| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 17.02.2011 | Број: Уж-705/2009 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Предрага Познановића из Апатина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. фебруара 2011. године, донео је
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Предрага Познановића изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се пред Првим општинским судом у Београду водио у предмету П1. 218/04 (ранији број П1. 166/99).
2. Одбацује се уставна жалба Предрага Познановића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев ИИ 80/09 од 29. јануара 2009. године у ставу првом изреке, решења Окружног суда у Београду Гж1. 1473/07 од 29. марта 2007. године, решења Првог општинског суда у Београду П1. 218/04 од 14. септембра 2006. године и решења Првог општинског суда у Београду П1. 218/04 од 26. јануара 2007. године.
1. Предраг Познановић из Апатина је 8. маја 2009. године, преко пуномоћника, адвоката Душана Кецмана из Сомбора, поднео Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
У уставној жалби се наводи да је подносилац уставне жалбе поднео тужбу против Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, ради поништаја одлуке о престанку радног односа, у јануару 1999. године, па је трајање поступка од десет година ван сваког разумног рока, поготову имајући у виду обавезу хитности у решавању радних спорова; да је оспореним одлукама учињена битна повреда поступка из члана 361. став 2. тачка 7) Закона о парничном поступку, јер је подносиоцу уставне жалбе, незаконитим поступњем ускраћена могућност расправљања пред судом, те повреда обавезе суда из члана 108. став 2. истог закона „да ће се у позиву на рочиште назначити место, просторија и време одржавања рочишта“, те су оспореним одлукама повређена наведена уставна права подносиоца. Предлаже се да Уставни суд поништи оспорене одлуке, одреди враћање у пређашње стање и наставак парничног поступка у предмету Првог општинског суда у Београду П1. 218/04.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из уставне жалбе, достављене документације и списа предмета Првог општинског суда у Београду П1. 218/04 (ранији број П1. 166/99), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 26. јануара 1999. године поднео Првом општинском суду у Београду тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради поништаја дисциплинске пресуде Дисциплинског суда МУП број 116-178/98 од 17. јула 1998. и одлуке Вишег дисциплинског суда МУП у Београду, којом је потврђена одлука о престанку радног односа подносиоца у МУП - Станици пограничне полиције Богојево, и доношења привремене мере, с тим да у време подношења тужбе тужилац није располагао примерком другостепене дисциплинске пресуде.
У току 1999. године заказано је пет рочишта за главну расправу (25. фебруара, 22. априла, 13. јула, 23. септембра и 9. новембра 1999. године) на којима је суд налагао туженом уређење тужбе, а туженој достављање тужиоцу примерка другостепене дисциплинске пресуде, с тим да једно рочиште није одржано, јер обе странке нису приступиле (22. априла), а једно је одложено на захтев пуномоћника тужиоца (13. јула). На рочишту 9. новембра 1999. године тужени је доставио првостепеном суду службену белешку Станице пограничне полиције Богојево број 28-1-20 од 19. јануара 1999. године, у којој се наводи да је тужилац 9. јануара 1999. године, пошто је прочитао другостепену пресуду, одбио да исту прими и да је пресуда била истакнута на огласној табли у просторији Граничног прелаза Апатин од 11. до 20. јануара 1999. године.
Следеће рочиште заказано за 13. јануар 2000. године је одложено по предлогу пуномоћника тужиоца, на рочишту 1. марта исте године тужени је истакао приговор неблаговремености тужбе, а пуномоћник тужиоца је тражио да му се остави рок ради изјашњења о том приговору. На рочиште заказано за 26. април 2000. године пуномоћник тужиоца није приступио, а на предлог заступника тужене суд је утврдио мировање поступка од тог датума; на истом рочишту заступнику тужене је уручен поднесак пуномоћника тужиоца, који је примљен у суду 25. априла 2000. године, са одговором на приговор о неблаговремености тужбе. Први општински суд је решењем П1. 166/99 од 7. септембра 2000. године, које је постало правоснажно 2. октобра 2010. године, утврдио да је тужба повучена и предмет је архивиран.
Након тога, пуномоћник тужиоца је 13. марта 2003. године доставио Првом општинском суду у Београду поднесак у коме наводи да остаје у целости код навода и предлога из поднеска примљеног у суду 25. априла 2000. године и тражи наставак поступка. Први општински суд је донео решење П1. 166/99 од 18. марта 2003. године, којим је утврђено да је тужба повучена. Након укидања овог решења од стране Окружног суда у Београду, решењем Гж1. 1008/03 од 4. јуна 2003. године, Први општински суд је донео решење П1. 894/03 од 7. септембра 2003. године којим је поново утврдио да је тужба повучена. По жалби тужиоца против овог решења, Окружни суд у Београду је прво решењем Гж1. 2006/03 од 22. октобра 2003. године вратио списе првостепеном суду ради провере благовремености, а затим решењем Гж1. 2535/03 од 17. децембра 2003. године вратио списе ради одлучивања о предлогу тужиоца за повраћај у пређашње стање садржан у жалби тужиоца.
Први општински суд у Београду је 2. марта 2004. године одржао главну расправу на којој је усвојио предлог тужиоца и дозволио повраћај у пређашње стање решењем П1. 218/04. О жалби тужене на ово решење одлучено је у току истог месеца. Следеће рочиште је одржано 8. новембра 2004. године када је пуномоћник тужиоца предложио да се затраже на увид списи предмета Окружног суда у Сомбору К. 57/98 у коме је вођен кривични поступак против тужиоца, а суд наложио тужиоцу да прецизира изреку и да се изјасни на које околности треба да буду саслушани предложени сведоци и да достави њихове кућне адресе.
Од четири рочишта за главну расправу заказана у току 2005. године (17. јануара, 25. марта, 5. јула и 26. октобара) три нису одржана - због недостатака доказа да су странке уредно позване (17. јануар, 26. октобар) или по молби пуномоћника тужиоца (25. марта). На рочишту 5. јула 2005. године пуномоћник тужиоца је приложио поднесак којим је прецизирао тужбени захтев, а суд је у истом месецу прибавио списе предмета К. 57/98.
На рочишту одржаном 17. јануара 2006. године суд је поново наложио тужилачкој страни да достави предлог за допуну доказног поступка саслушањем сведока, а затим и писменим налогом од 4. априла 2006. године. Тужилац је доставио поднесак за допуну доказног поступка 12. маја 2006. године. На заказана рочишта 23. марта и 22. маја 2006. године пуномоћник тужћиоца није приступио, а изостанак је оправдао.
Председник Првог општинског суда у Београду је 7. јуна 2006. године донео решење Су. 2/06-56 на основу кога је предмет преузео нови судија. Рочиште заказано за 21. јуни 2006. године није одржано због нестанка струје, а у записнику сачињеном руком – у коме је уписан 20. јуни - се констатује да се следеће рочиште заказује за 14. септембар 2006. године у 12.00 часова, што је присутнима саопштено и служиће им уместо уредног позива. Записник је потписао нови председник већа, као и адвокат тужиоца Милан Лукић, који је приступио суду по заменичком пуномоћју.
На рочиште заказано за 14. септембар 2006. године нису приступили ни тужилац, ни тужени, иако уредно позвани, те је Први општински суд у Београду истог дана донео оспорено решење П1. 218/04 да се тужба, у складу са чланом 296. став 2. Закона о парничном поступку, сматра повученом. О предлогу тужиоца за враћање у пређашње стање првостепени суд је одлучио оспореним решењем П1. 218/04 од 26. јануара 2007. године, којим није дозволио враћање у пређашње стање. Наиме, пуномоћник тужиоца Душан Кецман је ставио предлог за враћање у пређашње стање, наводећи да за рочиште заказано за 14. септембар 2006. године није примио писмени позив, да је у јулу месецу 2006. године био на годишњем одмору и да нема запослено лице у адвокатској канцеларији, па тиме ни лице овлашћено за пријем писмена. Првостепени суд је утврдио да је рочиште за 14. септембар 2006. године заказано на рочишту које је одржано 21. јуна 2006. године, да је овом рочишту присуствовао адвокат Милан Лукић, који је заменичким пуномоћјем од 16. јануара 2006. године овлашћен од стране адвоката Душана Кецмана да га замењује као пуномоћник Предрага Познановића у предмету П1. 218/04, да је на рочишту 21. јуна 2006. године уредно обавештен о датуму одржавања следећег рочишта 14. септембар 2006. године, а имајући у виду да овом рочишту нису приступили ни адвокат Д. Кецман, ни адвокат М. Лукић, суд није нашао да разлози наведени у предлогу имају карактер оправданих разлога за пропуштање рочишта.
Окружни суд у Београду је оспореним решењем Гж. И 1473/07 од 29. марта 2007. године одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио решење П1. 218/04 од 26. јануара 2007. године којим се не дозвољава враћање у пређашње стање и решење П1. 218/04 од 14. септембра 2006. године, којим је утврђено да се тужба у овој правној ствари сматра повученом. При томе, Окружни суд у Београду је у свему прихватио разлоге првостепеног суда за доношење ожалбених решења. У образложењу решења другостепеног суда је такође указано да наводи жалбе тужиоца да је рочиште за 21. јуни 2006. године било заказано код судије који је у то време био председник већа нису од утицаја на другачију одлуку суда, имајући у виду да је решењем првостепеног суда од 7. јуна 2006. године овај предмет дат у рад другом судији, да је рочиште 21. јуна 2006. године одржано пред новим судијом – председником већа, да је том рочишту присуствовао адвокат М. Лукић по заменичком пуномоћју, који је и потписао записник са рочишта, те да је на том рочишту заказано следеће рочиште за 14. септембар 2006. године у истој судници, где је и одржано код истог судије.
Против решења Окружног суда у Београду и решења Првог општинског суда у Београду тужилац је изјавио ревизију, коју је првостепени суд одбацио решењем П1. 218/04 од 17. јула 2007. године и то решење доставио непосредно туженом 31. јула 2007. године. Пуномоћник тужиоца је поднеском од 12. јуна 2008. године затражио од првостепеног суда да му достави одлуку о ревизији; првостепени суд је дописом од 21. јула 2008. године обавестио тужиоца да му решење од 17. јула 2007. године није достављено, јер уз ревизију и допуну ревизије није доставио пуномоћје за заступање у ревизионом поступку, а ревизија није дозвољена ако је ревизију изјавило лице које није адвокат. По жалби тужиоца против решења П1. 218/04 од 17. јула 2007. године, Окружни суд у Београду је решењем Гж1. 4382/08 од 12. новембра 2008. године укинуо ожалбено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак, са налогом да ревизију достави надлежном суду на одлучивање.
Решавајући о овој ревизији, Врховни суд Србије је донео оспорено решење којим је у ставу првом изреке одбијена као неоснована ревизија тужиоца изјављена против решења Окружног суда у Београду Гж1. 1473/07 од 29. марта 2007. године у делу којим је потврђено решење Првог општинског суда у Београду П1. 218/04 од 14. септембра 2006. године о повлачењу тужбе, а у ставу другом одбачена као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против решења Окружног суда у Београду Гж1. 1473/07 од 29. марта 2007. године, којим је потврђено решење Првог општинског суда у Београду П1. 218/04 од 26. јануара 2007. године, којим није дозвољено враћање у пређашње стање. Ревизијско решење је достављено пуномоћнику тужиоца 8. априла 2009. године. У образложењу решења Врховног суда Србије је, поред осталог, наведено: да је у поступку утврђено да је позив за рочиште заказано за 14. септембар 2006. године усмено саопштен присутном заменику тужиочевог пуномоћника, да се овакав начин позивања у смислу чл. 288. и 294. у вези члана 132. Закона о парничном поступку сматра уредним, да пуномоћници странака нису приступили на заказано рочиште, те да су нижестепени судови правилно одлучили када су на основу члана 296. став 2. ЗПП донели решење којим се тужба сматра повученом; да је податке о термину заказаног рочишта саопштио присутном пуномоћнику судија коме је претходно предмет додељен у рад и који је тога дана већ поступао у њему и наставио даље редовно поступање; да у списима нема било каквих података да је тужиоцу радњама суда ускраћено право да расправља у поступку, те је са изнетих разлога Врховни суд Србије одлучио као у ставу правом изреке.
4.Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, а одредбом става 2. истог члана да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама члана 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије", број 125/04) прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (став 1.), као и да је суд дужан да настоји да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (став 2.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе покренуо парнични поступак 26. јануара 1999. године подношењем тужбе и да је овај поступак окончан достављањем ревизијског решења пуномоћнику тужиоца 8. априла 2009. године.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока трајања узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Када је реч о дужини трајања предметног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је од подношења тужбе до достављања одлуке којом је поступак окончан пуномоћнику тужиоца протекло десет година, два месеца и тринаест дана. Наведено трајање поступка само по себи указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је утврдио да се парнични суд у току оспореног поступка није бавио мериторним разматрањем основаности тужбеног захтева, већ искључиво питањима процесноправног карактера. По оцени Уставног суда, чињенична и правна питања на која је парнични суд требало да одговори у оспореном поступку нису била такве природе да би представљала оправдане разлоге за тако дуго трајање овог поступка.
Уставни суд је оценио да је, с обзиром на природу тужбеног захтева којим се тражио поништај дисциплинске пресуде којом је подносиоцу престао радни однос и одређивање предложене привремене мере, на страни подносиоца несумњиво постојао оправдани интерес за ефикасно одвијање парничног поступка и доношење правоснажне одлуке о његовој тужби.
Међутим, Уставни суд је такође утврдио да је подносилац уставне жалбе својим понашањем на битан начин допринео дужем трајању парничног поступка. Тако је тужилац поднео тужбу против првостепене и другостепене дисциплинске пресуде, с тим да у време подношења тужбе није располагао другостепеном пресудом, да би се после скоро девет ипо месеци трајања поступка у току којих је тужилац инсистирао на достављању другостепене пресуде (као и касније у току поступка), утврдило да је тужилац одбио да прими другостепену пресуду која му је била достављена на радном месту и да је иста стога била истакнута на огласној табли; пуномоћник тужиоца је у току целог поступка у већем броју случајева изостајао са рочишта или тражио њихово одлагање, а својим изостанком са рочишта 26. априла 2000. године је створио услове да наступи мировање поступка, а затим и да првостепени суд, пошто није предложио настављање поступка, 7. септембра 2000. године утврди да је тужба повучена. Такође, иако је суд решење којим се утврђује да је тужба повучена грешком експедовао на стару адресу пуномоћника тужиоца у Апатину, од доношења тог решења прошле су пуне две ипо године, а од доношења решења о мировању поступка две године и десет ипо месеци, док се тужилац није поново обратио суду 13. марта 2003. године, тражећи наставак поступка. Немаран однос према заштити сопствених права тужиоца се манифестовао и у даљем току поступка. Тако је првостепени суд на рочишту 8. новембра 2004. године наложио тужиоцу да прецизира тужбени захтев и да се изјасни на које околности треба да буду саслушани сведоци и да достави њихове кућне адресе, да би пуномоћник тужиоца прецизирао тужбени захтев тек после седам месеци - поднеском од 5. јула 2005. године, а предлог за допуну доказног поступка саслушањем сведока доставио тек 12. маја 2006. године, после више од шеснаест месеци и после још два таква налога суда у међувремену (од 17. јануара и 4. априла 2006. године). Најзад, услед недоласка тужиоца на рочиште 14. септембра 2006. године, првостепени суд је донео оспорено решење П1. 218/04 од 17. јула 2007. године да се тужба сматра повученом, које је постало правоснажно, а пуномоћник тужиоца је тражио од првостепеног суда да му достави ово решење пуних десет ипо месеци од његовог достављања непосредно тужиоцу.
Оцењујући понашање суда у овом поступку, Уставни суд је нашао да су неразумно дугом трајању парничног поступка у предмету П1. 218/04 својим поступањем делимично допринели и поступајући првостепени и другостепени суд. Овде се нарочито има у виду да је после подношења поднеска тужиоца првостепеном суду 13. марта 2003. године, донето незаконито првостепено решење П1. 166/99 од 18. марта 2003. године којим се утврђује да је тужба повучена, а затим је донето још једно такво решење П1. 894/03 од 7. септембра 2003. године, да би другостепени суд поводом жалбе против тог решења два пута враћао списе првостепеном суду ради допуне поступка, од којих се једно достављање могло избећи, чиме је до одржавања рочишта на коме је разматран захтев тужиоца од 13. марта 2004. године и донето решење којим се дозвољава повраћај у пређашње стање и наставак поступка, протекла пуна година дана. Такође, у неким случајевима рочиште је заказивано у неприхватљиво дугим интервалима, као што је заказивање рочишта 8. новембра 2004. године - после више од осам месеци од доношења решења којим је дозвољено враћање у пређашње стање. Међутим, без обзира на наведене пропусте у поступању надлежних судова, Уставни суд је оценио да је понашање подносиоца уставне жалбе у оспореном поступку такво да представља одлучујући допринос дугом трајању поступка.
Имајућу у виду наведено, Уставни суд је оценио да у предмету Првог општинског суда у Београду П1. 218/04 (ранији број П1. 166/99) није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је утврдио да се у уставној жалби не наводе уставноправни разлози који би указивали да су оспореним појединачним актима повређена Уставом зајемчених права на које се уставном жалбом позива. Истовремено, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе у сажетом облику понавља основне разлоге изнете у жалби против решења Првог општинског суда у Београду П1. 218/04 од 14. септембра 2006. године и решења П1. 218/04 од 26. јануара 2007. године и у ревизији против решења Окружног суда у Београду Гж1. број 1473/07 од 29. марта 2007. године и наведених првостепених решења, које су надлежни судови разматрали и нису прихватили и о томе у својим одлукама дали образложене разлоге. На описани начин се уставном жалбом од Уставног суда захтева да као инстанциони суд испита законитост оспорених одлука редовних судова.
Имајући у виду да се у поднетој жалби не наводе разлози који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем Уставом зајемчених права или слобода, већ се од Уставног суда тражи да, оцењујући законитост оспорених одлука, поступа као инстанциони суд у односу на редовни суд, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу изјављену против појединачних аката из тачке 2. изреке ове одлуке, јер нису испуњене Уставом и Законом предвиђене претпоставке за одлучивање.
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић