| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 20.11.2014 | Број: ИУо-273/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основ у члана 167. став 1. тачка 3 . Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. новембра 2014. године, донео је
1. Утврђује се да одредбе члана 24. став 2, члана 37. став 1. тачка 1. у делу који гласи: „и 19.“ и тачка 2. у делу који гласи: „20. и“, Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени гласник општине Аранђеловац“, број 2/07) нису у сагласности са законом.
2. Утврђује се да Правилник о коришћењу јавних паркиралишта и уклањању непрописно паркираних возила на територији општине Аранђеловац („Службени гласник општине Аранђеловац“, број 21/10) није у сагласности са законом.
3. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену законитости одредаба члана 22. Одлуке из тачке 1.
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 22, члана 24. став 2. и члана 37. Одлуке наведене у тачки 1. изреке и одредаба члана 22. став 1. и члана 24. ст. 4. и 5. Правилника наведеног у тачки 2. изреке. У првој иницијативи се истиче: да су одредбе члана 22. Одлуке и члана 22. Правилника, којима је прописано да је „корисник паркинг места који не плати карту за паркирање, дужан да плати доплатну карту“, у супротности са одредбом члана 270. став 3. Закона о облигационим односима према којој уговорна казна не може бити уговорена за новчане обавезе; да је одредба члана 24. став 2. Одлуке, којом је вршилац комуналне делатности паркирања овлашћен да издаје налог за уклањање непрописно паркираних возила са јавног паркиралишта, у супротности са Законом о безбедности саобраћаја на путевима „који не познаје случај уклањања возила са јавних паркиралишта, већ само возила паркираних у супротности са истим законом“, као и са одредбама члана 296. истог закона према којима налог за уклањање таквог возила може издати једино полицијски службеник или надлежни инспекцијски орган запослен у органу јединице локалне самоуправе надлежном за послове саобраћаја; да је одредбом члана 24. став 4. Правилника, супротно члану 296. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, овлашћено „Предузеће да без присуства полиције и комуналне инспекције уклони или онеспособи“ непрописно паркирано возило; да је одредба члана 24. став 5. Правилника, којом је вршилац комуналне делатности овлашћен да постављањем уређаја спречи одвожење возила корисника који није платио издату доплатну карту, у супротности са одредбом члана 287. став 1. Закона о облигационим односима сагласно којој „поверилац нема право задржавања када дужник захтева да му се врати ствар која је изашла из његове државине против његове воље“; да је члан 37. Одлуке, којим су прописане прекршајне казне за повреде одређених одредаба Одлуке, у супротности са одредбама члана 296. Закона о безбедности саобраћаја на путевима „који прописује да су полицијски службеници и комунални инспектори надлежни за кажњавање лица која су возило паркирала у супротности са овим законом, док оспорени члан уводи категорију противзаконитог кажњавања лица која су прописно паркирала своје возило“. Подносилац друге иницијативе сматра да члан 22. Одлуке у целини није у складу са Уставом и Законом о комуналним делатностима који је био правни основ за доношење Одлуке и „који уопште не уређује доплатну карту ни као цену за посебну услугу, ни као накнаду за коришћење паркиралишта“. Прописивањем обавезе плаћања доплатне карте је, према мишљењу иницијатора „а у складу са Одлуком Уставног суда у предмету ИУл-16/09“, дат основ даваоцу услуге паркирања да цену под називом „доплатна карта“ одреди независно од Законом и Одлуком прописаних критеријума за образовање цена услуга. Иницијатор је такође истакао да се, поред „доплатне карте предвиђене чланом 22. Одлуке, чланом 37. оспорене Одлуке дозвољава и изрицање новчане казне што је и по мишљењу насловног суда у предмету ИУл-16/09 неприхватљиво обзиром да се кориснику утврђује више различитих новчаних обавеза по основу истог начина коришћења паркиралишта“ .
Иако је поднетим иницијативама тражена и оцена уставности оспорених одредаба Одлуке и Правилника, Уставни суд је по иницијативама поступао као по захтевима за оцену законитости оспорених одредаба Одлуке и Правилника, с обзиром на то да иницијатори нису навели одредбе Устава у односу на које траже оцену уставности оспорених одредаба наведених аката, ни уставноправне разлоге њиховог оспоравања.
Достављајући 2. септембра 2013. године одговор на наводе из иницијатива, Скупштина општине Аранђеловац је, као доносилац оспорене Одлуке о јавним паркиралиштима, истим дописом затражила да Уставни суд, у складу са чланом 55. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одреди примерен рок за усклађивање оспорене Одлуке са одговарајућим законима. У вези са наведеним захтевом, Уставни суд је Закључком ИУо-273/2011 од 10. децембра 2013. године одлучио да застане са поступком оцене законитости одредаба чл. 22, 24. и 37. Одлуке о јавним паркиралиштима и дâ могућност Скупштини општине Аранђеловац да у року од 90 дана од дана пријема овог закључка, Одлуку усагласи са законом и да у истом року обавести Уставни суд о поступању по Закључку. Имајући у виду да је Скупштина општине Аранђеловац 8. маја 2014. године примила Закључак ИУо-273/2011 и да у остављеном року од 90 дана, а ни накнадно, није обавестила Уставни суд о поступању по овом закључку, Уставни суд је оценио да су се стекли услови да се, у смислу одредбе члана 55. став 2. Закона о Уставном суду, настави поступак за оцењивање законитости оспорених одредаба Одлуке.
Позивајући се на одредбе Закона о безбедности саобраћаја на путевима и Закона о комуналним делатностима, доносилац оспореног Правилника - привредно друштво „Паркинг систем“ д.о.о. Аранђеловац, који је након доношења Правилника променио назив у „Метропаркинг Центар“ д.о.о. Аранђеловац, је изнео разлоге због којих сматра да оспорене одредбе Правилника нису у супротности са законом. Истичући да је управо применом наведених закона и оспорене Одлуке, којима је регулисано уређење и одржавање јавних паркиралишта, „само уредно извршавао своје дужности, предвиђене овим прописима“, доносилац оспореног Правилника је предложио да Уставни суд „не прихвати иницијативу за оцену уставности и обустави поступак“.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспорену Одлуку о јавним паркиралиштима („Службени гласник општине Аранђеловац“, број 2/07) донела 26. јуна 2007. године Скупштина општине Аранђеловац, на основу одредаба члана 4. став 1. и члана 13. Закона о комуналним делатностима („Службени гласник РС“, бр. 16/97 и 42/98), те да се Одлуком уређују услови и начин организовања послова у вршењу комуналне делатности управљања и одржавања јавних паркиралишта, као и услови коришћења јавних паркиралишта, а нарочито: врста, обим и квалитет услуга; начин обезбеђивања континуитета у вршењу услуга; права и обавезе предузећа или предузетника којем су послови поверени; начин наплате цене за комуналне услуге, као и права корисника у случају непружања или неквалитетног пружања услуге; начин поступања и овлашћења Општине у случају прекида или поремећаја у пружању услуга и контрола и инспекцијски надзор (члан 1.). Одлуком је, између осталог, прописано: да делатност управљања и одржавања јавних паркиралишта обавља јавно предузеће, привредно друштво или предузетник којем је обављање делатности поверено (у даљем тексту: Предузеће) (члан 2.); да је корисник јавног паркиралишта обавезан да плати коришћење паркинг места према времену задржавања на прописан начин и да поступа у складу са ограничењем времена коришћења паркинг места (члан 19.); да је за коришћење услуге паркирања корисник дужан да у возилу поседује важећу паркинг карту или паркирање плати електронским путем, што се евидентира од стране Предузећа, да је корисник општег паркиралишта дужан да истакне купљену паркинг карту са унутрашње стране предњег ветробранског стакла возила или плати паркирање путем мобилног телефона и да користи исправно паркинг карту и у њу унесе тачне податке, као и да истицањем паркинг карте, односно заустављањем возила на паркинг месту, ако се плаћање врши електронским путем и куповином паркинг карте, корисник прихвата прописане услове за коришћење јавног паркиралишта и стиче право коришћења паркинг места (члан 20.).
Одредбама оспореног члана 22. Одлуке прописано је да је корисник који поступа супротно одредбама чл. 19. и 20. ове одлуке, дужан да плати доплатну карту (став 1.), да налог за плаћање доплатне паркинг карте издаје овлашћени контролор и уручује га кориснику и да када контролор није у могућности да уручи налог кориснику, причвршћује га на возило (став 2.), да се достављање налога за плаћање доплатне карте на начин из става 2. овог члана сматра уредним и доцније оштећење или уништење налога нема утицај на ваљаност достављања и не одлаже плаћање доплатне паркинг карте (став 3.) и да је корисник паркирања дужан да поступи по примљеном налогу и плати доплатну паркинг карту у року од 8 дана, на начин назначен у налогу (став 4.). Одредбом члана 24. став 1. Одлуке прописано је да уклањање непрописно паркираних возила са јавних паркиралишта и других јавних површина врши Предузеће, док је оспореном одредбом става 2. овог члана Одлуке одређено да налог за уклањање возила са јавног паркиралишта издаје овлашћено лице Предузећа контролор, уз израду записника, са описом чињеничног стања и временом почетка уклањања возила. Према одредбама оспореног члана 37. Одлуке: новчаном казном од 5.000 до 100.000 динара казниће се правно лице ако користи јавно паркиралиште супротно одредбама чл. 18. и 19, не поступи у складу са одредбама чл. 20. и 22. и поступа супротно забранама из члана 23. ове одлуке (став 1. тач. 1. до 3.); за прекршај из става 1. овог члана казниће се новчаном казном од 1.000 до 5.000 динара одговорно лице у правном лицу (став 2.); за прекршај из става 1. овог члана казниће се предузетник новчаном казном од 2.500 до 50.000 динара (став 3.); за прекршај из става 1. овог члана казниће се физичко лице новчаном казном од 1.000 до 5.000 динара (став 4.).
Оспорени Правилник о коришћењу јавних паркиралишта и уклањању непрописно паркираних возила на територији општине Аранђеловац („Службени гласник општине Аранђеловац“, број 21/10) донео је 15. јуна 2010. године директор привредног друштва „Паркинг систем“ д.о.о. Аранђеловац, на основу наведене оспорене Одлуке о јавним паркиралиштима, а по прибављеној сагласности Одељења за имовинско-правне односе, урбанизам, грађевинарство и стамбено комуналне послове Општине, Решење број 06-251/10-05. Правилником се уређују услови и начин коришћења, уређења и одржавања јавних паркиралишта, пружања услуга паркирања на територији општине Аранђеловац, као и поступање са непрописно паркираним возилима (члан 1.), тако што су прописане врсте паркиралишта и извршена је њихова категоризација по зонама и дозвољеном времену паркирања (чл. 2. до 6.), уређено је коришћење паркиралишта (чл. 7. до 15а), наплата паркирања (чл. 16. и 17.), претплата на паркирање (чл. 18. до 23.), поступање са непрописно паркираним возилима (чл. 24. до 30.), степен одговорности привредног друштва за евентуална оштећења и крађу возила на јавним паркиралиштима (чл. 31. до 33.), надзор на применама одредаба Правилника и ступање Правилника на снагу (чл. 34. и 35.). Оспореном одредбом члана 22. став 1. Правилника прописана је обавеза корисника који поступа супротно одредбама чл. 8, 9, 19, 11. и 15а овог правилника да плати казнене пенале у виду доплатне карте према важећем ценовнику Привредног друштва. Оспореним одредбама члана 24. ст. 4. и 5. Правилника уређено је када и под којим условима привредно друштво може да са јавних паркиралишта уклони возило или изврши постављање уређаја којима се спречава одвожење возила корисника јавног паркиралишта.
Закон о комуналним делатностима („Службени гласник РС“, бр. 16/97 и 42/98) који је био правни основ за доношење оспорене Одлуке, односно који је био на снази у време доношења оспореног Правилника, престао је да важи 2. децембра 2011. године, ступањем на снагу Закона о комуналним делатностима („Службени гласник РС“, број 88/11).
Одредбама Закона о комуналним делатностима који је на снази и у односу на који Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава Републике Србије, врши оцену законитости оспорених одредаба Одлуке и Правилника, прописано је: да су комуналне делатности, у смислу овог закона, делатности пружања комуналних услуга од значаја за остварење животних потреба физичких и правних лица код којих је јединица локалне самоуправе дужна да створи услове за обезбеђење одговарајућег квалитета, обима, доступности и континуитета, као и надзор над њиховим вршењем, да су комуналне делатности – делатности од општег интереса и да је комунална делатност – управљање јавним паркиралиштима (члан 2. ст. 1. и 2. и став 3. тачка 7)); да је управљање јавним паркиралиштима стварање и одржавање услова за коришћење јавних саобраћајних површина и посебних простора одређених за паркирање моторних возила, као и уклањање и премештање паркираних возила и постављање уређаја којима се спречава одвожење возила по налогу надлежног органа (члан 3. тачка 7)); да јединица локалне самоуправе уређује у складу са законом услове обављања комуналних делатности, права и обавезе корисника комуналних услуга, обим и квалитет комуналних услуга и начин вршења надзора над обављањем комуналних делатности (члан 4. став 3.); да комуналну делатност могу обављати јавно предузеће, привредно друштво, предузетник или други привредни субјект (члан 5. став 1.); да скупштина јединице локалне самоуправе одлукама прописује начин обављања комуналне делатности, као и општа и посебна права и обавезе вршилаца комуналне делатности и корисника услуга на својој територији, укључујући и начин плаћања цене комуналне услуге, начин вршења контроле коришћења и наплате комуналне услуге и овлашћења вршиоца комуналне делатности у вршењу контроле и мере које су контролори овлашћени да предузимају, као и да се одлука скупштине јединице локалне самоуправе, која прописује општа и посебна права и обавезе вршилаца комуналне делатности и корисника комуналних услуга, непосредно примењује на све уговорне односе вршилаца комуналне делатности са корисницима комуналних услуга као општи услови пословања (члан 13. ст. 1. и 2.); да јединица локалне самоуправе може прописати да се у поступку контроле коришћења комуналне услуге наплаћује посебна цена за случај коришћења комуналне услуге на начин који је у супротности са прописима којима се уређује та комунална делатност (члан 25. став 3.); да одлуку о промени цена комуналних услуга доноси вршилац комуналне делатности и да на одлуку о промени цена комуналних услуга из члана 2. став 3. тач. 1)-8) овог закона, осим превоза посмртних остатака умрлог, сагласност даје надлежни орган јединице локалне самоуправе (члан 28. ст. 1. и 2.).
Поводом навода иницијатора о незаконитости одредаба члана 22. Одлуке којима је уређена обавеза корисника комуналне услуге паркирања да плати доплатну карту, Уставни суд претходно констатује да је у поступцима оцене уставности и законитости истоврсних општих аката јединица локалне самоуправе, који су вођени у време важења Закона о комуналним делатностима из 1997. године, на основу кога је донета и оспорена Одлука, доносио одлуке којима је утврђивао да прописивање доплатне карте коју је дужан да плати корисник паркирања ако не користи паркинг место на начин предвиђен тим општим актом, није у сагласности са Уставом и законом. Оцена Уставног суда била је заснована на одредбама тада важећег закона којим се уређује област комуналних делатности и пружање комуналних услуга, а којима није била предвиђена могућност наплате посебне цене за коришћење комуналне услуге на начин који је у супротности са прописима којима се та комунална делатност тада уређивала. Међутим, како је наведени закон о комуналним делатностима престао да важи ступањем на снагу новог Закона о комуналним делатностима из 2011. године, Уставни суд сматра да је за одлучивање о основаности иницијативом датих разлога за покретање поступка за оцену законитости одредаба оспореног члана 22. Одлуке од значаја цитирана одредба члана 25. став 3. Закона о комуналним делатностима који је на снази, сагласно којој јединица локалне самоуправе може прописати да се у поступку контроле коришћења комуналне услуге наплаћује посебна цена за случај коришћења комуналне услуге на начин који је у супротности са прописима којима се уређује та комунална делатност.
Имајући у виду наведено, као и да је оспореним чланом 22. Одлуке доплатна карта, као посебна цена за коришћење комуналне услуге, предвиђена управо за случајеве када се комунална услуга јавног паркирања користи на начин који је супротан начину коришћења прописаном у одредбама чл. 19. и 20. Одлуке, Уставни суд налази да доносилац оспореног општег аката није изашао изван важећим Законом утврђених граница свог овлашћења да уређује начин вршења контроле коришћења и наплате комуналне услуге. Такође, имајући у виду да се оспореном Одлуком ближе уређују односи у области обављања једне од комуналних делатности, Уставни суд указује да су за оцену законитости одредаба овог општег акта од значаја одредбе Закона о комуналним делатностима, а не одредбе Закона о облигационим односима на које се позива један од иницијатора, с обзиром на то да и из одредаба члана 23. Закона о облигационим односима произлази да се тај закон не примењује на облигационе односе уређене посебним законом.
С обзиром на изнето, Уставни суд је нашао да разлозима изнетим у иницијативама није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену законитости одредаба члана 22. Одлуке, па је иницијативе одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду и решио као у тачки 3. изреке.
Када је у питању оспорена одредба члана 24. став 2. Одлуке, Уставни суд указује да је у разматрању навода иницијатора о незаконитости овлашћења Предузећа које пружа комуналну услугу паркирања на територији општине Аранђеловац да издаје налог за уклањање непрописно паркираног возила са јавног паркиралишта, пошао од одредбе Закона о комуналним делатностима којом је одређено да комунална делатност управљања јавним паркиралиштима обухвата, поред осталог, уклањање и премештање паркираних возила и постављање уређаја којима се спречава одвожење возила по налогу надлежног органа (члан 3. тачка 7)), као и од одредаба овог закона којима је прописано да инспекцијски надзор над спровођењем прописа јединице локалне самоуправе донетих на основу овог закона врши јединица локалне самоуправе, преко комуналних инспектора (члан 32. став 2.) и да у вршењу инспекцијског надзора комунални инспектор има право и дужност да наложи решењем уклањање, односно премештање возила, као и постављање уређаја којима се спречава одвожење возила са површина јавне намене ако су остављена противно прописима (члан 34. став 1. тачка 11 )). Како из наведених законских одредаба произлази да је издавање налога за уклањање возила са површина јавне намене, односно јавних паркиралишта, искључиво право и дужност комуналног инспектора који је у вршењу послова инспекцијског надзора, сагласно овлашћењу из члана 32. став 2. Закона, утврдио да су возила остављена, односно паркирана противно прописима јединице локалне самоуправе о коришћењу јавних паркиралишта, Уставни суд је оценио да оспорена одредба члана 24. став 2. Одлуке, којом је за издавање наведеног налога овлашћено Предузеће које пружа комуналну услугу паркирања, није у сагласности са Законом. Сагласно изнетом, Уставни суд је одлучио као у тачки 1. изреке. Такође, како је одредбом члана 24. став 2. Одлуке уређено питање у вези са начином вршења надзора над применом Одлуке којом је регулисано обављање комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима , Уставни суд је разматрао сагласност оспорене одредбе Одлуке са Законом о комуналним делатностима јер су управо одредбе овог закона, а не Закона о безбедности саобраћаја на путевима, како то иницијатор погрешно сматра, релевантне за оцену законитости у овој уставноправној ствари.
У вези са оспореним чланом 37. Одлуке, Уставни суд је закључио да се наводи подносиоца прве иницијативе везани за овај члан Одлуке не могу довести у правну везу са одредбама члана 296. Закона о безбедности саобраћаја на путевима ( "Службени гласник РС", бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13–УС и 55 /14), на које се позива у иницијативи. Ово из разлога што су одредбама члана 296. наведеног закона уређена питања која се односе на поступање полицијског службеника или надлежног инспекцијског органа када у контроли саобраћаја затекне возило заустављено, односно паркирано супротно одредбама овог закона, као и уклањање таквог возила на за то одређено место, о трошку возача или власника, односно корисника возила, док су оспореним чланом 37. Одлуке прописани прекршаји за повреду одредаба Одлуке и износи новчаних казни који се могу изрећи за те прекршаје. Сагласно изнетом, Уставни суд сматра да су очигледно неосноване тврдње иницијатора о несагласности члана 37. Одлуке са одредбама наведеног члана Закона о безбедности саобраћаја на путевима.
Оцењујући основаност навода подносиоца друге иницијативе у вези са чланом 37. Одлуке, у делу у коме се позива на став Уставног суда из Одлуке ИУл-16/2009 од 27. октобра 2011. године, Уставни суд подсећа да је, утврђујући Одлуком ИУл-16/2009 неуставност и незаконитост прописане доплатне карте, констатовао да се за исту повреду одлуком јединице локалне самоуправе одређеног начина коришћења паркиралишта, кориснику комуналне услуге јавног паркирања, поред доплатне карте, могла изрећи и новчана казна за прекршај, „те да је у том смислу уставноправно неприхватљиво да се кориснику утврђује више (различитих) новчаних обавеза по основу истог начина коришћења паркиралишта“. Уставни суд је наведени став заузео у поступку оцене уставности и законитости одлуке јединице локалне самоуправе којом је била уређена комунална делатност управљања јавним паркиралиштима, који је вођен у време важења Закона о комуналним делатностима из 1997. године којим није била уређена „доплатна карта“, ни као начин уговарања плаћања цене, ни као накнада за повреду одлуком јединице локалне самоуправе предвиђеног начина коришћења паркиралишта. Међутим, како је одредбом члана 25. став 3. важећег Закона о комуналним делатностима из 2011. године уређено плаћање „доплатне карте“, и то као посебне цене за случај када се комунална услуга користи на начин који је у супротности са прописима којима се уређује та комунална делатност, Уставни суд сматра да је ступањем на снагу овог закона отклоњена могућност да се поступање корисника паркирања супротно одлуком јединице локалне самоуправе прописаном начину коришћења јавног паркиралишта, за које је одређено плаћање „доплатне карте“, предвиди и као противправна радња за коју се може изрећи прекршајна казна.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је одредбама члана 37. став 1. тач. 1. и 2. Одлуке Скупштина општине Аранђеловац за поступање корисника јавног паркиралишта супротно одредбама чл. 19. и 20. Одлуке, за које је чланом 22. Одлуке одредила обавезу плаћања доплатне карте, предвидела и новчану казну за прекршај, иако је овакав начин коришћења комуналне услуге јавног паркирања, уз плаћање посебне цене, односно „доплатне карте“, дозвољен, у смислу одредбе члана 25. став 3. Закона, те стога не може да буде одређен као радња прекршаја. Сагласно изнетом, Уставни суд је утврдио да одредбе члана 37. став 1. тачка 1. у делу који гласи: „и 19.“ и тачка 2. у делу који гласи: „20. и“, Одлуке о јавним паркиралиштима , нису у сагласности са Законом, те је одлучио такође као у тачки 1. изреке.
Разматрајући законитост оспорених одред аба чл. 22. и 24. Правилника о коришћењу јавних паркиралишта и уклањању непрописно паркираних возила на територији општине Аранђеловац, Уставни суд је утврдио да се основано може поставити, као претходно, питање надлежности привредног друштва „Паркинг систем“ д.о.о. Аранђеловац – вршиоца комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима, за доношење оспореног Правилника, имајући у виду питања која се њиме уређују. С тим у вези, Уставни суд је оценио да из одредаба Закона о комуналним делатностима произлази да се начин обављања комуналне делатности, општа и посебна права и обавезе вршилаца комуналне делатности (јавних предузећа, привредних друштава или предузетника) и корисника услуга, укључујући и начин плаћања цене комуналне услуге, уређују актом јединице локалне самоуправе (члан 13. став 1. Закона), а да је вршилац комуналне делатности једино надлежан да својим актом промени цену услуге, уз сагласност надлежног органа јединице локалне самоуправе (члан 28. ст. 1. и 2. Закона). Имајући у виду да су оспореним Правилником утврђене врсте паркиралишта и извршена њихова категоризација по зонама, уређени услови коришћења паркиралишта, наплата паркирања, начин обављања послова контроле коришћења паркиралишта и наплате паркирања на територији општине Аранђеловац, као и поступање са непрописно паркираним возилима, Уставни суд је оценио да су оспореним актом уређени односи који се на основу Закона о комуналним делатностима уређују актом јединице локалне самоуправе. Како је оспорени Правилник донело привредно друштво које, сагласно Закону, није овлашћено да својим актом уређује услове и начин коришћења и одржавања јавних паркиралишта, пружање услуге паркирања и поступање са непрописно паркираним возилима, Уставни суд је утврдио да овај правилник, из наведеног разлога, у целини није у сагласности са Законом. Сагласно изнетом, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
С обзиром на утврђену незаконитост оспореног Правилника са формалног аспекта овлашћења вршиоца комуналне делатности да својим актом уреди односе у области обављања комуналне делатности паркирања, Уставни суд се није упуштао у оцену законитости његове материјалне садржине, односно оспорених одредаба чл. 22. и 24. Правилника.
Имајући у виду да је у току поступка оцене законитости оспорених одредаба члана 24. став 2. и члана 37. став 1. тач. 1. и 2. Одлуке правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пруж или су поуздан основ за одлучивање, као и да о спорном питању надлежности вршиоца комуналне делатности паркирања да својим актом, односно оспореним Правилником, уреди питања из надлежности јединице локалне самоуправе, Уставни суд већ има заузет став изражен у Одлуци ИУо-258/2009 од 29. марта 2012. године („Службени гласник РС“, број 48/12) и у Одлуци ИУо-171/2009 од 14. фебруара 20 13. године („Службени гласник РС“, бр ој 26/13), Суд је, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, у овом делу одлучио без доношења решења о покретању поступка.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тачка 4) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
На основу члана 168. став 3. Устава Републике Србије, одредбе члана 24. став 2, члана 37. став 1. тачка 1. у делу који гласи: „и 19.“ и тачка 2. у делу који гласи: „20. и“, Одлуке из тачке 1. изреке и одредбе Правилника из тачке 2. изреке престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић