| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 28.06.2018 | Број: Уж-7165/2016 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалб и Г. К . из Лесковца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. јуна 201 8. године, донео је
1. Усваја се уставна жалб а Г. К . и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П. 1467/13 (раније предмет Општинског суда у Лесковцу П. 5297/05) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставн е жалб е на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
1. Г. К . из Лесковца је, 21. септембра 2016. године, преко пуномоћника З. С, адвоката из Лесковца, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П. 1467/13 (раније предмет Општинског суда у Лесковцу П. 5297/05) .
Подносилац уставне жалбе је навео: да је 1. јула 2004. године ЈП „Електродиструбуција“ Лесковац, као извршни поверилац , подне ло предлог за извршење против подносиоца уставне жалбе, као извршног дужника, ради намирења дуга на основу веродостојне исправе – рачуна за испоручену електричну енергију; да је решењем о извршењу Општинског суда у Лесковцу Ив. 3036/04 од 5. јула 2004. године одређено предложено извршење; да је подносилац изјавио приговор против решења о извршењу и Општински суд у Лесковцу је ставио ван снаге решење о извршењу Ив. 3036/04 од 5. јула 2004. године и укинуо је све спроведене извршне радње са налогом да се поступак настави као парнични поступак; да је након седам година, пресуд ом Општинског суд у Лесковцу П. 5297/05 од 16. јануара 2008. године одбијен тужбени захтев; да је решењем Вишег суда у Лесковцу Гж. 769/12 од 19. фебруара 2013. године укинута наведена првостепена пресуда и предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак; да је, затим, пресудом Основног суда у Лесковцу П. 1467/13 од 21. октобра 2015. године усвојен тужбени захтев а пресудом Вишег суда у Лесковцу Гж. 1455/16 од 23. августа 2016. године преиначена је првостепена пресуда тако што одбијен тужбени захтев; да је поступак који није био сложен трајао преко 12 година те му је због дужине трајања поступка повређено право на суђење у разумном року.
Захтевао је накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200,00 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Лесковцу П. 1467/13, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац Јавно предузеће „Е.“ Лесковац је 1. јула 2004. године поднело Општинском суду Лесковцу предлог за извршење против подносиоца као извршног дужника, ради друга, на основу веродостојне исправе – рачуна за испоручену електричну енергију.
Решењем о извршењу Општинског суда у Лесковцу Ив. 3036/04 од 5. јула 2004. године одређено је предложено извршење. Подносилац је 29. јуна 2005. године изјавио приговор против решења о извршењу и решењем Општинског суда у Лесковцу Ипв. ив. 199/05 од 28. јула 2005. године стављено је ван снаге решење о извршењу Општинског суда у Лесковцу Ив. 3036/04 од 5. јула 2004. године, укинуте су спроведене извршне радње и одређено је да ће се поступак даље наставити као парнични.
Предмет је затим добио број П. 5297/05.
Пред првостепеним судом су одржана четири рочишта на ко јима су саслушане парничне странке , извршено је вештачење и допунско вештачење од стране одређеног судског вештака економско-финансијске струке, саслушан је вештак и извршен је увид у одређену документацију, док три рочишта није било одржано, и то два из процесних разлога, а једно јер вештак није доставио суду свој налаз.
Пресудом Општинског суда у Лесковцу П. 5297/05 од 16. јануара 2008. године одбијен је тужбени захтев и обавезан је тужилац да туженом плати трошкове поступка, а решењем Вишег суда у Лесковцу Гж. 769/12 од 19. фебруара 2013. године укинута је ожалбена пресуда Општинског суда у Лесковцу П. 5297/05 од 16. јануара 2008. године и предмет је враћен Основном суду у Лесковцу на поновно суђење.
У поновном првостепеном поступку предмет ј е вођен под бројем П. 1467/13 и био је у надлежности Основног суда у Лесковцу. Пред тим судом су одржана три рочишта на којима је извршен увид у целокупне списе предмета, извршено је друго вештачење и допунско вештачење од стране вештака економско-финансијске струке, док четири рочишта нису била одржана, и то два јер вештак није доставио суду свој налаз, а два из процесних разлога.
Пресудом Основног суда у Лесковцу П. 1467/13 од 21. октобра 2015. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев и обавезан је тужени да тужиоцу на име дуга за испоручену електричну енергију, на основу веродостојне исправе – рачуна број 15 од 31. маја 2003. године, исплати износ од 65.855,93 динара, са законском затезном каматом; у ставу другом изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 51.104,00 динара.
Подносилац је 12. новембра 2015. године изјавио жалбу против наведене првостепене пресуде и пресудом Вишег суда у Лесковцу Гж. 1455/16 од 23. августа 2016. године преиначена је првостепена пресуда Основног суда у Лесковцу П. 1467/13 од 21. октобра 2015. године у ставу првом изреке тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужени обавеже да тужиоцу на име дуга за испоручену електричну енергију на основу веродостојне исправе – рачуна број 15 од 31. маја 2003. године исплати износ од 65.855,93 динара, са законском затезном каматом и у ставу другом изреке тако што је обавез ан тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 61.540,00 динара.
4. За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09) било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року; да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. ст. 1. и 2.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.).
5. Период оцене разумне дужине трајања предметног извршног поступка који спада у надлежност Уставног суда, ратионе темпорис, почео је дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања оспореног судског поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен годину и по дана, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року у поступку релевантан цео период, од дана подношења приговора против решења о извршењу – 29. јуна 2005. године када је подносилац ступио у поступак, па до правноснажног окончања поступка – 23. августа 2016. године .
Разумна дужина трајања судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца, који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова и природа захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену разумне дужине судског поступка.
Оцењујући спроведени поступак у предметној грађанскоправној ствари, полазећи при томе од праксе и критеријума Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио да надлежни судови нису ефикасно и делотворно поступали како би се предметни парнични поступка окончао у разумном року и да би се о тужби против подносиоца одлучило без непотребног одуговлачења.
Наиме, трајање парничног поступка од више од 11 година представља његово прекомерно трајање како по пракси овога суда, тако и по критеријумима и мерилима међународних организација за заштиту људских права и прекорачује стандард суђења у разумном року.
По оцени Уставног суда, одговорност за неразумно дуго трајање поступка сноси другостепени суд пред којим је први по реду жалбени поступак трајао пет година. Међутим, остали судови су поступали ефикасно и одлучивали су у редовним роковима. Тако је првостепени суд донео прву мериторну одлуку након две и по године од када су му достављени списи предмета након укидања решења о извршењу, поновни првостепени поступак је трајао две године и осам месеци, а други жалбени поступак је трајао десет месеци. Такође, Уставни суд указује да је одмах након поднетог приговора подносиоца против решења о извршењу, извршни суд ставио ван снаге решење о извршењу и доставио списе парничном суду ради вођења парничног поступка против подносиоца као туженог.
Уставни суд налази да је предмет спора несумњиво био од материјалног значаја за подносиоца, а испитујући његово понашање, Суд указује да подносилац уставне жалбе није допринео дужем трајању поступка.
Уставни суд налази да предметни поступак није био сложен јер током поступка није било посебно комплексних чињеничних и правних питања које је поступајући суд требало да разјасни пре одлучивања.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П. 1467/13 (раније предмет Општинског суда у Лесковцу П. 5297/05), те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одређивања висине накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду да је управо подносилац захтевао накнаду у наведеном износу.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.