| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 19.11.2015 | Број: Уж-6117/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Братислав Ђокић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Весе Ромића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2015. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Весе Ромића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Прев. 107/12 од 4. априла 2013. године због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
1. Веса Ромић из Београда поднео је, 26. јула 2013. године, преко пуномоћника Небојше Ђокића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Прев. 107/12 од 4. априла 2013. године, због повреде начела владавине права утврђеног чланом 3. став 2. Устава Републике Србије, права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, права на имовину зајемченог чланом 58. став 1. Устава и начела утврђеног чланом 86. Устава.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао: да је раније постојећа радња тужиоца „Елита“ за превоз робе и извођење земљаних радова у грађевинарству, у својству подизвођача радова, закључила са туженим „Енергопројект-Високоградња“ АД, Београд у својству извођача радова, уговор од 20. фебруара 1997. године о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности у вези извођења радова грађевинском механизацијом за изградњу железничке станице „Београд центар“; да је правни претходник подносиоца извршио све потребне радове које је наплатио по пресуди Трговинског суда у Београду П. 1070/01 од 5. децембра 2002. године за износ од 35.301.780,33 динара и по пресуди Трговинског суда у Београду П2. 840/01 од 28. јуна 2001. године у износу од 10.394.493,90 динара; да је правноснажна пресуда Трговинског суда у Београду П. 1070/01 од 5. децембра 2002. године укинута решењем Врховног суда Србије Прев. 81/04 од 8. априла 2004. године, из разлога постојања Споразума од 31. јануара 2001. године којим је предвиђено измирење обавезе наручиоца радова исплатом тадашње противвредности тржишне цене стана од 113,08м2; да су одредбе наведеног Споразума апсолутно ништаве, јер стан означен у истом не постоји, односно није обухваћен никаквом пројектном документацијом; да се наведени стан није ни налазио у промету, да би се могла извршити ревалоризација дуга наручиоца радова; да је став судова да Споразум тумаче као пренов потпуно супротан самој одредби члана 348. Закона о облигационим односима, јер се споразум повериоца и дужника којим се мења или додаје одредба о року, месту или начину испуњења, затим накнадни споразум о камати, уговорној казни, обезбеђењу испуњења или о некој другој споредној одредби, не може сматрати преновом; да одредба члана 348. Закона о облигационим односима искључује могућност да се Споразумом стварају нова права и обавезе уговорних страна и тиме искључи примена уговора о уређењу међусобних права и обавеза и одговорности у вези извођења радова; да сматра да је уговорна обавеза туженог остала иста, јер је Споразумом констатовано да се наплата и потраживања врше сходно уговору; да уговорне стране обавезу исплате дуга по основу извршених грађевинских радова нису замениле новом обавезом и правним основом, већ да је промењен начин испуњења обавезе; да се, у смислу члана 349. Закона о облигационим односима, пренов не претпоставља, јер уговорне стране нису изразиле намеру да угасе постојећу обавезу, већ ранија обавеза наручиоца радова остаје и постоји поред нове обавезе из Споразума; да му је оспореном пресудом повређено и право на имовину из члана 58. Устава, јер је онемогућен на мирно уживање својине и имовински права која је стекао на основу закона; да се пристрасност судова огледа на инсистирању у примени Споразума, путем института пренова и укидањем примене одредаба уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду, списе предмета Привредног суда у Београду П. 9730/08 и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и окол ности од значаја за одлучивање:
Пресудом Трговинског суда у Београду П. 9730/08 од 23. јуна 2009. године је, у ставу првом изреке, одбијен приговор пресуђене ствари изјављен од стране туженог у односу на предмете истог суда П2. 841/01 и П2. 840/01. Ставом другим изреке пресуде је одбијен, као неоснован, тужбени захтев тужиоца-противтуженог, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужени-противтужилац „Енергопројект - Високоградња“ АД, Београд, исплати износ од 18.845.464,39 динара, са законском затезном каматом почев од 25. јануара 2001. године до исплате. Ставом трећим изреке пресуде је делимично усвојен противтужбени захтев и обавезан тужилац-противтужени да исплати туженом-противтужиоцу износ од 35.301.780,38 динара са законском затезном каматом почев од 23. септембра 2004. године до исплате. Ставом четвртим изреке пресуде је делимично одбијен противтужбени захтев у делу којим је тужени-противтужилац тражио да му тужилац-противтужени исплати износ од 1.942.222,69 динара, са законском затезном каматом почев од 31. децембра 2001. године до исплате и камату на износ од 35.301.780,33 динара од доспелости сваког појединачног износа до исплате, док је ставом петим изреке обавезан тужилац-противтужени да туженом-противтужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 1.217.000,00 динара. Из образложења ове пресуде произлази: да је предмет тужбеног захтева исплата преостале разлике у цени изведених радова у укупном износу од 18.845.464,00 динара, а предмет противтужбеног захтева је враћање износа који је тужилац-противтужени наплатио по правноснажној и извршној пресуди Трговинског суда у Београду П. 1070/01 од 5. децембра 2002. године која је у поступку по ревизији укинута решењем Врховног суда Србије и износа од 1.942.222,69 који представља разлику коју је тужилац наплатио по правноснажној и извршној пресуди у предмету П. 841/01 и тржишне вредности стана према квадратури утврђеној Споразумом између странака, на дан спровођења извршења; да су парничне странке закључиле уговор о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности од 20. фебруара 1997. године, ради извођења радова грађевинском механизацијом за потребе изградње објекта железничке станице „Београд центар"; да је Споразумом о регулисању међусобних обавеза, који је заведен код туженог под бројем 101 од 31. јануара 2001. године, утврђена висина неизмиреног дуга туженог према тужиоцу за радове изведене у периоду од априла 1997. до маја 2000. годи не у износу од 3.172.932,33 динара, што од говара тржишној вредности стана од 113,08 м2. Првостепени суд је заузео становиште да спорно питање треба разрешити применом Споразума од 31. јануара 2001. године који је потписан и оверен од странака у поступку, који није раскинут и који производи правно дејство. Даље следи да су парничне странке наведеним Споразумом, у смислу члана 348. Закона о облигационим односима , замениле испуњење, с обзиром на то да је истим констатовано: да је правни претходник тужиоца-противтуженог стекао право потраживања за изведене радове у периоду од априла 1997. до маја 2000. године у износу од 3.172.932,33 динара; да су странке сагласне да се овај износ валоризује кроз обрачун преко важећег ценовника за стан површине 113,08 м2 и да ће утврђено потраживање тужени признати као исплату кроз уговор о продаји стана који се налази у блоку 12, објекат Г, а чија је пројектантска ознака БК-3, број стана 23, на ВИИ спрату, површине 153,08 м2 и да ће се накнадно утврдити рок плаћања разлике у квадратури, на који начин су регулисале сва своја потраживања по основу изведених радова по уговору од 20. фебруара 1997. године. Првостепени суд је становишта да су странке утврђивањем износа који је наведен у Споразуму утврдиле коначан износ потраживања по свим основима за изведене радове по уговору и истовремено уговориле могућност пренова (члан 349. Закона о облигационим односима), али и споразумни начин валоризације главног дуга преко важећег ценовника за 113,08 м2 стамбеног простора, те да је тужилац имао само право да тражи наплату износа који је утврђен Споразумом, а не и да врши обрачун разлике у цени. Како је у току поступка првостепени суд утврдио да је тужилац наплатио своја потраживања по правноснажној пресуди Трговинског суда у Београду П. 1070/01 од 5. децембра 2002. године у износу од 35.301.780,33 динара на име разлике у цени изведених радова са обрачунатом каматом, која пресуда је укинута решењем Врховног суда Србије Прев. 81/04 од 8. априла 2004. године, то је нашао да је основано потраживање туженог по противтужби у наведеном износу. Такође је у току поступка утврдио да је тужилац по правноснажној пресуди Трговинског суда у Београду П. 841/01 од 28. јуна 2001. године наплатио износ предвиђен Споразумом, као и већу вредност стана од тржишне вредности од 113,08м2 и то за износ од 1.942.222,69 динара, с обзиром на то да су странке истим утврдиле и могућност да се тужени ослободи обавезе према тужиоцу предајом стана односно валоризацијом која се врши кроз вредност стана. Како је у току поступка утврђено да тужени није предао стан, то првостепени суд налази да тужилац основано потражује наплату новчаног износа који представља валоризацију извршену кроз вредност стана која је предвиђена Споразумом, па је нашао да је противтужбени захтев у наведеном износу неоснован.
Пресудом Привредног апелационог суда Пж. 3801/10 од 28. децембра 2011. године је одбијена као неоснована жалба тужиоца-противтуженог и туженог-противтужиоца и потврђена ожалбена пресуда Трговинског суда у Београду П. 9730/08 од 23. јуна 2009. године у ставовима другом, трећем, четвртом и петом њене изреке. Из образложења пресуде произлази: да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је утврдио да спорни однос међу странкама треба решити применом закљученог Споразума, а не уговора; да нису основани наводи тужиоца-противтуженог у погледу немогућности примене Споразума, јер је Споразум потписан и оверен печатима странака, а на истом се налази и штамбиљ туженог у коме су потписане три рубрике на дан 3. октобар 2000. године, на који начин је исти парафиран од стране овлашћених лица туженог-протижиоца; да је терет доказивања чињенице да је Споразум престао да производи правно дејство био на тужиоцу-противтуженом, а како није доставио доказе за наведено, то суд налази да је правилно спорни однос решен применом Споразума, посебно код чињенице да је сам тужилац-противтужени својим дописом који је насловио као „опомена пред утужење“ тражио од туженог-противтужиоца да поступи у складу са истим; да су закључењем Споразума странке у смислу члана 348. Закона о облигационим односима замениле испуњење, јер су постојећу обавезу, исплату новчаног износа на име разлике у цени и обрачунате законске затезне камате због доцње замениле новом обавезом, исплатом тржишне противвредности стана од 113,08м2, тако да је на тај начин престала обавеза за исплату по основу уговора, а како се тужилац-противтужени наплатио у предмету П2. 841/01 за висину противвредности наведеног стана, он по основу Споразума не може више ништа да потражује.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Прев. 107/12 од 4. априла 2013. године је одбијена, као неоснована, ревизија тужиоца-противтуженог изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 3801/10 од 28. децембра 2010. године. Из образложења оспорене ревизијске пресуде произлази: да се наводима ревизије не доводи у сумњу чињеница да су странке закључиле Споразум, тако што се истиче да га је прво потписао тужилац, парафирале службе туженог, а да га је на крају потписао директор туж еног, чиме је Споразум закључен, а да је увођење у деловодни протокол радња од које не зависи пуноважност уговора; да је опомена пред утужење коју је тужилац упутио туженом доказ да тужилац признаје постојање Споразума; да је тужилац управо штитећи своја права уговорена Споразумом, исходовао правноснажну пресуду П2. 841/01 од 28. јуна 2001. године, којом је одлучено о потраживању тужиоца по XXXИИ и XXXИИИ привременој ситуацији ; да су полазећи од наведеног, судови извели правилан закључак да нема места примени члана 636. Закона о облигационим односима (кроз обрачун разлике у цени из уговора о грађењу), јер су странке Споразумом из 2001. године сагласно утврдиле износ повећања цена и начин валоризације. Ревизијски суд , даље , истиче да су судови правилно одбили као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату утуженог потраживања, јер је тужилац принудним извршењем правноснажне пресуде П2. 841/01 од 28. јуна 2001. године наплатио износ који одговара тржишној противвредности стана површине 113,08 м2. Даље налази да су правилном применом материјалног права ( чл. 210. и 214. ЗОО) нижестепени судови обавезали тужиоца-противтуженог да туженом-противтужиоцу врати износ од 35.301.780,38 динара, који је наплатио по правноснажној пресуди Трговинског суда у Београду П 1070/01 од 5. децембра 2002. године, која је укинута решењем Врховног суда Србије Прев. 81/04 од 8. априла 2004. године, јер је правни основ који је постојао у тренутку наплате наведеног износа доцније отпао, а тужени-противтужилац, неспорно, није поднео предлог за противизвршење, те му у смислу члана 324. став 2. Закона о облигационим односима, камата на износ главног дуга припада од момента подношења противтужбе у овом предмету.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставну и закону (члан 3. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина, да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, да сви облици својине имају једнаку правну заштиту, да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом и да се с редства из јавне својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом (члан 86.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) ) је прописано : да је поверилац у обавезном односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савесно у свему како она гласи (члан 262. став 1.); да обавеза престаје ако се поверилац и дужник сагласе да постојећу обавезу замене новом и ако нова обавеза има различит предмет или различит правни основ, да споразум повериоца и дужника којим се мења или додаје одредба о року, о месту, или о начину испуњења, затим накнадни споразум о камати, уговорној казни, обезбеђењу испуњења или о којој другој споредној одредби, као и споразум о издавању нове исправе о дугу, не сматрају се преновом (члан 348. став 1.); да се пренов не претпоставља, те ако стране нису изразиле намеру да угасе постојећу обавезу кад су стварале нову, ранија обавеза не престаје, већ постоји и даље поред нове (члан 349.); да уговором о пренову ранија обавеза престаје, и нова настаје (члан 350. став 1.); да је пренов без дејства ако је ранија обавеза била ништава или већ угашена и да ако је ранија обавеза била само рушљива, пренов је пуноважан ако је дужник знао за недостатак раније обавезе (члан 351.); да кад је уговор о пренову поништен сматра се да није ни било пренова и да ранија обавеза није ни престала постојати (члан 352.); да ако уговором у погледу измене цене није предвиђено што друго, извођач који је своју обавезу испунио у предвиђеном року може захтевати повећање цене радова ако су се у времену између закључења уговора и његовог испуњења повећале цене елемената на основу којих је одређена цена радова, тако да би требало да та цена буде већа за више од два процента (члан 636. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе, а пре свега истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је нашао да подносилац сматра да је неприхватљиво становиште највишег суда изражено у оспореној ревизијској пресуди, да насталу спорност међу парничним странкама треба разреши применом Споразума од 31. јануара 2001. године, односно применом института пренова (новације) чиме се суспендују одредбе уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности од 20. фебруара 1997. године.
Уставни суд, најпре, констатује да је предмет тужбеног захтева тужиоца-противтуженог, овде подносиоца уставне жалбе као подизвођача радова исплата преостале разлике у цени за изведене радове по основу уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности од 20. фебруара 1997. године од туженог као извођача радова, док је предмет противтужбеног захтева туженог-противтужиоца повраћај износа који је тужилац-противтужени наплатио по правноснажној и извршној пресуди, која је укинута решењем Врховног суда Србије у поступку ревизије, као и потраживање износа од 1.942.222,69 динара који представља разлику износа који је тужилац наплатио по правноснажној и извршној пресуди П2. 841/01 и тржишне вредности стана према квадратури утврђеној Споразумом. Судови су, одлучујући о потраживању по тужби и противтужби, пошли од Споразума од 31. јануара 2001. године којим је утврђена висина неизмиреног дуга туженог према тужиоцу за изведене радове у периоду од априла 1997. до маја 2000. године. Наведеним Споразумом је утврђен дуг туженог према тужиоцу у износу од 3.172.932,33 динара, што одговара тржишној вредности стамбеног простора од 113,08м2 и предвиђено је да ће се валоризација тог потраживања вршити преко важећег ценовника стана који ће посебним уговором тужени продати тужиоцу. Судови су утврдили да су парничне странке правно ваљано утврдиле висину дуга туженог и одредиле критеријум за његову валоризацију, те су нашли да се настали спор о постојању и садашњој висини дуга туженог према тужиоцу мора размотрити у складу са наведеним Споразумом , на шта упућује и одредба члана 262. став 1. Закона о облигационим односима.
Уставни суд налази да су код такве чињеничне и правне ситуације, судови заузели становиште да у конкретном случају нема места уређењу спорног односа позивом на одредбу члана 636. Закона о облигационим односима, јер је примена наведене одредбе условљена одсуством споразума уговорних страна о повећању цене, а тај услов није испуњен, јер су парничне странке споразумно утврдиле износ повећања цене и начин њене ревалоризације. Даље су судови нашли да правна ваљаност таквог споразума није усклађена закључењем уговора о продаји стана тужиоцу од стране туженог, чије закључење представља само споразумом утврђењу могућност ослобађања туженог од обавезе према тужиоцу, односно чијим закључењем се гаси обавеза туженог према тужиоцу. У противном туженикова обавеза плаћања валоризованог износа утврђене разлике у цени и даље остаје, јер се обавеза туженог није угасила закључењем уговора о продаји стана тужиоцу сагласно Споразуму од 31. јануара 2001. године, те је његова обавеза да измири своје дуговање исплатом садашње противвредности тржишне цене стана од 113,08м2. Наиме, парничне странке су утврђивањем износа који је наведен у споразуму утврдиле коначан износ потраживања по свим основама за изведене радове по уговору и истовремено уговориле могућност пренова из члана 349. Закона о облигационим односима, али и споразумни начин валоризације главног дуга преко важећег ценовника за 113,08м2 стамбеног простора.
У току поступка је утврђено да је тужилац наплатио своје потраживање из истог уговорног односа са туженим по правноснажној пресуди Трговинског суда у Београду П. 1070/01 од 5. децембра 2002. године због неизвршења обавезе туженог преузете по Споразуму од 31. јануара 2001. године на име разлике у цени у износу од 35.301.780,33 динара, са обрачунатом законск ом затезн ом камат ом, која пресуда је укинута решењем Врховног суда Србије Прев. 81/04 од 8. априла 2004. године. Такође, је тужилац по правноснажној пресуди Трговинском суду у Београду П2. 841/01 наплатио износ од 10.172.388,63 динара на основу главног дуга, са обрачунатом каматом, а по утуженом износу од 3.170.672,33 динара по XXXИИ и XXXИИИ привременој ситуацији које су обухваћене наведеним Споразумом. Наплатом износа по правноснажној пресуди П2. 841/01 судови су утврдили да је тржишна вредност стана на локацији из Споразума од 31. јануара 2001. године на дан исплате износила 8.230.165,94 динара, те да је тужилац у односу на вредност од 113,08м2 стана на дан наплате наплатио више износ од 1.942.222,69 динара.
Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљиво становиште изражено у оспореној ревизијској пресуди, да нема места примени одредбе члана 636 Закона о облигационим односима кроз обрачун разлике у цени из уговора о грађењу, јер су странке Споразумом из 2001. године утврдиле износ повећања цене и начин валоризације. Наиме, тужилац је у описаној ситуацији имао само право на наплату износа који је утврђен Споразумом, а не и да врши обрачун разлике у цени позивајући се пре свега на одредбе закљученог уговора, јер је по правноснажној пресуди у предмету П2.841/01 наплатио износ из Споразума од 3.172.923,33 динара.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да је ревизијски суд у образложењу своје одлуке дао јасне, разумљиве и ло гичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права због чега сматра да је тужилац има право само на наплату износа утврђеног Споразумом. Ово посебно из разлога што тужилац у току поступка није доставио доказ да је Споразум парничних странака раскинут, односно да је исти престао да производи дејство, већ је чак и тужилац својим дописом који је насловио као „опомена пред утужење“ тражио од туженог да поступи у складу са истим. При томе, Уставни суд налази да су неосновани наводи подносиоца да се пристрасност суда огледа на инсистирању на примени Споразума, путем примене института пренова, укидањем примене одредаба уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности, јер су закључењем Споразума странке, у смислу члана 348. Закона о облигационим односима замениле испуњење, односно постојећу обавезу исплат е новчаног износа на име разлике у цени и обрачунате законске затезне камате због доцње замениле новом обавезом исплате тржишне вредности стамбено г простора, чиме је престала обавеза туженог на исплату по основу уговора.
Како је Уставни суд из свега наведеног утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом нису повређене уставне гаранције права на правично суђење гарантовано г одредбом члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да нема основа ни за тврдњу о повреди зајемченог права на имовину из члана 58. Устава која се заснива на истим разлозима .
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС" , бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 -Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да из садржине овог уставног права следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем судова највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама. Међутим, подносилац уставне жалбе није навео у којим конкретним случајевима су судови у битно сличној или истој чињеничној и правној ситуацији поступали и одлучивали на другачији начин, нити је за своје тврдње приложио одговарајуће доказе, што представља претпоставку за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права пред судовима.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је решио као у другом делу изреке.
7. И мајући у виду садржину оспорене пресуде, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених начела из члана 3. став 2. Устава и члана 86. Устава.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић