| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 22.07.2010 | Број: Уж-2727/2009 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Наташе Стојановић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Наташе Стојановић изјављена због повреде права на суђење у разумном року и повреде права и дужности родитеља у поступцима који се пред Првим основним судом у Београду воде у предметима П2. 4496/10, И. 31732/10 и И. 33569/10.
2. Ову одлуку објавити у «Службеном гласнику Републике Србије».
1. Наташа Стојановић из Београда, преко пуномоћника Драгане Јовановић, адвоката из Београда, поднела је 28. децембра 2009. године уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и повреде права и дужности родитеља, зајемчених у чл. 32. и 65. Устава Републике Србије, повреде чл. 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и повреде чл. 3. и 9. Конвенције о правима детета.
Подноситељка у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је 16. маја 2008. године поднела тужбу за развод брака, са предлогом да се решењем о привременој мери дете одмах повери мајци; да суд није усвојио њен предлог, већ је решењем о привременој мери уредио начин одржавања личних односа детета са мајком, као родитељем са којим дете не живи; да се није жалила на то решење како се не би пролонгирао поступак; да јој дете под притиском говори да неће да пође с њом, због чега није могуће извршити решење о привременој мери; да суд није искористио своја законска овлашћења и присилно одузео дете од оца; да ни подношење кривичних пријава против оца детета није довело до убрзања поступка извршења решења о привременој мери. Подноситељка уставне жалбе истиче да је пропуштањем надлежних органа да спроведу извршење онемогућена да оствари контакт са дететом већ деветнаест месеци, што је, по њеном мишљењу, довело до повреде означених права гарантованих Уставом и наведеним Конвенцијама. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди право подноситељке на накнаду штете и наложи надлежном суду да спроведе поступак извршења решења о привременој мери.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду: П2. 4496/10 (раније број П. 2681/08), И. 31732/10 (раније број 12101/08) и И. 33569/10 (раније број 16300/08), као и осталу документацију достављену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
3.1. Наташа Стојановић из Београда, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 19. маја 2008. године Другом општинском суду у Београду тужбу за развод брака против Саше Стојановића из Београда, са предлогом за одређивање привремене мере којом ће се заједничко малолетно дете поверити мајци на негу, чување и васпитавање.
Тужени је оспорио тужбени захтев и поднео противтужбу за развод брака, са захтевом да се њему повери малолетно дете на негу, чување и васпитавање, уз обавезу тужиље да доприноси издржавању детета са 20% од укупне месечне зараде. Тужени-противтужилац (даље у тексту: тужени) је навео да је тужиља-противтужена (даље у тексту: тужиља) самовољно напустила брачну заједницу и да дете није желело да пође са њом.
Поступајући суд је затражио извештај од Градског центра за социјални рад у Београду-одељење Раковица (даље: Центар), који је 23. јуна 2008. године предложио доношење привремене мере којом ће се дете поверити мајци да самостално врши родитељско право, а виђање детета са оцем обављати у контролисаним условима у просторијама Центра. Ради процене родитељске подобности странака, прибављања мишљења детета и изјашњења о том мишљењу, суд је затражио налаз и мишљење од Института за ментално здравље у Београду (даље: Институт).
Суд је 8. јула 2008. године донео решење о привременој мери П. 2618/08, којим је уредио начин одржавања личних односа малолетног сина странака В.С. са мајком, као родитељем са којим дете не живи. Наведеним решењем је туженом наложено да у означеним терминима виђења, у току школских распуста и државних празника, дете преда мајци Наташи Стојановић испред куће у којој дете живи, а одбијен је предлог тужиље да се одреди привремена мера и обавеже тужени да тужиљи одмах преда дете на чување, негу и васпитавање.
Институт је 5. септембра 2008. године доставио суду налаз и мишљење у коме је истакнуто: да исказ малолетног В.С. није релевантан за процену његовог најбољег интереса ни родитељске способности; да је у најбољем интересу детета да мајка самостално врши родитељско право, уз уобичајени модел виђања са оцем; да је, у случају одбијања оца да адекватно сарађује и пролонгирања процеса удаљавања детета од мајке, неопходно увести корективни надзор над родитељством оца од стране надлежног органа старатељства и одредити његово виђање са дететом у контролисаним условима.
Тужиља је 24. октобра 2008. године поднела суду предлог за одређивање привремене мере у складу са мишљењем Института, након чега је суд 11. новембра 2008. године донео ново решење о привременој мери П. 2618/08, којим је дете привремено поверено мајци, а претходно решење од 8. јула 2008. године стављено је ван снаге у ставу 4. изреке.
Тужени је 1. децембра 2008. године против наведеног решења изјавио жалбу у којој је навео да паралелно егзистирају два решења о привременој мери која једно друго искључују, будући да се једним решењем тужени обавезује да омогући мајци виђање са дететом, а другим – да одмах преда дете мајци.
Тужиља је 15. децембра 2008. године доставила суду поднесак у коме је предложила доношење „допунског решења у смислу члана 343. ЗПП“, којим ће се првобитно решење о привременој мери ставити ван снаге у целости.
Окружни суд у Београду је 11. фебруара 2009. године решењем Гж. 17051/08 одбио жалбу туженог и потврдио првостепено решење, налажући првостепеном суду да хитно уреди начин одржавања личних односа туженог са дететом, што је суд пропустио да учини.
Поступајући суд је у периоду од 11. маја до 12. новембра 2009. године прибавио мишљења Института и Центра о томе да ли дете може да се укључи у судски поступак – јер је у међувремену навршило 10 година, те да ли је способно да формира своје мишљење у вези са вршењем родитељског права. Надлежни органи су оценили да изјашњавање малолетног В. у судском поступку о вршењу родитељског права није у његовом најбољем интересу.
До доношења првостепене пресуде у овом поступку суд је одржао седам рочишта за главну расправу, а 24. новембра 2009. године главна расправа је закључена.
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 2618/08 од 24. новембра 2009. године усвојен је тужбени захтев да се разведе брак тужиље и туженог, а одбијен противтужбени захтев да се малолетни син странака повери оцу на даљу бригу, негу, старање и васпитавање. Дете је поверено мајци Наташи Стојановић да самостално врши родитељско право и одређено је да тужени одмах по пријему пресуде дете преда тужиљи у просторијама Центра за социјални рад-одељење Раковица. Истом пресудом тужени је обавезан да плаћа 30% од редовних месечних примања за издржавање детета и уређен је начин одржавања личних односа детета са оцем. Наведена пресуда достављена је пуномоћнику тужиље 30. децембра 2009. године.
Против наведене пресуде Другог општинског суда у Београду тужени је 15. јануара 2010. године изјавио жалбу, а до 22. марта 2010. године, када су списи предмета достављени Уставном суду, другостепени суд није одлучио о жалби.
3.2. Подноситељка уставне жалбе је, у својству извршног повериоца, поднела 22. септембра 2008. године Четвртом општинском суду у Београду предлог за извршење решења о привременој мери П. 2618/08 од 8. јула 2008. године, којим је уређен начин одржавања личних односа детета са мајком.
Против решења о извршењу И. 12101/08 од 22. септембра 2008. године извршни дужник је изјавио жалбу, која је одбијена решењем Окружног суда у Београду Гж. 4821/09 од 18. маја 2009. године.
Извршни суд је 30. октобра 2008. године одредио да службено лице, најмање два пута до 5. децембра 2008. године – када је требало да се одржи рочиште, провери да ли извршни дужник поступа по привременој мери. Службено лице је 18. и 20. новембра 2008. године констатовало: да је дужник довео дете на капију у уговорено време, али да је дете одбило да иде код мајке; да није помогло ни убеђивање оца; да се мајка удаљила без детета; да је дете приликом другог сусрета побегло у кућу; да дужник поступа по решењу о привременој мери.
На рочишту одржаном 5. децембра 2008. године суд је одредио да се уз помоћ директора школе у коју дете иде, као и психолога и педагога школе, организује психолошка припрема детета како би прихватило контакт са мајком.
Поступајући суд је 9. јануара 2009. године упутио допис Центру са молбом да размотри потребу увођења корективног надзора над вршењем родитељског права, с обзиром на могућ очев допринос негативном ставу детета према виђању са мајком.
На захтев извршног повериоца, суд је на рочишту одржаном 5. јуна 2009. године саслушао психијатра, члана комисије вештака Института, који је проценио да саслушање детета није у његовом најбољем интересу, без обзира на узраст.
Поступајући суд је 6. јуна 2009. године донео решење И. 12101/08 о новчаном кажњавању извршног дужника и наложио му да плати износ од 150.000 динара, под претњом изрицања нове новчане казне у повећаном износу. Решењем од 26. јуна 2009. године суд је наложио извршном дужнику да наведени износ уплати на рачун суда у року од три дана, а у противном ће се одредити извршење пописом, проценом и продајом дужникових покретних ствари. Жалба извршног дужника против наведеног решења одбијена је решењем Окружног суда у Београду Гж. 19937/09 од 5. октобра 2009. године, а закључком од 19. фебруара 2010. године суд је наложио да се списи предмета изнесу у рад судском извршитељу, ради принудне наплате изречене новчане казне.
Центар је решењем Уп. број 14-03-57221-2323/09 од 19. јуна 2009. године одредио корективни надзор над вршењем родитељског права Саши Стојановићу и Наташи Стојановић у односу на малолетног сина В.С. у трајању од шест месеци. Овим решењем замењено је претходно решење од 7. априла 2009. године, којим је био одређен корективни надзор над вршењем родитељског права Саши Стојановићу у трајању од 10 месеци, јер је оцењено да је потребно изрећи меру корективног надзора и једном и другом родитељу, ради кориговања родитеља у вршењу родитељског права, усклађивања њиховог деловања и задовољења аутентичних емотивних потреба детета.
Центар је 26. новембра 2009. године обавестио суд да је, након консултације са Саветовалиштем за брак и породицу и Министарством за рад и социјалну политику, закључио да је потребно одложити извршење по решењу И. 12101/08 за три месеца.
3.3. Подноситељка уставне жалбе поднела је 1. децембра 2008. године Четвртом општинском суду у Београду предлог за извршење решења о привременој мери П. 2618/08 од 11. новембра 2008. године, којим је одређено да се малолетно дете странака поверава на даљу бригу, негу, старање и васпитавање мајци и стављено ван снаге решење тог суда П. 2618/08 од 8. јула 2008. године у ставу 4. изреке. По овом предлогу суд је донео решење о извршењу И. 16300/08 од 4. децембра 2008. године. Против наведеног решења извршни дужник је изјавио жалбу 26. децембра 2008.године.
Спровођење извршења по решењу И. 16300/08 од 4. децембра 2008. године било је заказано за 22. децембар 2008. године. Извршни дужник је означеног дана довео малолетног В.С. до капије, али је дете изјавило да неће да пође са мајком и да жели да живи са оцем. Запослени у Центру су оценили да није у интересу детета да се тог дана на силу спроведе извршење и да предаја детета треба да се изврши у просторијама Центра.
Суд је поново заказао спровођење извршења, и то за 15. јануар 2009. године, а затим за 4. фебруар 2009. године, али оба пута пуномоћници странака нису били уредно позвани.
Извршни дужник је 29. јануара 2009. године доставио суду поднесак у коме је навео: да је пред тим судом у току поступак извршења по другом решењу о привременој мери, које није могло да се спроведе јер дете није пристало да иде код мајке; да је потребно прихватити започети поступак психолошке припреме детета да превазиђе насталу ситуацију; да је дете након покушаја принудног извршења прегледано у Клиници за неурологију и психијатрију за децу и омладину у Београду, о чему је приложио доказ.
Спровођење решења о извршењу И. 16300/08 од 4. децембра 2008. године, које је било заказано за 1. април 2009. године у просторијама Центра, није се могло спровести иако је извршни дужник довео малолетног В.С. у Центар, јер је дете одбило да остане у просторији без присуства оца. Након пристанка оца да напусти просторију, дете је почело да плаче, загрлило је оца и одбило да га пусти, а службена лица Министарства унутрашњих послова су изјавила да нису у могућности да на силу одвоје дете од оца како би стручни тим обавио разговор насамо са дететом. Запослени у Центру су предложили да се изврши психолошка припрема детета ради предаје мајци.
Окружни суд у Београду је 11. фебруара 2009. године решењем Гж. 17051/08 одбио жалбу извршног дужника изјављену против решења П. 2618/08 од 11. новембра 2008. године, налазећи да је првостепени суд правилно утврдио да отац удаљава мајку из емотивног живота детета. Наложено је првостепеном суду да у наставку поступка уреди начин виђења детета са оцем, јер оспореним решењем о привременој мери то није уређено.
У периоду од 16. априла до 27. јула 2009. године поступајући суд је у комуникацији са Институтом, као и Центром – Саветовалиштем за брак и породицу, испитивао начине да се омогући спровођење извршења у предметном поступку.
Четврти општински суд у Београду је 4. маја 2009. године донео решење о новчаном кажњавању И. 16300/08, којим је извршном дужнику изречена новчана казна у износу од 10.000 динара. Жалба извршног дужника против овог решења, као и против решења о извршењу истог суда И. 16300/08 од 4. децембра 2008. године одбијена је решењем Окружног суда у Београду Гж. 18795/09 од 29. септембра 2009. године. Закључком од 24. фебруара 2010. године суд је наложио послодавцу извршног дужника да спроведе поступак принудне наплате изречене новчане казне.
Центар је 12. фебруара 2010. године обавестио суд да нема значајних помака у раду са породицом и да мера корективног надзора истиче крајем марта 2010. године, када ће бити сачињен тимски извештај.
3.4. Подноситељка уставне жалбе је 29. августа 2008. године поднела Другом општинском јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву против тадашњег супруга Саше Стојановића из Београда, због кривичног дела одузимања малолетног лица из члана 191. став 2. Кривичног законика Републике Србије. Након спроведене истраге, Друго општинско јавно тужилаштво је 2. јуна 2009. године подигло оптужни предлог Кт. 355/09 против окривљеног Саше Стојановића из Београда, због онемогућавања извршења решења Другог општинског суда у Београду П. 2618/08 од 8. јула 2008. године, којим је одређен начин одржавања личних односа малолетног детета са мајком. Други општински суд у Београду је у предмету К-970/09 заказао главни претрес за 20. новембар 2009. године, који је одложен због тога што окривљеном није достављен оптужни предлог.
Наташа Стојановић из Београда је 23. јуна 2009. године поднела Другом општинском јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву Кт. 1371/09 против Саше Стојановића из Београда, због кривичног дела одузимање малолетног лица из члана 191. и кривичног дела насиље у породици из члана 194. Кривичног законика Републике Србије. У кривичној пријави је наведено да Саша Стојановић није поступио по решењу Другог општинског суда у Београду П. 2618/08 од 8. јула 2008. године, нити по решењу истог суда П. 2618/08 од 11. новембра 2008. године, којим је обавезан да одмах преда малолетног В.С. мајци. Саслушање окривљеног у истражном поступку је било заказано за 3. децембар 2009. године, али је одложено на неодређено време.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује уставном жалбом утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и да су у томе равноправни, а да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист Србије и Црне Горе - Међународни уговори", бр. 9/03, 5/05 и 7/05) одређено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8.); да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13.).
Одредбама Конвенције о правима детета "Службени лист СФРЈ - Међународни уговори", број 15/90 и "Службени лист СРЈ - Међународни уговори", бр. 4/96 и 2/97) предвиђено је: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета, без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела, да се државе чланице обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законитих старатеља или других појединаца који су правно одговорни за дете и предузимају у том циљу све потребне законодавне и административне мере, те да се државе чланице старају да институције, службе и установе које су одговорне за бригу или заштиту деце буду у складу са стандардима које су утврдили надлежни органи, посебно у области сигурности и здравља и броју и подобности особља, као и стручног надзора (члан 3. ст. 1. до 3.); да државе чланице обезбеђују да ниједно дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежни органи на основу судског увида одлуче, у складу с одговарајућим законом и процедурама, да је такво раздвајање неопходно и у најбољем интересу детета, те да таква одлука може бити неопходна у одређеном случају, као нпр. ако родитељи злостављају или занемарују дете или ако живе одвојено па се мора донети одлука о месту становања детета, као и да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. ст. 1. и 3.).
С обзиром на то да се наведене одредбе Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и Конвенције Уједињених нација о правима детета по својој суштини не разликују од члана 65. Устава, Уставни суд је истакнуту повреду права на поштовање породичног живота ценио у односу на одредбе Устава.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Законом о извршном поступку («Службени гласник РС», број 125/04) у члану 224. прописано је: да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета (став 1.), да ако се извршење није могло спровести изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, извршење ће се спровести одузимањем детета од лица код кога се дете налази и предајом детета родитељу односно другом лицу или организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (став 4.), да одузимање и предају детета из става 4. овога члана може обавити само судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима (став 5.).
Према одредби члана 204. Породичног закона («Службени гласник РС», број 18/05), поступак у вези са породичним односима је хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право.
5. Разматрајући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта истакнутих повреда права у предметним поступцима који се воде пред Првим основним судом у Београду, Уставни суд је имао у виду да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца. Такође, Уставни суд наглашава да специфичност предметних судских поступака налаже поступање којим ће се у највећој мери заштитити интерес детета, уз поштовање права родитеља да васпитавају, чувају и издржавају своју децу. На том становишту је и Европски суд за људска права, када захтева од државе чланице да обезбеди правичну равнотежу између интереса детета и интереса родитеља и да у том процесу обрати посебну пажњу на најбољи интерес детета који, због своје природе и значаја, може имати превагу над интересима родитеља (видети пресуду у предмету Соммерфелд против Немачке, број 31871/96 од 8. јула 2003. године).
5.1. Уставни суд је утврдио да је парнични поступак по тужби подноситељке за развод брака започео 19. маја 2008. године подношењем тужбе Другом општинском суду у Београду, а да је 28. децембра 2009. године, када је изјављена уставна жалба, поступак био у фази одлучивања о жалби туженог изјављеној против првостепене пресуде. Уставни суд оцењује да поступци који укључују доношење одлуке о вршењу родитељског права по својој природи спадају у сложене поступке, због осетљивости и значаја права о коме се одлучује. Сложености предметног поступка допринело је неподударање стручног мишљења надлежних установа у погледу вршења родитељског права са израженом жељом детета да живи са оцем. С обзиром на то да је малолетни В.С. у току поступка навршио 10 година живота, морала се утврдити његова способност да формира и изрази своје мишљење, те проценити да ли је мишљење детета у његовом најбољем интересу. Имајући у виду посебности конкретног случаја, Уставни суд је оценио да су постојали оправдани разлози да се оцена релевантности мишљења детета, као и процена родитељске способности странака повери стручним лицима Центра за социјални рад и Института за ментално здравље у Београду. Такав став изразио је и Европски суд за људска права, приметивши да, по правилу, национални судови одлучују о томе које ће доказе извести и којим доказним средством ће утврдити релевантне чињенице; било би претерано рећи да су домаћи судови увек обавезни да обезбеде мишљење вештака психолошке струке о начину одржавања односа између детета и родитеља са којим дете не живи, већ то зависи од специфичних околности сваког случаја, при чему се мора посебно имати у виду узраст и зрелост детета (видети цитирани предмет Соммерфелд против Немачке).
Уставни суд налази да је доношењем првог решења о привременој мери поступајући суд уважио потребу одржавања међусобног контакта родитеља са дететом, тиме што је привремено уредио начин одржавања односа детета са подноситељком уставне жалбе, као родитељем са којим дете не живи. Уставни суд констатује да подноситељка није изјавила жалбу против тог решења суда о привременој мери, иако није био усвојен њен захтев да се дете одмах повери њој на негу, чување и старање. Након оцене Института за ментално здравље у Београду да је у најбољем интересу детета да мајка самостално врши родитељско право, суд је донео ново решење о привременој мери, којим је дете поверио подноситељки уставне жалбе. По оцени Уставног суда, чињеница да поступајући суд није у целини ставио ван снаге претходно донето решење о привременој мери није утицала на остварење права подноситељке уставне жалбе у предметном поступку. Наиме, њено поновно успостављање контакта са дететом превасходно је било отежано одбијањем малолетног сина да одржава контакт са мајком, што је потврђено и исказом психијатра да дете „није вербализовало потребу за мајком“. Уставни суд је утврдио: да је од подношења тужбе до доношења првостепене пресуде протекло годину и по дана; да је суд у овом делу поступка одржао осам рочишта за главну расправу; да су изведени докази саслушањем парничних странака и вештачењем од стране специјализоване установе; да је суд остваривао сарадњу са Центром за социјални рад, који је имао конструктивну улогу у поступку.
Уставни суд налази да је за подноситељку уставне жалбе од изузетне важности одлука суда о томе који родитељ ће самостално вршити родитељско право над малолетним дететом, али подсећа да се до те одлуке не може доћи без свестране оцене способности детета да о томе изрази своје мишљење, као и процене родитељске подобности странака. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да у досадашњем току парничног поступка који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П2-4496/10 није повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта повреде права на поштовање породичног живота, Уставни суд је имао у виду да, под одређеним условима, дужина побијаног грађанскоправног поступка, сама по себи, може представљати повреду наведеног права (видети пресуду у предмету В.А.М. против Србије од 13. марта 2007. године). Међутим, полазећи од наведене оцене о повреди права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да у досадашњем току парничног поступка који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П2-4496/10 подноситељки уставне жалбе нису повређена права родитеља, зајемчена чланом 65. Устава.
5.2. Уставни суд је утврдио да је поступак извршења решења о привременој мери Другог општинског суда у Београду П. 2618/08 од 8. јула 2008. године започео 22. септембра 2008. године, а да извршење решења Четвртог општинског суда у Београду И. 12101/08 од 22. септембра 2008. године није спроведено до 28. децембра 2009. године, када је изјављена уставна жалба. Уставни суд је такође утврдио: да извршење наведеног решења није било могуће спровести јер је малолетни син странака први пут одбио да пође са подноситељком уставне жалбе, а други пут се одмах вратио очевој кући; да је поступајући суд одредио да школски психолог изврши психолошку припрему детета како би прихватило контакт са мајком; да је вештачењем утврђено да саслушање малолетног В.С. није у његовом најбољем интересу, без обзира на узраст. Уставни суд је приметио да је у предметном поступку констатовано да извршни дужник поступа у складу са решењем о привременој мери, али је суд ипак донео решење о новчаном кажњавању извршног дужника, ради указивања на значај одржавања контакта детета са мајком. Такође, Уставни суд је имао у виду да је у току извршног поступка Центар за социјални рад изрекао меру корективног надзора над вршењем родитељског права и једном и другом родитељу у трајању од шест месеци, у циљу њиховог кориговања у вршењу родитељских дужности. Из наведеног разлога, Центар је предложио да се извршење у овом поступку одложи за три месеца, а Уставни суд констатује да у време подношења уставне жалбе изречена мера још није била истекла.
Уставни суд подсећа на праксу Европског суда за људска права у погледу позитивне обавезе државе према члану 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода:
- та обавеза укључује и право родитеља на мере које ће им омогућити поновно спајање са дететом; међутим, обавеза националних органа да предузму такве мере није безусловна, пошто поновно спајање једног родитеља са дететом које је неко време живело са другим родитељем може бити неизводљиво одмах и може захтевати припремне мере; природа и обим таквих мера зависиће од околности сваког случаја, али су разумевање и сарадња свих заинтересованих важни саставни делови; где изгледа да би контакт са родитељем могао да угрози најбоље интересе детета, на националним је органима да обезбеде правичну равнотежу (видети Хоканен против Финске, пресуда од 23. септембра 1994. године, серија А бр. 299, стр. 22, став 58).
- у предметима који се тичу извршења одлука у области породичног права, Европски суд је непрестано утврђивао да је одлучујуће то да ли су националне власти предузеле све неопходне кораке да би омогућиле извршење онако како се то разумно могло захтевати у посебним околностима сваког предмета (видети: Дамњановић против Србије, број 5222/07 од 18. новембра 2008; мутатис мутандис, Хоканен против Финске, горе наведена пресуда, став 58; Иганаццоло-Зениде, бр. 31679/96, став 96; Нуутинен против Финске, бр. 32842/96 став 128; Силвестер против Аустрије, бр. 36812/97 и 40104/98, став 59, 24. април 2003).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је поступајући суд, у поступку у коме није било одуговлачења, предузео све мере у циљу омогућавања поновног успостављања контакта подноситељке уставне жалбе са дететом. Стога је Уставни суд утврдио да у досадашњем току поступка ради извршења решења Четвртог општинског суда у Београду И. 12101/08 од 22. септембра 2008. године, који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 31732/10, подноситељки није повређено право подноситељке на суђење у разумном року, нити права родитеља, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 65. Устава.
5.3. Уставни суд је утврдио да је поступак извршења решења о привременој мери Другог општинског суда у Београду П. 2618/08 од 11. новембра 2008. године започео 1. децембра 2008. године, а да извршење решења Четвртог општинског суда у Београду И. 16300/08 од 4. децембра 2008. године није спроведено до 28. децембра 2009. године, када је изјављена уставна жалба. Уставни суд је такође утврдио да је приликом првог покушаја спровођења извршења малолетни син странака одбио да пође са подноситељком уставне жалбе и изјавио да жели да живи са оцем. При следећем покушају извршења дете је почело да плаче, загрлило је оца и одбило да га пусти. Иако су службена лица Министарства унутрашњих послова присуствовала извршењу, стручњаци Центра за социјални рад предложили су да се изврши психолошка припрема детета ради предаје подноситељки уставне жалбе. Уставни суд подсећа да свака принуда у овој области мора бити ограничена, будући да треба пажљиво размотрити интересе и права свих заинтересованих страна. Суд је имао у виду да ипак не може бити потпуно искључена примена санкција у случају незаконитог понашања родитеља са којим деца живе (видети горе наведени предмет Иганаццоло-Зениде, став 106), али је оценио да извршни дужник у предметном поступку није спречавао предају детета, већ је извршење било онемогућено услед одбијања детета да живи са подноситељком уставне жалбе. У настојању да спроведе извршење, поступајући суд је донео и решење о новчаном кажњавању извршног дужника, како би отац, користећи свој ауторитет, утицао на дете да прихвати мајку као особу која ће се о њему старати.
Полазећи од утврђених чињеница и околности, као и праксе Европског суда за људска права, Уставни суд је оценио да поступајући суд није одуговлачио поступак и да је предузео све како би извршио привремену меру о предаји малолетног В.С. подноситељки уставне жалбе, истовремено настојећи да заштити најбоље интересе детета. Стога је Суд утврдио да у досадашњем току поступка извршења решења Четвртог општинског суда у Београду И. 16300/08 од 4. децембра 2008. године, који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 33569/10, није повређено право подноситељке на суђење у разумном року, нити њена права родитеља, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 65. Устава.
6. Уставни суд је имао у виду и наводе уставне жалбе о повреди наведених Уставом зајемчених права у кривичним поступцима који се воде против окривљеног Саше Стојановића због кривичног дела одузимања малолетног лица из члана 191. став 2. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09). Наведеном законском одредбом је прописано да ће се казнити новчаном казном или затвором до две године онај ко онемогућава извршење одлуке надлежног органа којом је одређен начин одржавања личних односа малолетног лица са родитељем или другим сродником. Уставни суд је оценио да је подношење кривичне пријаве подноситељке уставне жалбе против Саше Стојановића – који је извршни дужник у поступцима који се уставном жалбом оспоравају, са становишта повреде права на суђење у разумном року и права на поштовање породичног живота – искључиво било у функцији убрзања поступка извршења решења о привременој мери. С обзиром на то, а имајући увиду претходно дату оцену о повреди наведених права у извршним поступцима који се сада воде пред Првим основним судом у Београду, Уставни суд није посебно разматрао повреду истих права у предметним кривичним поступцима. Такође, Уставни суд није посебно ценио наводе уставне жалбе о повреди права на делотворни правни лек, гарантованог чланом 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је закључио да подноситељка своју тврдњу о повреди тог права заснива на уверењу да није имала на располагању делотворно правно средство које би могла да користи за убрзање поступака чију је оправданост трајања оспорила уставном жалбом о којој се овде одлучивало.
С обзиром на наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у целини као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
На основу одредбе члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се Одлука објави у «Службеном гласнику Републике Србије».
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић