| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 14.04.2016 | Broj: Už-3839/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. G . iz Banoštora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je
Usvaja se ustavna žalba A. G . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Novi Sad u predmetu broj 37-D-13389-182.10/2011, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
1. A. G . iz Banoštora je, 29. aprila 2014. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Novi Sad u predmetu broj 37-D-13389-182.10/2011, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1599/12 od 13. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na penzijsko osiguranje, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 70. stav 2. Ustava.
Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Sud usvoji njenu ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu. Podnositeljka nije postavila zahtev za naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Novi Sad u predmetu broj 37-D-13389-182.10/2011 i spise predmeta Upravnog suda U. 1599/12, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe je 6. maja 1999. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Novi Sad zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju.
Prvostepeni organ je privremenim rešenjem broj 182-D-13389 od 17. juna 1999. godine podnositeljki utvrdio pravo na invalidsku penziju od 31. maja 1999. godine i određena je akontacija penzije u iznosu od 1.728,54 dinara.
Prvostepeni organ je 18. avgusta 2011. godine doneo rešenje broj 37-182.10.013389/2011 kojim je podnositeljki, između ostalog, utvrđen gubitak radne sposobnosti od 31. maja 1999. godine, utvrđeno pravo na invalidsku penziju od 31. maja 1999. godine u mesečnom iznosu od 886,87 dinara, navedeno da ukupan penzijski staž iznosi 23 godine, devet meseci i 28 dana i određeno da se isplata penzije vrši od 31. maja 1999. godine uz obračun iznosa isplaćenih po privremenom rešenju od 17. juna 1999. godine, koje je ovim rešenjem ukinuto.
Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 26. septembra 2011. godine izjavila žalbu. Rešenjem prvostepenog organa broj 37-D-13389-182.10/2011 od 8. novembra 2011. godine žalba je usvojena, te je podnositeljki utvrđeno pravo na invalidsku penziju u iznosu od 982,16 dinara mesečno, a penzijski staž je utvrđen u trajanju od 27 godina, devet meseci i 28 dana. Takođe je navedeno da se ovim rešenjem zamenjuje rešenje od 18. avgusta 2011. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je žalba podnositeljke osnovana u delu koji se odnosi na staž osiguranja navršen po osnovu obavljanja sportske delatnosti.
Podnositeljka je i protiv ovog rešenja izjavila žalbu, ali je ista odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 30-182.10-13389 od 23. decembra 2011. godine.
Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 7. februara 2012. godine podnela tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1599/12 od 13. marta 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da su pravilno primenjene odredbe čl. 24. i 30. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ("Službeni list SRJ", broj 30/96) i podnositeljki određen penzijski osnov na osnovu staža i zarada utvrđenih u matičnoj evidenciji za najpovoljniji period od 1978. do 1987. godine; da je pravilno utvrđeno da se podnositeljki ne priznaje u staž osiguranja vreme provedeno na radu u Republici Hrvatskoj u periodu od 26. juna 1991. godine do 23. avgusta 1991. godine i u periodu od 19. novembra 1992. godine do 30. juna 1995. godine, s obzirom na odredbu člana 85. stav 2. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja kojom je, pored ostalog, propisano da se staž navršen, odnosno utvrđen na teritoriji republike SFRJ koji nije u sastavu SRJ, računa u penzijski staž do dana otcepljenja te republike, ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno, te, kako je Republika Hrvatska bila u sastavu SFRJ do 25. juna 1991. godine i kako se o pravu na penziju odlučivalo bez primene Sporazuma o osiguranju sa državama ugovornicama, ispravno se staž osiguranja računao do otcepljenja.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.).
5. Razmatrajući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnositeljka povredu prava na suđenje u razumnom roku obrazložila time da je od donošenja privremenog rešenja do donošenja konačnog rešenja kojim joj je utvrđeno pravo na invalidsku penziju proteklo više od 12 godina, iako je, po njenom mišljenju, organ uprave mogao odmah po podnošenju zahteva pribaviti potrebne podatke za donošenje konačnog rešenja. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, u ustavnoj žalbi ukazuje da joj je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1599/12 od 13. marta 2014. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što je osporena presuda "proizvoljna, nerazumljiva i nedovoljno obrazložena u odnosu na navode tužbe". Podnositeljka se u ustavnoj žalbi poziva i na povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i na povredu člana 70. Ustava, ali ih posebno ne obrazlaže, već ističe da su posledica učinjene povrede prava na pravično suđenje, zbog čega ih Ustavni sud nije posebno ni razmatrao.
Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut maja 1999. godine, zahtevom podnositeljke za utvrđivanje prava na invalidsku penziju, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1599/12 od 13. marta 2014. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je postupak okončan za nepunih 15 godina.
Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno.
Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala legitiman interes da se o njenom zahtevu efikasno odluči, odnosno da se, u konkretnom slučaju, nakon donošenja privremenog rešenja, donese konačno rešenje kojim joj se utvrđuje pravo na invalidsku penziju, u tačno određenom iznosu.
Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da se, nakon donošenja privremenog rešenja kojim joj je utvrđeno pravo na invalidsku penziju, podnositeljka nije obraćala nadležnom Fondu zahtevom za donošenje konačnog rešenja. Ustavni sud ukazuje da nije ni bila obaveza podnositeljke da nakon već podnetog zahteva za utvrđivanje prava na penziju podnese novi zahtev za donošenje konačnog rešenja, ali svakako je postojala mogućnost da se podnositeljka na propisanom obrascu obrati nadležnom Fondu sa zahtevom za donošenje konačnog rešenja, kako bi ubrzala postupak njegovog donošenja.
Ispitujući postupanje upravnih organa i nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje prvostepenog organa uprave prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Naime, Ustavni sud ukazuje da se privremeno rešenje o utvrđivanju prava na penziju donosi onda kada su ispunjeni uslovi za sticanje penzije, ali nisu poznati i kompletirani svi podaci koji su potrebni za donošenje konačnog rešenja. Nadležna filijala Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, po službenoj dužnosti, potražuje nedostajuće podatke i donosi konačno rešenje kada se otklone razlozi privremenosti rešenja, odnosno kada se pribave podaci koji su potrebni za donošenje konačnog rešenja. Ne postoji zakonski rok za donošenje konačnog rešenja kojim će privremeno rešenje biti zamenjeno, već to zavisi od potrebnog vremena za otklanjanje razloga privremenosti. Međutim, u konkretnom slučaju, bilo je potrebno pribaviti podatke od Hrvatskog zavoda za mirovinsko osiguranje, te su svi traženi podaci pribavljeni tek nakon skoro 12 godina od donošenja privremenog rešenja. Iz dostavljenih spisa predmeta, Ustavni sud je utvrdio da nema aktivnosti prvostepenog organa uprave u periodu od 2005. godine do 2010. godine u pribavljanju nedostajućih podataka. Ustavni sud konstatuje da je konačno rešenje doneto 2011. godine, te da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude od 13. marta 2014. godine. Drugostepeni organ uprave je o žalbi podnositeljke odlučio u zakonom propisanom roku, a Upravni sud je o tužbi podnetoj protiv konačnog upravnog akta odlučio nakon dve godine.
Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.
Podnositeljka ustavne žalbe nije tražila da U stavni sud, ukoliko utvrdi da joj je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.
6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom suda povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što je osporena presuda "proizvoljna, nerazumljiva i nedovoljno obrazložena u odnosu na navode tužbe", Ustavni sud najpre ukazuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnositeljke kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni s ud je odlučio o tužbi podnositeljke na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno iznete razloge.
Podnositeljka ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, kao i u tužbi podnetoj protiv konačnog upravnog akta, takođe, traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud konstatuje da su rešenja koja su doneta u upravnom postupku doneli nadležni organi, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, iako svestan značaja koji je ovaj upravnosudski postupak imao za podnositeljku ustavne žalbe, utvrdio da nema osnova da navode ustavne žalbe prihvati kao ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je ocenio da se navedeni osporeni akt zasniva na ustavnopravno prihvatljivom, nearbitrernom tumačenju merodavnog prava. Sa druge strane, Ustavni sud se ne može upuštati u ispitivanje pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom upravnosudskog postupka, jer bi time prekoračio granice svoje nadležnosti.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.