| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 10.10.2013 | Broj: Už-737/2011 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirka Šušnjara i Davora Jajića, obojice iz Čonoplje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2013. godine, doneo je
Usvaja se ustavna žalba Mirka Šušnjara i Davora Jajića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 6988/10 od 1. decembra 201 0. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
1. Mirko Šušnjar i Davor Jajić, obojica iz Čonoplje, preko punomoćnika Siniše Adamovića, advokata iz Novog Sada, su Ustavnom sudu podneli ustavne žalbe protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6988/10 od 1. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-737/2011 i Už-721/2011. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, tako što je predmet Už-721/2011 pripojen predmetu Už-737/2011.
U ustavnim žalb ama se, između ostalog, navodi: da je presudom Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 2808/10 od 31. marta 20 10. godine, između ostalog, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca za isplatu troškova prevoza od mesta prebivališta do mesta rada, za period od 1. novembra 2004. godine do 31. decembra 2006. godine, odnosno za period od 1. oktobra 2003. godine do 31. decembra 2004. godine; da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6988/10 od 1. decembra 2010. godine odbijena žalba podnosi laca, te je navedena prvostepena presuda u tom delu potvrđena; da su podnosioci, kao ovlašćena službena lica Policijske uprave u Subotici, u spornom periodu bili radno angažovani u Subotici, dok im je prebivalište bilo u Čonoplji, zbog čega su bili prinuđeni da prilikom odlaska na posao koriste prevoz; da su drugi pripadnici MUP RS, pred sudovima u Republici Srbiji pravnosnažno ostvarivali pravo na naknadu troškova prevoza, čime je podnosiocima povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima; da je donošenjem ovakve odluke podnosiocima povređeno i pravo na pravičnu naknadu za rad, s obzirom na to da naknada troškova prevoza predstavlja naknad u koja se zaposlenom isplaćuje u vezi sa radom , kao i zbog činjenice da je odlukom Direktora policije određeno da se od 1. januara 2007. godine svim pripadnicima MUP RS koji žive van mesta rada, putni troškovi evidentiraju na osnovu potvrde o prebivalištu, prema ceni koštanja vozne karte kod auto-prevoznika, bez utvrđivanja stvarnih troškova prevoza na kojima insistira Apelacioni sud u Beogradu; da su podnosi oci na ovakav način diskrimini sani u odnosu na drug e policijsk e službeni ke kojima je pravo na naknadu troškova prevoza priznato pred drugim sudovima iste nadležnosti u Republici Srbiji .
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presud u i odredi da Apelacioni sud u Beogradu ponovi u celosti postupak po žalbi podnosi laca i donese na Ustavu i zakonu zasnovanu pravilnu odluku.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presud u i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Stavom prvim i drugim izreke presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2808/10 od 31. marta 20 10. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca Mirka Šušnjara i Davora Jajića, ovde podnosilaca ustavne žalbe , kao i tužilaca V.V, S.Š. i M.A. kojim a su tražili da im tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava Subotica isplati uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, te naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, i to tužiocu Mirku Šušnjaru za period od 1. novembra 2004. godine do 31. decembra 2006. godine, a ostalim tužiocima za period od 1. oktobra 2003. godine do 31. decembra 2006. godine; stavom trećim izreke ove presude odbijeni su kao neosnovan i tužbeni zahtev i tuži laca Mirka Šušnjara i Davora Jajića, kojima su traži li da im tužena isplati troškove prevoza od mesta prebivališta do mesta rada i nazad, tužiocu Mirku Šušnjaru za period od 1. novembra 2004. godine do 31. decembra 2006. godine, a tužiocu Davoru Jajiću za period od 1. oktobra 2003. godine do 31. decembra 2004. godine. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da prema pruženim dokazima, tužioci Mirko Šušnjar i Davor Jajić imaju prebivalište u Čonoplji, a da su zaposleni u Policijskoj upravi Subotica; da su iz tog razloga prinuđeni da putuju na relaciji Čonoplja-Sombor-Subotica i nazad; da tužioci, međutim, nisu pružili nijedan dokaz na okolnost stvarnih troškova prevoza na pomenutoj relaciji, kao i na okolnost visine troškova za utuženi period; da su visinu svojih potraživanja odredili prema individualnoj ceni, a ne prema visini cene mesečne pretplatne karte, i to prema cenama iz 2008. godine, odnosno iz februara 2009. godine, po zvaničnom cenovniku autotransportnog preduzeća "Sever trans" iz Subotice, dok se njihova potraživanja odnose na period od oktobra 2004. godine do decembra 2006. godine.
Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je stavom prvim izreke osporene presude Gž1. 6988/10 od 1. decembra 201 0. godine, pored ostalog, odbio žalbu tuži laca Mirka Šušnjara i Davora Jajića i prvostepenu presudu potvrdio u delu koji se odnosi na naknadu troškov a prevoza. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da je na tužiocima bio teret činjenične tvrdnje da dokažu da su imali stvarne troškove po osnovu dolaska na rad od mesta stanovanja i obratno; da tužioci to nisu učinili, te da nezavisno od činjenice da im je mesto stanovanja u Čonoplji, a mesto rada u Subotici, nemaju pravo na naknadu troškova prevoza; da svrha naknade ovih troškova jeste da se zaposlenom pokriju troškovi koje je on stvarno imao radi dolaska na rad od mesta stanovanja i obratno; da s tim u vezi, nije dovoljno da je zaposleni u periodu iz kojeg potiču potraživanja imao različito mesto stanovanja od mesta rada, već je na zaposlenom da dokaže da je troškove iz tog osnova zaista imao, što ovi tužioci nisu učinili.
Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3782/10 od 23. juna 2010. godine, kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 55/10 od 19. februara 2010. godine i presudu Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 201/09 od 21. avgusta 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 415/07 od 9. aprila 2009. godine.
U obrazloženju presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3782/10 od 23. juna 2010. godine se , između ostalog, navodi: da su tužioci Z.N, B.Z, B.A. i D.M, radnici MUP-a RS, Policijske uprave u Novom Sadu, da svakodnevno koriste međugradski i gradski prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada, te da im tužena naknadu troškova prevoza nije isplaćivala; da je odredbom člana 14. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, kao i odredbom člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, propisano da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju; da je činjeničnim stanjem nesumnjivo uvrđeno da su tužioci koristili gradski i međugradski prevoz, s obzirom na udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada, iz kog razloga je bilo mesta primeni navedenih uredbi, odnosno usvajanju tužbenog zahteva tužilaca; da u toku postupka nije dokazano da tužioci u označenom periodu nisu koristili prevoz, jer tužena nije za to dostavila dokaze, a teret dokazivanja ove činjenice bio je na njenoj strani.
U obrazloženju presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 201/09 od 21. avgusta 2009. godine se, pored ostalog, nav odi: da je u utuženom periodu prebivalište tužioca B.K. bilo u Kragujevcu, dok je posao obavljao u Policijskoj stanici Knić; da je za dolazak na rad i odlazak sa rada tužilac imao redovne i stvarne izdatke na ime prevoza, u visini cene koštanja autobuske karte u danima u kojima je radio, i to za period od 13. aprila 2004. godine do 13. aprila 2007. godine; da su žalbeni navodi tužene, koji se odnose na tvrđenje da tužilac nije dostavio sudu nijedan dokaz u pogledu stvarno pretrpljene štete i njene visine, neosnovani, s obzirom na to da tužena, kao poslodavac, ne može uslovljavati isplatu naknade troškova prevoza zaposlenom, pa ni tužiocu, stavljanjem na uvid iskorišćenih putnih karata za prevoz vozilima javnog prevoza, jer je ova obaveza propisana odredbama člana 51. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, člana 14. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima, člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika i člana 41. stav 1. Opšteg kolektivnog ugovora; da iz navedenih odredbi proizlazi da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza nastalih u funkciji izvršenja poslova i da oni imaju karakter poslovnih rashoda, te da je u situaciji u kojoj tužena nije obezbedila tužiocu ostvarivanje ovog prava irelevantno da li je tužilac priložio putničke karte kao dokaz o stvarno pretrpljenom izdatku, odnosno o njegovoj visini.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe poziva ju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnim žalbama ukazuje je utvrđeno: da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).
Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) je bilo propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.).
Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05 i 83/05) je bilo propisano da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno (član 169.).
Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano: da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, te da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade.
Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je važila do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano: da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju (član 15.).
5. Ocenjujući najpre navode podnosilaca u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Novom Sadu i Okružni sud u Kragujevcu, kao sudovi poslednje instance, u pogledu istog pravnog pitanja doneli različit e presud e, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog sud a u Beogradu Gž 1. 6988/10 od 1. decembra 201 0. godine, iznoseći jedinstvenu pravnu ocenu da policijski službenici, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, koji žive van mesta rada, nisu u obavezi da posebno dokazuju da su troškove za dolazak na rad i odlazak sa rada zaista imali, već da udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada stvara pretpostavku o nastanku ovih troškova i obavezi tužene da ih prema važećim materijalnopravnim propisima nadoknadi.
Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine) , te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosi laca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) i odlučio kao u prvom delu izreke.
Presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 536/08 od 16. decembra 2008. godine, koja je takođe priložena uz ustavnu žalbu, Sud nije posebno cenio, jer se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je ova presuda pravnosnažna, odnosno da li je bila predmet preispitivanja u žalbenom postupku, pred nadležnim drugostepenim sudom.
6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u pogledu povrede prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud je konstatovao da se osporena presud a zasniva na stavu da policijski službenik ima pravo na naknadu troškova prevoza samo u situaciji kada su ti troškovi stvarno postojali. S tim u vezi, u situaciji u kojoj tuži oci ni su dostavi li dokaze na okolnost da su troškove prevoza stvarno ima li, pravni osnov za usvajanje tužbenog zahteva nije postojao.
Polazeći od navedenih odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima i Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, Ustavni sud je ocenio da su ovakav stav i ocena redovn og suda zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava, te je utvrdio da ne postoji povreda prava podnosi laca na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Ovakav pravni st av Ustavni sud je već zauzeo u odlukama Už-1296/2011 od 28. juna 2012. godine i Už-4206/2010 od 20. juna 2013. godine.
Uzimajući u obzir napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu izreke .
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević