Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su do 5. 8.1995. godine sa svojim porodicama živeli u Petrinji-Republika Hrvatska i bili prinuđeni da pred napadom vojske Republike Hrvatske u toku vojne operacije "Oluja" .08. meseca 1995. godine napuste svoja prebivališta i izbegnu na teritoriju Republike Srbije gde su i stekli status izbeglica. I
pored statusa izbeglica, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije su tužioce 13.08.1995. godine lišili slobode zajedno sa još dvadesetak izbeglica nakon čega su ih pod pratnjom policije sproveli preko granice Republike Srbije u Erdut i predali paravojnim formacijama Željka Ražnjatovića-Arkana.
U tom kampu tužioci su proveli pet dana zajedno sa ostalim prisilno odvedenim izbeglicama, bili su zlostavljani i psihički maltretirani, a nakon toga su bili raspoređeni na liniju fronta u mestu Topojevci gde su ostali sve do 12. 12.1995. godine.
Prilikom neosnovanog lišenja slobode tužiocima nije dat nikakav pismeni nalog niti obrazloženje ovlašćenih lica MUP-a, zbog čega su tužioci lišeni slobode.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, jer je do štete došlo zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, pa su u smislu člana 200 i 172 Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženu Republiku Srbiju da tužiocima tu štetu i nadoknadi. Sudovi su utvrdili da su tužioci protivpravno lišeni slobode 13.08.1995. godine, a tužbu u ovoj pravnoj stvari su podneli 12. 10.2001. godine, pa kako je šteta tužiocima prouzrokovana krivičnim delom protivpravnog lišenja slobode iz čl. 63 KZ RS, to u smislu člana 377 Zakona o obligacionim odnosima prigovor zastarelosti tužene nije osnovan, jer nije isteklo vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.
Revizijski sud je ocenio osnovanim revizijske navode tužene Republike Srbije, smatrajući da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarelosti za naknadu nematerijalne štete.
Odredbom čl. 377 stav 1 ZOO propisano je, da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.
Rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 377 ZOO, može se primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku, a u protivnom ima se primeniti rok zastarelosti prema opštim propisima iz člana 376 ZOO.
U konkretnom slučaju, postojanje krivičnog dela nije utvrđeno u krivičnom postupku pa se rok zastarelosti primenjuje prema članu 376 ZOO, koji propisuje da potraživanje naknade štete zastareva za 3 godine od dana kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za 5 godina od dana kada je šteta nastala (objektivni rok). Kako je štetni događaj nastao 13.08.1995. godine, a tužba sudu je podneta 12. 10.2001. godine, po oceni Vrhovnog suda protekli su subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti, pa je potraživanje tužilaca zastarelo, zbog čega je revizijski sud preinačio presude nižestepenih sudova tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.
