| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 14.07.2016 | Broj: Už-8611/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Bujakovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Bujakovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5564/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .
3. Odbacuje se ustavna žalba Gorana Bujakovića izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5564/11 od 7. novembra 2012. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 833/13 od 3. maja 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1159/13 od 24. jula 2014. godine.
1. Goran Bujaković iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 8. novembra 2014. godine, preko punomoćnika Srđana Đorđevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke. Istovremeno podnosilac se poziva i na povredu prava garantovanog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnosilac ustavne žalbe iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da prilikom dostave rešenja kojim mu je prestao radni odnos nisu poštovana pravila o obaveznoj ličnoj dostavi propisana. Podnosilac tvrdi da je tuženi znao da se, u vreme pokušaja dostave navedenog rešenja nije nalazio na adresi gde je bio prijavljen. Kako je pomenuto rešenje primio u prostorijama tuženog, 24. septembra 2001. godine, podnosilac smatra da je blagovremeno podneo prigovor protiv rešenja. Takođe u ustavnoj žalbi se ističe da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni radni spor okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, budući da je trajao 13 godina. Imajući u vidu navedeno podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, te da se ukine osporena revizijska presuda, kao i da mu se odredi naknada štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5564/11 (ranije spis Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 746/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 26. oktobra 2001. godine Drugo m opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministrstva unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i radi vraćanja na rad.
U postupcima koji su vođeni pred prvostepenim sudom bilo je zakazano ukupno 30 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 22 održano i na njima sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilaca i devet svedoka, kao i grafološkim veštačenjem. Ostalih osam ročišta nije održano od kojih sedam bez krivice tužioca, a jedno nije održano na zahtev tužioca.
U toku sprovedenog postupka, najpre je doneta presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 746/01 od 4. jula 2002. godine, koja je u žalbenom postupku ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1506/02 od 25. septembra 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku, doneto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 1083/02 od 13. oktobra 2006. godine, kojim je odbačena tužba kao nedozvoljena. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 5660/06 od 14. maja 2008. godine ukinuo ožalbeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 1083/02 od 13. oktobra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku, doneto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 201/08 od 19. maja 2009. godine, kojim nije dozvoljeno preinačenje tužbe i odbačena tužba je kao nedozvoljena. Postupajući po žalbi tužioca izjavljenoj 19. juna 2009. godine, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1077/10 od 2. novembra 2011. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 201/08 od 19. maja 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu P1. 5564/11 od 7. novembra 2012. godine , kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se poništi rešenje tužene broj 06169/01 od 5. oktobra 2001. godine i odbačena kao nedozvoljena tužba za poništaj rešenja tuženog broj 06169/01 od 1. avgusta 2001. godine.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 833/13 od 3. maja 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5564/11 od 7. novembra 2012. Godine, a stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je na osnovu rešenja tužene broj 061 69/01 od 1. avgusta 2001. godine tužiocu prestao radni odnos sa 18. julom 2001. godine, zbog neopravdanog izostanka sa posla duže od pet radnih dana uzastopno počev od 11. jula 2001. godine, u smislu člana 108. stav 1. tačka 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik PC" br. 55/96 i 28/01) i tužilac je izgubio čin potpukovnika; da je pokušano uručenje rešenja tužene o prestanku radnog odnosa, 8. avgusta 2001. godine, ali da se tužilac nije zatekao na datoj adresi, te mu je ostavljeno obaveštenje kada i na kom mestu može podići pismeno i na poleđini pošiljke je konstatovano da je uručenje pokušano, a što je potvrđeno i grafološkim veštačenjem na koje parnične stranke nisu imale primedbe; da je pošiljka vraćena pošiljaocu neotvorena dana 17. avgusta 2001. godine; da je 28. septembra 2001. godine tužilac uložio prigovor na navedeno rešenje; da je rešenjem tužene od 5. oktobra 2001. godine odbačen prigovor tužioca kao neblagovremen.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1159/13 od 24. jula 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 833/13 od 3. maja 2013. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da je nižestepenim presudama pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog od 5. oktobra 2001. godine. Vrhovni kasacioni sud je našao rešenje o prestanu radnog odnosa od 1. avgusta 2001. godine postalo pravnosnažno istekom roka za podnošenje prigovora, pa je stoga pravilno odbačena tužba za poništaj tog rešenja. Tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tužene od 5. oktobra 2001. godine, kojim je odbačen prigovor tužioca, pravilno je odbijen kao neosnovan, budući da je u postupku utvrđeno da je tužiočev prigovor na rešenje o prestanku radnog odnosa bio neblagovremen.
4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96 i 28/01), koji je važio u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca, je bilo propisano da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu, od strane poslodavca, i to ako je neopravdano izostao s posla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana s prekidima u toku tri meseca (član 108. stav 1. tačka 1)).
Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, bilo je propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.).
Članom 71. st. 1, 2, 3. i 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("„Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), koji se na radne odnose u državnim organima primenjivao do 1. jula 2006. godine, bilo je propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora, da se, ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.
Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) je propisano: da kad se lice kome dostavljanje treba izvršiti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena nekom od odraslih članova njegovog domaćinstva, ako se dostavljanje vrši na radnom mestu lica kome pismeno treba dostaviti, a to lice se tu ne zatekne, dostavljanje se može izvršiti licu koje je na istom mestu zaposleno, ako ono pristane da primi pismeno, da se dostavljanje advokatu može izvršiti i predajom pismena licu zaposlenom u advokatskoj kancelariji (član 74. st. 1. i 2.); da ako se dostavljanje ne može izvršiti ni na način propisan u članu 74. ovog zakona, a nije utvrđeno da je lice kome dostavljanje treba izvršiti odsutno, dostavljač će predati pismeno nadležnom organu na čijem se području nalazi prebivalište, odnosno boravište lica kome se dostavljanje vrši, ili poštom u njegovom prebivalištu, ako se dostavljanje vrši poštom, da će na vratima stana, poslovne prostorije ili radnog mesta lica kome dostavljanje treba izvršiti dostavljač pribiti pismeno saopštenje o tome gde se pismeno nalazi i time se smatra da je dostavljanje izvršeno, da na saopštenju i na samom pismenu koje je trebalo dostaviti dostavljač će označiti razlog takvog dostavljanja, kao i dan kada je saopštenje pribio na vrata i staviće svoj potpis, a o dostavljanju izvršenom na način propisan u stavu 1. ovog člana obavestiće se organ koji je naredio dostavljanje (član 76.); da se dostavljanje mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno kad je takvo dostavljanje određeno ovim zakonom ili drugim propisom, kad od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati, ili kad to naročito odredi organ koji je naredio dostavljanje, da smatra da je izvršeno lično dostavljanje advokatu i predajom pismena licu zaposlenom u advokatskoj kancelariji, da kad se lice kome dostavljanje treba lično izvršiti ne zatekne u stanu, poslovnoj prostoriji, na radnom mestu ili se u advokatskoj kancelariji ne zatekne ni lice koje je u njoj zaposleno, dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu ga može naći, pa će mu kod nekog od lica navedenih u članu 74. ovog zakona ostaviti pismeno obaveštenje da u određeni dan i čas bude u svom stanu, odnosno na radnom mestu radi primanja pismena, a ako i posle tog dostavljač ne zatekne lice kome dostavljanje treba izvršiti, postupiće na način propisan u članu 76. ovog zakona i tada se smatra da je dostavljanje izvršeno (član 77.).
5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.
Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1159/13 od 24. jula 2014. godine , kojom je trajno okončan predmetni postupak, proteklo 12 godina i devet meseci.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da navedena dužina trajanja osporenog postupka, sama po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, navedeno trajanje ovog radnog spora, u kokretnom slučaju, se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e dve prvostepene presude od kojih je jedna bila ukinuta i dva rešenja o odbačaju tužbe, koja su takođe bila ukinuta. Takođe je na dužinu postupka uticalo i to što je postupajući po žalbi izjavljenoj protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 201/08 od 19. maja 2009. godine, žalbeni postupak trajao dve godine i četiri meseca. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine). Pri tom Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka.
Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje skoro 13 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za podnosioca ustavne žalbe kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku.
Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu načina na koji su sudovi primenili materijalno i procesno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.
U konkretnom slučaju, za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva bila je, pre svega, od značaja činjenica da li je, u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe uredno uručeno rešenje kojim mu je prestao radni odnos. U smislu navedenog Zakona, dostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa moralo se izvršiti lično licu kome je rešenje namenjeno, budući da od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati (prekluzivni rok). U situaciji kada je potrebno lično dostavljanje, a lice kome je pismeno upućeno ne bude zatečeno na prijavljenoj adresi, dostavljač je morao preduzeti sve zakonom predviđene radnje da bi se moglo uzeti da je dostavljanje pravilno izvršeno kako je predviđeno odredbama čl. 74, 76. i 77. Zakona o opštem upravnom postupku.
S tim u vezi, na osnovu podataka iz dostavljenih akata, Ustavnog sud nalazi da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom zaključku da je podnosiocu ustavne žalbe 8. avgusta 2011. godine izvršena dostava otpravka rešenja kojim mu je prestao radni odnos kako to predviđaju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku kojim je uređen postupak dostave pismena. Naime, podnosiocu ustavne žalbe, najpre pokušano lično uručenje rešenja tužene o prestanku radnog odnosa, 8. avgusta 2001. godine. Kako se tužilac nije zatekao na datoj adresi, to mu je ostavljeno obaveštenje kada i na kom mestu može podići pismeno i na poleđini pošiljke je konstatovano da je uručenje pokušano, čime se smatra da je izvršena dostava. Potom je 17. avgusta 2001. godine pošiljka bila vraćena pošiljaocu neotvorena, a podnosilac je tek 24. septembra 2001. godine uložio prigovor na navedeno rešenje, dakle istekom roka od osam dana od dana prijema rešenja. Stoga, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz nje gove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosi lac nije pruži o činjenično i pravno utemeljene ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost postupajućeg suda u predmetnom postupku . U vezi navoda ustavne žalbe da je u vreme pokušaja dostave navedenog rešenja tuženi znao da se podnosilac nije nalazio na prijavljenoj adresi, Ustavni sud konstatuje da ti navodi nisu dokazani u sprovedenom postupku, a da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, osim kad u tome postoji očigledna proizvoljnost ili arbitrernost, a što ovde nije slučaj. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se navodi podnosi oca ustavne žalbe ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.
Ustavni sud nije posebno ocenio navode podnosioca o tome da su mu osporenom presudom povređena prava zajemčena odredbama čl. 36. i 60. Ustava, imajući u vidu da podnosi lac njihovu povredu, u suštini, obrazlaže istim razlozima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 3. izreke.
7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić