Vrsta:	Sudska praksa
Sud:	Apelacioni sud u Novom Sadu	Datum: 17.10.2013	Broj: Gž. 630/13
Abstrakt:

Republika Srbija
APELACIONI SUD U NOVOM SADU
Gž. 630/13
17.10.2013. godine
NOVI SAD

U IME NARODA

Apelacioni sud u Novom Sadu u veću sastavljenom od sudija Branislave Apostolović predsednika veća, Tatjane Miljuš i Vere Knežević Mandić članova veća, u parnici tužioca-protivtuženog M. S. iz W. – Š., B. ., čiji su punomoćnici D. G. i M. L. advokati iz N. S., protiv tuženog-protivtužioca V. M. iz N. S. ,... ........ .., čiji je punomoćnik K. M. advokat iz N. S., radi isplate po tužbi i utvrđenja ništavosti po protivtužbi, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu P.138/2012 od 10.12.2012. godine, u sednici veća održanoj 17.10.2013. godine, doneo je

PRESUDU

ODBIJA se žalba tužioca-protivtuženog i POTVRĐUJE se presuda Višeg suda u Novom Sadu P.138/2012 od 10.12.2012. godine.

Obrazloženje

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P.138/2012 od 10.12.2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog (u daljem tekstu tužioca) kojim je tražio da se obaveže tuženi-protivtužilac (u daljem tekstu tuženi) da tužiocu zbog jednostranog raskida ugovora o ulaganju, isplati iznos od 500.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu koji propisuje NBS na dan isplate sa domicilnom kamatom Evropske centralne banke računajući od 19.01.2012. godina, pa do dana isplate kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka. Usvojen je protivtužbeni zahtev i utvrđeno je da je ugovor o ulaganju zaključen između parničnih stranaka, overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu ........ godine pod Ov. 1 ...../...., ništav. Obavezan je tužilac da tuženom isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 435.750,00 dinara.

Protiv ove presude žalbu je izjavio tužilac putem oba svoja punomoćnika zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe čl. 386. ZPP-a, pa je našao da žalba tužioca nije osnovana.

U toku postupka nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 374. st. 2. tač. 1. do 3,5,7. i 9. ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. st. 2. tač. 12. ZPP-a, na koju opisno ukazuje žalba tužioca jer prvostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, imajući u vidu da razlozi izneti u obrazloženju presude nisu protivrečni. Prvostepeni sud utvrđuje da su parnične stranke u ugovoru konstatovale da su pre potpisivanja ugovor pročitale i razumele i da isti predstavlja njihovu slobodnu volju, ovo utvrđenje konstatovano je u skladu sa potpisanim spornim ugovorom. Nakon ovog prvostepeni sud konstatuje činjenice koje su dovele do zaključenja i potpisivanja navedenog ugovora, a to je da je tuženi pre zaključenja spornog ugovora izjavio da mu nisu jasne odredbe koje se odnose na ugovornu kaznu i da mu je rečeno da je to u ugovor stavljeno samo forme radi, da je ugovor sačinio advokat, a nakon čega je tuženi potpisao sporni ugovor. Ove činjenice nisu kontradiktorne imajući u vidu da se ovim načinom utvrđuje sadržina spornog ugovora, a zatim i način na koji se došlo do potpisivanja takve sadržine ugovora zbog čega su suprotni žalbeni navodi tužioca neosnovani.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je licencirani menadžer F. od 2000. godine. Tuženi je profesionalni fudbaler i trenutno igra za FK V. iz N. S. Između parničnih stranaka zaključen je ugovor o menadžerskim uslugama ........ godine koji je bliže opisan u prvostepenoj presudi, a koji nije predmet ovog spora. Dana ..... godine tužilac kao ulagač i tuženi kao primalac ulaganja, zaključili su Ugovor o ulaganju, koji je overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu dana .......... godine, pod br. Ov. 1 ...../..... Navedenim ugovorom naznačeno je da stranke prethodno konstatuju da je primalac ulaganja igrač kluba FK V. iz N. S., te da ovim ugovorom stranke žele da regulišu svoja prava i obaveze za svo vreme važenja tog ugovora, a koji važi 15 godina, od dana potpisivanja tog ugovora. Obaveze tužioca regulisane su odredbom čl. 1. ovog ugovora na osnovu kojih se on obavezuje da primaocu ulaganja prilikom potpisivanja ugovora isplati na ruke iznos od 3.000,00 evra, da svakog meseca od dana potpisivanja do juna 2011. godine isplaćuje mesečno iznos od 300 evra, jednom godišnje da obezbedi o svom trošku adekvatnu sportsku opremu i to po 4 para kopački i 2 para patika, za nastupe u reprezentativnim selekcijama R. S. i to za svaki nastup u reprezentaciji do 21 godine isplati iznos od 500 evra, za svaki nastup u „A“ selekciji R. S. iznos od 2.000 evra, za svakih 20 nastupa u takmičarskoj sezoni, sada za privi tim FK V. ili bilo koji drugi prvoligaški fudbalski tim u R. S., sve do odlaska u inostranstvo, isplati iznos od 2.000,00 evra. Navedene obaveze plaćanja važe od dana potpisivanja tog ugovora pa sve do potpisivanja prvog profesionalnog ugovora tuženog sa nekim inostranim klubom. Tuženi je potvrdio da je danom potpisivanja tog ugovora primio ugovoreni iznos od 3.000,00 evra. Obaveze tuženog iz ovog ugovora regulisane su u čl. 2. gde je navedeno da se tuženi obavezuje da savesno ispunjava svoje dužnosti, sada prema FK V., N. S., kao prema svakom narednom fudbalskom klubu za koji bude vezan profesionalnim ugovorom i ponaša se u skladu sa važećim pravilima fudbalskog kluba. Navedeno je da tuženi ne može bez izričite pismene saglasnosti tužioca potpisati niti jedan profesionalni ugovor ili akt vezan za delatnost profesionalnog fudbalera i svaki takav akt će se smatrati ništavim. U čl. 2. st. 3. navedenog ugovora regulisano je da od dana potpisivanja prvog profesionalnog ugovora sa inostranim klubom, pa za svo vreme važenja tog ugovora, kao i od svih primanja koja proističu iz ovog ugovornog odnosa, ima obavezu isplatiti ulagaču iznos od 8% neto iznosa ostvarenog od plate za tekuću takmičarsku sezonu po završetku svake takmičarske sezone. U čl. 3. st. 1. određeno je da u slučaju jednostranog raskida ugovora od strane ulagača, ovde tužioca, isti se obavezuje da tuženom jednokratno, a sve u roku od 15 dana, isplati iznos od 2.000,00 evra, dok je u stavu 2. navedeno da u slučaju jednostranog raskida ugovora od strane tuženog, isti ima obavezu ulagaču, ovde tužiocu, na ime ugovorne kazne isplatiti jednokratno iznos od 500.000,00 evra ili da u narednih 7 godina od dana potpisivanja prvog profesionalnog ugovora sa nekim inostranim klubom, po završetku svake takmičarske sezone ulagaču isplati 12% neto ostvarenog iznosa od plata i premija, za tekuću takmičarsku sezonu, a po završetku tekuće takmičarske sezone. Odredbom čl. 6. predviđeno da se taj ugovorni odnos ne može pobijati po bilo kom osnovu i svojim potpisima stranke potvrđuju da je isti odraz njihovih slobodnih volja i želja. Ugovorne strane saglasno izjavljuju da su pre potpisivanja ugovor pročitale, razumele i da isti predstavlja njihovu slobodnu volju. Potpisivanju navedenog ugovora su prethodili pregovori koje je u ime tužioca vodio V.M., koji je razgovarao sa roditeljima tuženog i tuženim, kojima je rekao da je potrebno da se zaključi ugovor prema kome bi tužilac imao određene obaveze u smislu vođenja brige o karijeri tuženog i o njegovoj finansijskoj situaciji, a kojom prilikom nije bilo reči o dužini trajanja takvog ugovora. Nakon što je tuženi pročitao ovaj ugovor izjavio je da mu nisu jasne odredbe koje se odnose na ugovornu kaznu usled jednostranog raskida ugovora, zbog velikog iznosa koji je naveden, ali mu je rečeno da je to navedeno samo forme radi, da je ugovor sačinio advokat, nakon čega je potpisao i overio sa tužiocem navedeni ugovor. Tužilac sadržinu odredbe koja se odnosi na visinu ugovorne kazne tužilac objašnjava da po osnovu ulaganja u ovde tuženog preuzima finansijski rizik u smislu da li će isti prestati da igra fudbal, da li će ikada zaključiti ugovor sa nekim stranim klubom, usled čega tužilac neće imati nikakvu finansijsku korist iz takvog ugovora. Tužilac je tuženom isplatio iznos od 3.000 evra prilikom zaključenja ugovora, isplaćivao mu je mesečno iznos od 300 evra od ....... do juna ..... godine a sve u skladu sa navedenim ugovorom, isplatio mu je bonuse od po 500 evra 14.03.2011. godine i 19.09.2011. godine za učešće u reprezentaciji za fudbalere ispod 21 godine i obezbedio mu 4 para kopački u navedenom periodu. Nakon juna .... godine tužilac je prestao da plaća mesečne iznose od 300 evra, nije dolazio na utakmice u kojima je igrao tuženi u Š., na osnovu čega je tuženi stekao utisak da tužilac zanemaruje njega i njegovu karijeru. Obraćao se V. M. i izneo mu svoje utiske koji mu je rekao da je tužilac prestao da mu plaća mesečne iznose od 300 evra jer je isti po ugovoru bio u obavezi da ovo čini do juna 2011. godine. Tuženi se obratio tužiocu dopisom od ........ godine i obavestio ga je da jednostrano raskida navedeni ugovor o ulaganju. U navedenom dopisu naveo je da je shvatio da je zaključio ugovor čije odredbe ne štite njegova prava i pravne interese, a još manje njegove ekonomske interese. Naveo je da je ono što je smatrao poverenjem na kraju ispalo njegovo nedovoljno iskustvo, lakomislenost i zavist, usled čega je tuženi doveden u zabludu i da je od strane tužioca zloupotrebljeno njegovo poverenje zbog čega je jednostrano raskinuo navedeni ugovor o ulaganju. Nakon ovog tuženi nije zaključio novi ugovor sa drugim menadžerom, niti je isplatio tužiocu deo iznosa od sume od 500.000,00 evra na koji je označena ugovorna kazna. Tuženi nije promenio fudbalski klub.

Na osnovu ovako pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo prilikom donošenja odluke o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.

Odredbom čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima propisno je da su strane u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. U zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Zakonom o obligacionim odnosima predviđena su dva osnovna principa obligacionog prava a to su načelo autonomije volje i načelo savesnosti i poštenja. Načelo savesnosti i poštenja se suprotstavlja načelu autonomije volje i ono je u zakonu postavljeno imperativno, jer je propisano da su strane dužne da se pridržavaju ovog načela. Navedena dužnost obuhvata period pre zasnivanja obligacionog odnosa, za vreme trajanja i period nakon ostvarivanja prava i obaveza iz tih odnosa. Ono obavezuje obe ugovorne strane. Ovo načelo prostire se kroz ceo Zakon o obligacionim odnosima i iz ovog načela derivira i načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja. Dvostrani ugovori se zasnivaju sa idejom razmene, odnosno razlog, osnov, kauza činidbe jedne strane je protivčinidba druge strane. Iz navedenog razloga polazi pretpostavka da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, odnosno da između prestacija obe ugovorne strane mora postojati ekvivalnecija uzajamnih davanja. Ekvivalentnost predstavlja objektivnu srazmeru između dobara i ispoljava se u novčanom ekvivalentu na čije formiranje utiču različiti faktori. Ekvivalencija u uzajamnim prestacijama ne predstavlja prostu razliku u tržišnoj ceni ona se tretira kao očigledna nesrazmera u uzajamnim prestacijama i tek kao takva postaje suprotna citiranoj imperativnoj odredbi. Parnične stranke su zaključile dva ugovora, prvim ugovorom tužilac je kao licencirani menadžer F.-e zaključio sa tuženim kao profesionalnim fudbalerom ugovor o menadžerskim uslugama. Nakon zaključenja ovog ugovora tužilac je kao fizičko lice sa tuženim zaključio ugovor o Ulaganju na osnovu koga je tužilac uložio svoja novčana sredstva u zamenu za procenat od zarade tuženog nakon potpisivanja ugovora sa nekim od inostranih klubova. Nakon potpisivanja ugovora tužilac je tuženom isplatio iznos od 3.000,00 evra, isplaćivao mu je mesečne iznose od 300,00 evra od ....... godine do juna ..... godine i isplatio mu je bonuse od po 500,00 evra 14.03.2011. godine i 19.09.2011. godine za učešće u reprezentaciji za fudbalere ispod 21. godine i u ovom periodu mu je obezbedio 4 para kopački, a sve u skladu sa ugovorom o ulaganju. Nakon juna ..... godine tužilac je, u skladu sa ugovorom, prestao da isplaćuje mesečne iznose naknade. Tužilac nije dolazio na utakmice u kojima je tuženi igrao u Š. i po mišljenju tuženog gubio je interesovanje za njegovu karijeru. Po oceni drugostepenog suda sporni ugovor o ulaganju je neimenovani ugovor, teretni, dvostrano obavezni ugovor u kome je cilj zaključenja ovog ugovora kod obe ugovorne strane sticanje određenih novčanih sredstava. Interes primaoca ulaganja u spornom ugovoru je da se finansijski obezbedi u periodu do zaključenja profesionalnog ugovora sa klubom iz inostranstva i da mu davalac ulaganja pomogne pri izgradnji njegove karijere. Sa druge strane davalac ulaganja stiče pravo na određeni procenat od zarade primaoca ulaganja nakon zaključenja profesionalnog ugovora sa inostranim klubom. Na osnovu navedenog ulagač treba da se stara o primaocu ulaganja i da vodi računa o njegovoj profesionalnoj karijeri što predstavlja i jedan od ciljeva zaključenja ugovora na strani tuženog. U konkretnom slučaju tužilac je nakon zaključenja ugovora vodio računa i ispunjavao svoje ugovorne obaveze isplatom ugovorenih novčanih sredstava tuženom. Međutim, tužilac je vremenom gubio interesovanje za karijeru tuženog i nije ni dolazi na utakmice koje je tuženi igrao u Š.. Prema oceni drugostepenog suda ovakvo ponašanje ulagača nakon zaključenja spornog ugovora nije u skladu sa načelom savesnosti i poštenja, propisanog imperativnom odredbom čl.12. ZOO-a, jer je tužilac nakon zaključenja ugovora zanemarivao tuženog i nije posvećivao potrebnu pažnju njegovoj karijeri, a što je bio jedan od razloga zašto je tuženi zaključio ovakav ugovor sa njim. S obzirom na navedeno tužilac je prilikom izvršenja spornog ugovora o ulaganju postupao suprotno navedenom načelu savesnosti i poštenja.

Imajući u vidu navedeno apelacioni sud nalazi da je zaključenjem ovakvog ugovora narušena i ekvivalencija uzajamnih davanja. Ovo je naročito izraženo u odredbama o ugovornoj kazni na osnovu koje tužilac navedeni ugovor može jednostrano da raskine uz obavezu isplate 2.000,00 evra, dok je u slučaju jednostranog raskida tuženi dužan da tužiocu naknadi iznos od 500.000,00 evra, a što višestruko, više desetina puta, premašuje očekivano ulaganje tužioca. Navedeno naročito imajući u vidu da je on od zaključenja pa do raskida ugovora uložio iznos od ukupno 6.700,00 evra u karijeru tuženog (isplatama od 2.700,00 evra mesečnim iznosima od 300,00 evra, isplatom iznosa od 3.000,00 evra prilikom zaključenja i ukupno 1.000,00 evra na ime bonusa za nastup u reprezentaciji), a da na osnovu ugovora očekuje, nakon potpisivanja ugovora tuženog sa inostranim klubom, prihod od 8% neto iznosa ostvarenog od plate tuženog ostvarenog za tekuću takmičarsku sezonu po završetku svake sezone za sve vreme trajanja tog ugovora zaključenog na 15 godina. S obzirom da ugovori koje potpisuju profesionalni igrači fudbala prelaze desetine pa i stotine hiljada evra očigledna je nesrazmera između učinjenog ulaganja tužioca i njegovog očekivanog prihoda. Zbog navedenog drugostepeni sud nalazi da je spornim ugovorom povređeno i načelo ekvivalencije uzajamnih davanja u obligacionim odnosima propisanim odredbom čl.15. ZOO-a, a koja odredba je imperativnog karaktera.

Odredbom čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Da bi jedan obligacioni ugovor proizvodio pravna dejstva potrebno je da se ispune uslovi koji se zahtevaju zakonom za njegov nastanak. Ukoliko u momentu zaključenja ugovora nedostaje jedan od uslova potrebnih za njegovu punovažnost takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. Citiranom zakonskom odredbom propisano je da ugovor koji je u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima ne proizvodi pravno dejstvo. S obzirom da je sankcija ništavosti ugovora sredstvo pomoću kojeg se sprečava dejstvo ovakvih ugovora propisana je najstroža građanskopravna sankcija i ona podrazumeva da ovi ugovori ne proizvode pravno dejstvo retroaktivno (ex tunc), odnosno smatra se da ugovor sa ovakvom sadržinom nije ni nastao. Imajući u vidu da je navedeni ugovor o ulaganju zaključen ....... godine suprotan imperativnim odredbama čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima to se ima smatrati da ovakav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo jer je on ništav u skladu sa citiranom odredbom Zakona pa kako se ima smatrati da on nije ni nastao tužilac ne može na osnovu ovog ugovora ni tražiti isplatu ugovorne kazne. Tužilac ima prava da u skladu sa odredbom čl. 104. ZOO-a traži vraćanje datog na osnovu ovog ugovora, ali ovakav zahtev tužilac u toku parnice nije postavio.

Imajući u vidu navedeno pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio protivtužbeni zahtev tuženog i utvrdio da je sporni ugovor o ulaganju ništav usled čega je neosnovano i potraživanje tužioca za isplatu utuženog iznosa zasnovano na odredbi čl. 3. navedenog ugovora jer se ima smatrati da usled ništavosti spornog ugovora ovaj pravni odnos nije ni nastao te ne postoji ni osnov tužioca za isplatu utuženog iznosa. S obzirom da je utvrđena ništavost spornog ugovora to nije od uticaja činjenica da je tuženi prethodno raskinuo ovaj ugovor imajući u vidu navedene pravne posledice ništavosti te se tužilac ne može ni pozivati na spornu odredbu o ugovornoj kazni zbog čega je pravilno prvostepeni sud odbio njegov tužbeni zahtev.

Neosnovano žalba tužioca ukazuje da se navedena odredba o ugovornoj kazni predviđena u čl. 3. spornog ugovora o ulaganju trebala protumačiti kao odustanica u slučaju jednostranog raskida ugovora. Zakonom o obligacionim odnosima, čl. 82. zakona, predviđena je mogućnost da se sporazumom ugovornih strana može ovlastiti jedna ili svaka strana da odustane od ugovora davanjem odustanice. Na osnovu navedenog odustanica se sastoji u ovlašćenju jedne ili obeju ugovornih strana da odustane od ugovora plaćanjem određenom novčanog iznosa drugoj ugovornoj strani. Kada se isplati odustanica ugovor se raskida i ne može da se traži njegovo izvršenje. Prilikom zaključenja ugovora ugovorne strane moraju izričito da ugovore odustanicu u slučaju da jedna strana želi da odustane od zaključenog ugovora. Odustanica se ne može pretpostaviti niti se mogu prihvatiti navodi tužioca da je spornom odredbom namera ugovornih strana bila da se ugovori odustanica u slučaju jednostranog raskida ugovora. Ugovorna strana u čiju korist je ustanovljena odustanica ne mora jednostrano da raskida ugovor kako bi se oslobodila ugovorne obaveze već se samom izjavom o odustajanju od ugovora i plaćanjem ugovorenog iznosa ona može osloboditi od preuzetih obaveza. S obzirom da je odredba iz čl. 3. spornog ugovora predvidela da se samo u slučaju jednostranog raskida ugovora primenjuju odredbe o ugovornoj kazni to se ne može prihvatiti da ovako izraženom voljom ugovornih strana one žele da ugovore odustanicu.

Sud je cenio i ostale žalbene navode pa je našao da oni nisu od značaja jer ne utiču na pravilnost i zakonitost prvostepene presude zbog čega ih nije posebno obrazlagao.

Pravilno je prvostepeni sud primenio odredbe čl. 153. i 154. ZPP-a prilikom donošenja odluke o troškovima prvostepenog postupka.

Imajući u vidu navedeno apelacioni sud je primenom odredaba čl. 390. ZPP-a, žalbu tužioca odbio i pobijanu presudu potvrdio kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-sudija,
Branislava Apostolović,s.r.
Zto:

Napomena:
Rev 27/2014 od 3.12.2014.godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 630/13.