| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 01.01.1998 | Broj: Pž.7152/96 |
| Abstrakt: | |||
Registarski sud će kao neosnovan brisati upis delatnosti ako je izvršen bez rešenja nadležnog organa o ispunjenosti uslova za obavljanje tih delatnosti.
Prvostepeni sud je odbio prigovor mesne nadležnosti zato što je našao da se prema navodima iz tužbe kao predmet spora pojavljuje naknada štete zbog neizvršenja ugovora koji se treba izvršiti u sedištu tužioca.
Ti tužbeni navodi nisu sporni, ali uprkos tome izneto pravno shvatanje prvostepenog suda nije pravno utemeljeno.
Ovo stoga što se zasnivanje mesne nadležnosti po odredbi čl. 492. ZPP vezuje na materijalno pravni odnos parničnih stranaka, odnosno zaključen ugovor u pogledu mesta izvršenja obaveze preuzete od strane tuženog.
Zato se i mesna nadležnost po osnovu te odredbe zakona može ustanoviti samo u slučaju da su parnične strane ugovorom izričito odredile mesto izvršenja obaveze tuženog.
Tužilac nije prezentirao takav ugovor sudu, niti je na bilo koji način dokazao postojanje usmenog sporazuma o mestu izvršenja ugovorne obaveze tuženog.
Tu svoju tvrdnju tužilac je potkrepio samo fakturama i otpremnicama u kojima je kao mesto isporuke prodatog cementa tuženom označeno njegovo sedište.
Zato u takvoj pravnoj situaciji nije bilo osnova da se na temelju odredbe čl. 492. ZPP zasnuje nadležnost suda počinjena bitna povreda odredaba parničnog POSTUPAKa iz čl. 354. st. 2. tač. 4. ZPP.
Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ugovor zaključen između pravnog prethodnika prvotuženog i drugotuženog, apsolutno ništav.
Drugotuženi je izjavio žalbu, ističući da je od odlučnog značaja da je sporni ugovor obligacioni ugovor o ustupanju objekta bez naknade i da nisu u pitanju nikakve statusne promene u smislu odredaba Zakona o preduzećima.
U žalbi je istaknuto i to da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da pravni prethodnik prvotuženog nije postojao u vreme zaključenja ugovora, jer datum 25. decembar 1989. godine ne znači da je statusna promena pravosnažna i konačna.
Tužilac je u odgovoru na žalbu istakao da sporni ugovor ima samo formalno-pravni karakter kao obligacioni ugovor, dok u materijalno-pravnom smislu predstavlja osnov za izvršenje statusne promene u smislu odredaba Zakona o preduzećima.
Po stanovištu tužioca, sporni ugovor je apsolutno ništav, jer je zaključen protivno prinudnim propisima, kao i zbog toga što je zaključen u vreme kada pravni prethodnik prvotuženog nije postojao.
U konkretnom slučaju, prvostepeni sud nije utvrdio kada je zaključen ugovor, da li pre ili posle brisanja iz sudskog registra ugovarača čiji je pravni sledbenik prvotuženi, odnosno da li je ugovarač (pravni prethodnik prvotuženog) postojao kao subjekt upisa u vreme zaključenja spornog ugovora.
Takođe, nije utvrđeno koji je pravni interes tužioca za utvrđenje ništavosti spornog ugovora kad je rešenjem Fi.123/94 od 30.06.1994. godine utvrđeno u odnosu na prvotuženog, da je vlasnik hotela, kafane i restorana, jer u tom slučaju tužilac svojinskom i državinskom tužbom može tražiti zaštitu svog prava prema držaocu, kao i da li je tužilac aktivno legitimisan kao treće lice koje nije zaključilo sporni ugovor i da li je tužilac pravni sledbenik pravnog lica koje je zaključilo sporni ugovor.
Pored navedenog, prvostepeni sud nije utvrdio niti se izjasnio koji je prinudni propis povređen zaključenjem spornog ugovora. potpuno je pogrešno utvrđenje prvostepenog suda da je sporni ugovor ništav na bazi ništavosti upisa statusne promene, jer se ništavost ugovora raspravlja po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, a ništavost statusne promene, odnosno upisa u sudski registar na osnovu odredbe člana 62. Zakona o POSTUPAKu za upis u sudski registar.