| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Vrhovni sud Srbije* | Datum: 26.04.2000 | Broj: Gzz.196/99- |
| Abstrakt: | |||
U provedenom postupku utvrđeno je la su katastarske parcele br. 1303/2 i 1303/3 nastale cepanjem ranije postojeće parcele 1303/2 - njiva "selo" površine 62, 83 ara koja je upisana u zk. ul. br. 377 KO P., kao državna svojina, vlasništvo Republike Srbija, pri čemu su kao nosioci prava korišćenja upisani MV ovde protivnik predlagača sa 1/2 dela, ŽV i PV oboje sa po 1/6 kao i predlagači DV, Tatjana i AV, sa udelom od po 1/18. Nosilac prava korišćenja ŽV je preminula, pa su za njene naslednike označeni ovde predlagači. PV je takođe preminuo i njegovi naslednici su protivnici predlagača RV i MR. Predlagači nisu u državini predmetne nepokretnosti, a to nisu bili ni njihovi pravni prethodnici pokojni NV i pokojna ŽV. Protivpredlagač MV je u državini novoformirane katastarske parcele br. 1303/2 u površini od 30, 70 ari, a u državini druge novoformirane katastarske parcele br. 1303/3 površine 34, 77 ari bio je upisani zemljišno knjižni korisnik PV, a nakon njegove smrti njegovi naslednici, ovde protivnici predlagača drugog i trećeg reda.
Na osnovu tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi odbili su predlog predloga za uređenje načina korišćenja spornih parcela. Sudovi su zauzeli stav da predlagači nisu aktivno legitimisani za pokretanje postupka za uređenje upravljanja i korišćenja zajedničkom stvari, jer nisu držaoci spornih parcela. Takođe su smatrali da u konkretnom slučaju nema mesta ni primeni odredbe člana 73. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. prema kome naslednik postaje držalac u trenutku otvaranja nasleđa, jer predmet zaostavštine nije državina već pravo korišćenja.
Osnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe se da je ovakav stav nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 141-147. Zakona o vanparničnom postupku, propisana su pravila na osnovu kojih nadležni sud, u slučajevima određenim posebnim zakonima. na zahtev zainteresovanih učesnika, svojom odlukom uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari. Pravila ovog postupka o uređenju načina upravljanja i korišćenja zajedničke stvari od strane suvlasnika primenjuje se na slučajeve kada više lica ima pravo svojine, pravo korišćenja ili državine na stvarima. Prema odredbi člana 142. navedenog zakona, svaki zajedničar je ovlašćen da pokrene ovaj postupak samom činjenicom da lično smatra da je od strane drugog zajedničara povređen u pravima koja ima u odnosu na upravljanje i korišćenje na zajedničkoj stvari. Nijednom odredbom koja reguliše navedenu materiju pravo na pokretanje postupka nije ograničeno na lica koja, kao zajedničari, moraju da budu i držaoci stvari u pogledu koje postoji nesaglasnost po pitanju uređenja, upravljanja i korišćenja.
Smešanje državine prava stvarne službenosti
Pravo na korišćenje stvarne službenosti, osim vlasniku povlasnog dobra, pripada i licima koja povlasno dobro koriste u interesu vlasnika povlasnog dobra i po njegovom ovlašćenju.
Smetanje ovih lica u vršenju prava stvarne službenosti predstavlja i ometanje vlasnika povlasnog dobra kao držaoca prava stvarne službenosti
"Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je vlasnik parcela, kao povlasnog dobra u čiju korist je ustanovljeno pravo stvarne službenosti prolaza preko parcela tuženog, kao poslužnog dobra. Tužilac živi sa roditeljima u inostranstvu, pa je zbog toga samo dva puta koristio navedenu službenost za dolazak na svoje parcele koje je ostavio na korišćenje svojoj babi kao članu porodičnog domaćinstva. Tuženi je krajem .06.1996. godine celom širinom puta kojim je trasirana navedena službenost postavio veliku i malu kapiju, a u jesen 1996. godine u sezoni berbe grožđa sprečio je tužiočevu babu da sa traktorom i radnicima prođe ovom trasom tako što je vratio sa kapije i zabranio joj dalje prolaženje ovim putem.
Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se državina prava stvarne službenosti stiče faktičkim korišćenjem ove službenosti na način i u granicama utvrđenim prilikom konstituisanja službenosti, tako da je prema utvrđenim činjenicama tužilac postao držalac prava stvarne službenosti i uživa državinsku zaštitu u skladu sa odredbama člana 75. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Pravo stvarne službenosti prolaza postoji radi omogućavanja korišćenja povlasnog dobra neophodnim korišćenjem poslužnog dobra, tako da pravo na korišćenje stvarne službenosti, osim vlasniku povlasnog dobra, pripada i licima koja povlasno dobro koriste u interesu vlasnika povlasnog dobra i po njegovom ovlašćenju. Ometanje ovih lica u vršenju prava stvarne službenosti predstavlja i ometanje vlasnika povlasnog dobra kao držaoca prava stvarne službenosti, pa je u konkretnom slučaju tužilac kao vlasnik povlasnog dobra ovlašćen da traži sudsku zaštitu zbog smetanja državine prava stvarne službenosti izvršen od strane tuženog kao vlasnika poslužnog dobra Prema licu kome je tužilac kao vlasnik povlasnog dobra poverio iskorišćavanje svojih nepokretnosti."