| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 31.10.1999 | Broj: Pž.331/98 |
| Abstrakt: | |||
Iz prvostepene međupresude ne može se razumeti kakve veze imaju sporovi koje je tužilac vodio prema jednom od potrošača za zastarelost potraživanja i kako mogu rokovi zastarelosti da se praktično produžavaju ovakvim sporovima i pored izričite zabrane promene roka zastarelosti predviđenog čl. 364. ZOO.
Da bi se pouzdano ocenilo da li je neko potraživanje zastarelo, a s obzirom da tužilac potraživanja zasniva na računima, prvostepeni sud je bio dužan da pribavi ove račune od tužioca i da utvrdi dan dospeća svakog računa odnosno koga dana su tuženi pali u docnju sa plaćanjem i od koga dana je počela da teče zastarelost potraživanja.
U predmetu prvostepenog suda ovih računa nema.
Za presuđenje nije dovoljno što je u obrazloženju prvostepene presude navedeno da se radi o utrošenoj vodi za period od 1.12.1993. godine do 15.10.1994. godine jer potraživanje po nekim računima možda i nije zastarelo imajući u vidu rok plaćanja i vreme podnošenja tužbe.
Na tok zastarelosti nema značaja saznanje tužioca ko treba da plati naknadu za utrošenu vodu, jer tu naknadu nema ko da plati nego ili pretplatnik ili onaj ko neposredno troši vodu.