Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članova Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. novembra 2012. godine, doneo je

REŠENjE

1. Pokreće se postupak za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredbe člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11).

2. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini radi davanja odgovora povodom pokrenutog postupka iz tačke 1.

3. Rok za davanje odgovora iz tačke 2. je 30 dana od dana dostavljanja Rešenja Narodnoj skupštini.

Obrazloženje

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredbe člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11). Inicijator smatra da je osporena odredba Zakona "protivna odredbi člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije...i protivna odredbi člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, (jer)...stranku koja poseduje odluku Ustavnog suda dobijenu po ustavnoj žalbi ili odluku Evropskog suda za ljudska prava kojim su utvrđene povrede ljudskih ili manjinskih prava (dovodi) u poziciju da na osnovu istih" ne može po proteku roka od pet godina od dana kad je odluka postala pravnosnažna da podnese predlog za ponavljanje postupka, što čini nedelotvornom kako odluku Ustavnog suda, tako i odluku Evropskog suda za ljudska prava, bez obzira na to što je to moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Takav stav, kako navodi, inicijator temelji na činjenici da postupak po ustavnoj žalbi i postupak kod Evropskog suda za ljudska prava zajedno traju duže od pet godina od dana pravnosnažnosti odluke čije bi ponavljanje stranke mogle da traže.

Ustavni sud je dopisom od 10. aprila 2012. godine dostavio inicijativu Narodnoj skupštini na mišljenje, saglasno članu 35a stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ali u ostavljenom roku od 30 dana, a ni naknadno mišljenje nije dostavljeno.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 426. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11) propisano da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može po predlogu stranke ponoviti, pored ostalog, ako stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bilo omogućeno da raspravlja pred sudom (tačka 2.), odnosno ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke, odnosno ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke (tač. 11) i 12)). Članom 428. stav 1. tačka 4) Zakona propisano je da se predlog za ponavljanje postupka podnosi u roku od 60 dana, i to u slučajevima, pored ostalih, iz člana 426. tač. 11) i 12) ovog zakona, od dana kada je stranka mogla da upotrebi pravnosnažnu odluku koja je razlog za ponavljanje postupka, dok se prema osporenoj odredbi stava 3. istog člana 428, po proteku roka od pet godina od dana kad je odluka postala pravnosnažna, predlog za ponavljanje postupka ne može podneti, a prema stavu 4. istog člana, izuzetno od stava 3. ovog člana predlog za ponavljanje postupka iz razloga navedenih u člana 426. stav 1. tačka 2) ovog zakona ne može se podneti po proteku roka od deset godina od dana kada je odluka postala pravnosnažna.

Odredbama Ustava Republike Srbije utvrđeno je: da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (član 16. stav 2.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, te da se prilikom ograničenja Ustavom zajemčenih prava ne sme zadirati u suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana i postupak pred sudovima i drugim državnim organima (član 97. tačka 2.); da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. stav 5.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list Srbija i Crna Gora – Međunarodni ugovori", broj 9/03) garantuje se da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona (član 6.), te da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.).

Razmatrajući postojanje razloga za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporene zakonske odredbe, Ustavni sud je imao u vidu da je, saglasno članu 97. tačka 2. Ustava, Narodna skupština nadležna da uredi postupak pred sudom, što obuhvata i ovlašćenje da se propišu pravna sredstva u tom postupku i uslovi za njihovo korišćenje, a što dalje podrazumeva i rokove za podnošenje određenog pravnog sredstva. Sud je, takođe, imao u vidu da propisivanje ne samo subjektivnog, već i objektivnog roka za izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva ima poseban značaj sa stanovišta pravne sigurnosti, budući da se vanrednim pravnim sredstvom omogućava preispitivanje pravnosnažne sudske odluke. Međutim, Ustavni sud nalazi da se, upravo polazeći od ustavne obaveze države da obezbedi ostvarivanje ljudskih prava, među kojima su i prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, a koja su zajemčena Ustavom i garantovana Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao potvrđenim međunarodnim ugovorom, kao sporno postavlja pitanje da li propisivanje objektivnog roka za podnošenje predloga za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka koji se računa od dana pravnosnažnosti sudske odluke u odnosu na koju se predlaže ponavljanje postupka i čijim istekom ovaj pravni lek više nije moguće koristiti, ugrožava ostvarivanje zajemčenih prava u slučaju kada se predlog podnosi iz razloga propisanih odredbama člana 426. tač. 11) i 12) Zakona o parničnom postupku. Naime, u situaciji kada je zakonodavac, zarad delotvorne zaštite ljudskih prava i sloboda predvideo da se pravnosnažno okončani postupak može ponoviti ako je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ili odlukom Ustavnog suda utvrđeno da je stranci u tom postupku povređeno ili uskraćeno neko od garantovanih ljudskih prava, postavlja se pitanje da li osporena odredba Zakona koja propisani objektivni rok od pet godina za podnošenje ovog pravnog leka, i u navedenim slučajevima vezuje za dan kada je parnični postupak pravnosnažno okončan, saglasna sa Ustavom utvrđenim načelom da svako ima pravo na sudsku zaštitu, ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su tom povredom nastale (član 22. stav 1. Ustava) i da li se u tim slučajevima propisano pravno sredstvo može smatrati delotvornim sa stanovišta člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovo iz razloga što je nesporno da stranka ni na koji način ne može da utiče na to da se postupak zaštite njenih zajemčenih prava pred Ustavnim sudom i Evropskim sudom za ljudska prava okonča pre isteka roka propisanog osporenom odredbom Zakona. Štaviše, kako je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, ustavna žalba u Republici Srbiji delotvorno pravno sredstvo za zaštitu sloboda i prava građana, to znači da je uslov za obrađanje Evropskom sudu i vođenje postupka pred Ustavnim sudom, a koje pravo jemči odredba člana 22. stav 2. Ustava, da je građanin kao stranka prethodno zaštitu svojih prava pokušao da ostvari pred Ustavnim sudom.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da se osnovano postavlja pitanje ustavnosti odredbe člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku, i to u vezi razloga za ponavljanje postupka predviđenih članom 426. stav 1. tač. 11) i 12) Zakona, budući da se propisivanjem objektivnog roka za ponavljanje postupka i za slučaj kada stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke u tom postupku, odnosno ako je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog i manjinskog prava zajamčenog Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke u tom postupku, odnosno da se postavlja pitanje da li se na taj način dovodi u pitanje ostvarivanje drugih prava zajemčenih Ustavom, i to konkretno ostvarivanje prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz čl. 32. i 36. Ustava. Ovo stoga što stranka, u roku od šest meseci nakon odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi ima pravo da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava. U situaciji kad stranka ne može uticati na vremensko ograničenje tog postupka, postavlja se pitanje da li objektivan rok za ponavljanje postupka od pet godina od dana kad je odluka postala pravnosnažna narušava ustavnu garanciju iz člana 22. stav 1. Ustava, odnosno mogućnost uklanjanja posledica koje su povredom nastale kad Evropski sud za ljudska prava utvrdi povredu ljudskog prava, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da se osnovano postavlja kao sporno pitanje saglasnosti odredbe člana 428. stav 3. u vezi člana 426. stav 1. tač. 11) i 12) Zakona o parničnom postupku sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom, te je, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti potvrđenim međunarodnim ugovorom navedene odredbe Zakona.

Polazeći od izloženog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević