| Osnov: | Zakon o obligacionim odnosima | ||
| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 05.04.2004 | Broj: Pž.1999/04 |
| Abstrakt: | |||
Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac sa prvotuženim zaključio ugovor broj 011/02 od 10.01.2002. godine sa obavezom prvotuženog da ih plati tužiocu 794.044,04 dinara i 937.486, 44 dinara sa ugovorenom kamatom po stopi od 0,1 dnevno, da je sa drugotuženim zaključen ugovor broj 002/01 od 01.08.2001. godine sa obavezom drugotuženog da plati tužiocu novčani iznos od 1.870.382, 70 dinara sa ugovorenom kamatom po stopi od 0,143% dnevno, da je predmet oba ugovora prodaja papira od strane tužioca kao prodavca tuženim kao kupcima, da je tužilac izvršio svoje ugovorne obaveze da su prvo i drugotuženi ugovorima nastupali jedinstveno, da je tužilac obavezu iz ugovora broj 002/01 od 01.08.2001. godine opredelio novčanim iznosom od 853.865,00 dinara, da je na ovaj novčani iznos ugovoreno plaćanje kamate po stopi od 0,143% dnevno počev od 24. 10.2001. godine pa do isplate, da su oba tužena dakle i drugotuženi u obavezi da tužiocu isplate novčani iznos od 853.865,00 dinara sa ugovorenom kamatom počev od 24. 10.2001. godine. Ovakvo činjenično stanje utvrđeno je ocenom izvedenih dokaza.
U sporu po tužbi se do zaključenja glavne rasprave postavilo kao sporno pitanje pasivne legitimacije drugotuženog za isplatu novčanog iznosa od 853.865,00 dinara sa ugovorenom kamatom od dospeća do isplate.
Drugotuženi je do zaključenja glavne rasprave isticao žalbene razloge date u vidu odgovora na tužbu, sporeći pasivnu legitimaciju i ističući da je prvotuženi preuzeo dug drugotuženog u utuženom i dosuđenom iznosu od 853.865,00 dinara sa ugovorenom kamatom i da to jasno proizilazi iz pismenih isprava prezentiranih do zaključenja glavne rasprave.
Prvostepeni sud nije uvažio izražavani pravni stav drugotuženog do zaključenja glavne rasprave, nalazeći da prvotuženi nije preuzeo dug drugotuženog prema tužiocu i da za preuzimanje duga nisu ispunjeni zakonski uslovi iz čl. 446. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nisu ispunjeni ni zakonski uslovi za preuzimanje ispunjenja iz čl. 453. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Članom 446. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je preuzimanje duga promenom dužnika, tj. regulisanje ugovora o preuzimanju duga.
Ovom zakonskom odredbom je propisano da se preuzimanje duga vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca na koji je pristao poverilac, da o zaključenom ugovoru može poverioca izvestiti svaki od njih i svakome od njih poverilac saopštiti svoj pristanak na preuzimanje duga, da se pretpostavlja da je poverilac dao svoj pristanak ako je bez ograde primio neko ispunjenje od preuzimaoca koje je ovaj učinio u svoje ime, da ugovorači kao i svaki od njih posebno mogu pozvati poverioca da se u određenom roku izjasni da li pristaje na preuzimanje duga, pa ako se poverilac u određenom roku ne izjasni smatra se da nije dao svoj pristanak, da ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o preuzimanju ispunjenja za vreme dok poverilac ne bude dao svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga kao i ako on odbije da da pristanak.
Zakonska odredba je jasna. Sporno je, da li je tužilac dao pristanak na preuzimanje duga promenom dužnika, tj. svoj pristanak da načini iznos od 853.865,00 dinara sa ugovorenom kamatom plati samo prvotuženi kao preuzimalac duga. Iz stanja u prvostepenom spisu to ne proizilazi. Proizilazi suprotno.
Na to upućuju procesne radnje provedene u parničnom postupku do zaključenja glavne rasprave. One se manifestuju kroz ustrajanje kod zahteva da se oba tužena obavežu na plaćanje iznosa od 833.865,00 dinara sa ugovorenom kamatom od dospelosti do isplate.
Ustrajanjem kod ovako opredeljenog tužbenog zahteva tužilac je kao poverilac jasno izrazio volju da ne pristaje na preuzimanje duga od strane prvotuženog. Ovo pod pretpostavkom da je zaključen ugovor o preuzimanju duga. Međutim, pravilno prvostepeni sud utvrđuje da ugovor o preuzimanju duga nije zaključen.
Ovaj ugovor se zaključuje između dužnika i preuzimaoca, dakle između drugotuženog i prvotuženog, a oni takav ugovor nisu zaključili u smislu čl. 446. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveštenje prvotuženog upućeno tužiocu od 03.06.2003. godine se niukom slučaju ne može smatrati ugovorom o preuzimanju duga iz čl. 446. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je potpuno jasno da to nije ugovor. Obaveštenje prvotuženog upućeno tužiocu nema nijedan od elemenata ugovora o preuzimanju duga i može predstavljati samo ugovor o pristupanju duga iz čl. 451. Zakona o obligacionim odnosima. Otuda se ne mogu prihvatiti izražavani pravni stavovi žalioca u kojima izražava stav da nije pasivno legitimisan u sporu u smislu čl. 344., 446. i 67. Zakona o obligacionim odnosima.
Nije zaključen ni ugovor o otpuštanju duga u smislu čl. 334. Zakona o obligacionim odnosima, na koje zaključenje pogrešno upućuje žalilac. Tužilac kao poverilac uopšte nije izjavio drugotuženom da neće tražiti ispunjenje ugovorne obaveze koja je predmet utuženja. Ni jednom svojom radnjom do zaključenja glavne rasprave tužilac nije manifestovao ovakvu volju.
Na kraju, drugotuženi previđa sadržinu svog podneska od 18.6.2003. godine u kome bez ikakve ograde priznaje tužbeni zahtev tužioca po fakturi br.0017/01 u iznosu od 853.865,00 dinara sa ugovorenom kamatom po stopi od 0,143% dnevno, u kom podnesku potraživanje tužioca u ovom iznosu čini nespornim, dakle nespornim i u odnosu na drugotuženog.
Izjava o priznavanju tužbenog zahteva može se pobijati samo zbog mana volje, tj. ukoliko je izjava o priznanju tužbenog zahteva data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare. Kasnije osporavanje priznatog tužbenog zahteva bez ukazivanje na postojanje mana volje ne proizvodi pravno dejstvo čak i pod pretpostavkom da su osnovani kao što nisu žalbeni razlozi koji upućuju na postojanje sporazuma o otpuštanju duga ugovora o preuzimanju duga.
Utuženi i dosuđeni iznos kojim je obavezan i drugotuženi zasnovan je na ugovoru koji su zaključili tužilac i drugotuženi, na fakturi ispostavljenoj na osnovu tog ugovora i zato drugotuženi kao ugovorna strana ima obavezu da plati tužiocu ovaj utuženi i dosuđeni iznos kao kupac iz ugovora o prodaji u smislu čl. 516. Zakona o obligacionim odnosima jer je tužilac kao prodavac izvršio svoju ugovornu obavezu. Ovde se ne radi o njegovoj solidarnoj obavezi nego o njegovoj osnovnoj obavezi iz ugovornog odnosa.
Prvotuženi je pristupio dugu u smislu čl. 451. Zakona o obligacionim odnosima i njega je prvostepeni sud solidarno obavezao sa drugotuženim da plati ovaj utuženi i dosuđeni iznos iako prvotuženi nije solidarni dužnik. Međutim, žalbu u ovom delu je mogao da izjavi samo prvotuženi koji nije solidarni dužnik, a ne i drugotuženi koji je glavni dužnik ove utužene i dosuđene obaveze.
| Deskriptori: | ZOO446 Ugovor preuzimanje duga |