| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Vrhovni sud Srbije* | Datum: 15.01.2003 | Broj: pRev.508/02 |
| Abstrakt: | |||
Prema utvrđenom činjeničnom stenju proizilazi da su stranke u sporu u toku 1993. godine i 1994. godine zaključile ugovor o konsignacijionom skladištenju i kupoprodaji sirove kafe, po kome je tužilac uplatio tuženom avansno 1.045.468 02 dinara na ime cene koja u sebi sadrži devizni iznos cene kafe sa troškovima, carinom i porezom.Po tom ugovoru tuženi je imao obavezu da za račun tužioca uveze 4 šlepera kafe i to 300 tona sirove kafe „Minas“, 100 tona sirove kafe „Honduras“ i 100 tona sirove kafe „Timor“ pod uslovom da kvalitet sirove kafe u svemu odgovara važećem jugoslovenskom Pravilniku.Tuženi je takođe preuzeo obavezu da skladišti i čuva uvozne količine sirove kafe koju tužilac ne kupi, a po ugovorenoj ceni.Stranke su ugovorile da tuženi može slobodno raspolagati sa 150 tona „Minas“ kafe. Ukoliko tužilac nakon 30 dana od zaprimljene kafe, raspoloživu količinu koju tužilac ne kupi, tuženi može prodati drugim kupcima.Sem toga, utvrđeno je da je tužilac od tuženog primio kafu u vrednosti od 770.480, 25 dinara, dok za preostali iznos od 275.05, 77 dinara tuženi nije isporučio navedenu robu tužiocu, jer je rešenjem nadležnog Saveznog ministarstva za rad, zdravstvo i socijalnu politiku Saveznog sanitarnog inspektora, zabranjen uvoz pošto je utvrđeno da ne odgovara Pravilniku i Zakonu o zdravstvenoj ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe, zbog prisustva specifičnih „Agenea“.Među strankama je sporno da li je tuženi tužiocu isporučivao robu po osnovu ugovora o komisionu ili po osnovu ugovora o kupoprodaji, te da li je tužni u obavezi da vrati tužiocu utuženi iznos, koji je tužilac isplatio tuženom po osnovu avansa za uvoz kafe.Prvostepeni sud je našao da zaključeni ugovor između parničnih stranaka ima karakter ugovora o prodaji, te kako tuženi nije postupio u skladu sa ugovorom i nije isporučio kafu tužiocu, za celokupni uplaćeni avane obavezan je da vrati tužiocu uplaćeni iznos koji nije pokriven uvozom kafe.Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu.Vrhovni sud Srbije nalazi daje pravilno stanovište nižih sudova, jer da bi postojao ugovor o komisionu potrebno je da se ugovorom uredi tako što će se utvrditi da komisionar za naknadu obavi u svoje ime i za račun komitenta jedan ili više poslova koje mu poverava komitent. Međutim, ugovor koji su stranke zaključile nema ovaj bitan elemenat po čl. 771. Zakona o obligacionim odnosima, pa se isporuka robe od strane tuženog ima smatrati da je izvršena po osnovu kupoprodaje.Predmetni ugovor koji su stranke zaključile reguliše pitanje odnosa stranaka tako što se tužilac obavezuje da plati nabavnu cenu robe u zavisnosti od vrste kafe . Na to ukazuje i odredba čl. 1. tač.2. istog ugovora, po kojoj se tuženi obavezuje da isporuči ugovorenu količinu sirove kafe i da kvalitet sirove kafe u svemu odgovara važećem jugoslovenskom Pravilniku, što se ukazuje da se radi o ugovoru o kupopradaji.Prema tome, kako tuženi nije postupio u skladu s a ugovorenom obavezom da nabavi kafu koja je u skladu sa jugoslovenskim Pravilnikom i po naknadnom sporazumu stranaka nije isporučio tužiocu ugovorenu količinu kafe, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac ima pravo da ugovor delimično raskine i traži povraćaj uplaćenog avansa.Na osnovu izloženog, Vrhovni sud nalazi da su niži sudovi, na osnovu provedenih dokaza i njihove ocene, pravilno usvojili tužbeni zahtev tužioca jer tuženi u toku spora, ničim osnovanim nije dokazao da je po zaključenom ugovoru imao položaj komisionara, već ugovor sadrži sve bitne elemente koji imaju karakter kupoprodaje, a što po nazivu samog ugovora proizilazi.