Pogrešno je prvostepeni sud zaključio da presudu na osnovu odricanja može doneti na osnovu vansudskog poravnanja.
Vansudsko poravnanje ima značaj ugovora.
Činjenica da je tužilac u vansudskom poravnanju preko ovlašćenog lica naveo da se odriče tužbenog zahteva ne znači u procesno-pravnom smislu da je predložio da donese presudu na osnovu odricanja, niti da se odrekao tužbenog zahteva.
Otuda sud nije ni mogao doneti presudu na osnovu odricanja.
Tužilac ili njegov punomoćnik to mora učiniti u postupku, pred sudom bilo svojom izjavom o odricanju od tužbenog zahteva na ročištu ili pismenim podneskom upućenim sudu u ovom predmetu.
Kako tužilac to nije učinio to proizilazi da je presuda na osnovu odricanja doneta suprotno odredbama čl. 331a.
ZPP. Tim pre što je punomoćnik tužioca na ročištu izjavio da je vansudsko poravnanje nejasno, te je predložio saslušanje direktora stranaka na okolnosti o kojima su se delovima parnične stranke izjasnile da zaključuju poravnanje.
Kako tužilac može i bez pristanka tuženog da opozove odricanje od tužbenog zahteva a to znači i preko punomoćnika to proizilazi da je u ovom procesno-pravnom smislu tužilac preko punomoćnika osporio izjavu o odricanju datu u ugovoru odnosno u vansudskom poravnanju pa nije bilo uslova za donošenje presude na osnovu odricanja.
Sa tih razloga će sud pozvati tužioca da se izjasni da li se odriče tužbenog zahteva ili ne a zatim ponovo odlučiti o ovoj stvari.