| Vrsta: | |||
| Sud: | Vrhovni sud Srbije* | Datum: 01.01.0001 | Broj: PsO./.93 |
| Abstrakt: | |||
1.Kada obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi ALI, ako je dugovani novčanih Jedinica znatnije obezvređen usled promene vrednosti dinara, sud će, na zahtev poverioca, ukoliko nađe da okolnosti slučaja.i pravičnost to opravdavaju, dosuditi razliku obračunatu po prosečnoj stopi rasta cena na malo od nastanka obaveze do dospelosti, osim ako ugovorne strane to nisu obezbedile ugovaranjem indeksne klauzule ili na drugi način Dužnik u docnji duguje i zateznu kamatu od dospelosti.do isplate, na iznos duga obračunat po prosečnoj stopi rasta cena. na malo od nastanka obaveze do dospelosti
2.Poverilac novčanog potraživanja izloženog inflaciji ima pravo da od dužnika u docnji pored glavnice i zatezne kamate zahteva i razliku do pune naknade štete.
ŠTETA se može sastojati u gubitku vrednosti određene stvari, u gubitku kamate na štednju pod najpovoljnijim uslovima, ili u kakvom drugom obliku
3.Ako novčana obaveza protivno zakonu glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, ali se isplata po zakonu može izvršiti samo u dinarima, sud će dužnika obavezali na isplatu dinarske vrednosti iznosa strane valute po najpovoljnijem kursu na dan isplate, po kome banka u mestu plaćanja otkupljuje efektivnu stranu valutu.Za vreme od docnje do isplate poveriocu pripada domicilna kamata u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj na način iz prethodnog stava.
1. Za novčane obaveze važi pravilo nominalne vrednosti novca monetarni nominalizam), koje pravilo je prihvaćen u svim savremenim pravnim sistemima, kao i u našem pravu.Prema odredbi člana 394.Zakona o obligacionim odnosima kod novčanih obaveza, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje nešto drugo.
U Zakonu o obligacionim odnosima u više odredaba učinjeno je odstupanje od pravila monetarnog nominalizma sa ciljem da se u uslovima nestabilnog tržišta održi ugovorna ravnoteža između prava i obaveza.
U odredbama ZOO u kojima je u odnosu na monetarni nominalizam određeno nešto drugo dolazi do afirmacije osnovnih načela obligacionog prava, a pre svega načela ravnopravnosti učesnika u obligacionim odnosima član 11), .načela savesnosti i poštenja član 12 i načela jednake vrednosti davanja član 15).Od takozvanih zaštitnih monetarnih klauzula posebno su od značaja odredbe o kliznoj skali, tj.o mogućnosti usklađivanja iznosa obaveze u novcu sa promenama u vrednosti novčane jedinice član 397.ZOO), primena indeksne klauzule kod Ugovora o građenju član 636, 637.ZOO), pravo poverioca da pored zatezne kamate traži od dužnika i razliku do potpune naknade štete član 278.ZOO), itd.Pri tome važno je istaći da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima Sl.list SRJ, 3 1/93 brisan član 396 koji je predviđao ograničenja u ugovaranju indeksne klauzule.
U uslovima izuzetno visoke inflacije, merene rastom cena na malo, dolazi do depresacije dinara odnosno do pada njegove kupovne moći, a time i do realnog znatnog smanjenja obima novčane obaveze.Disproporcija između spoljne moći dinara kurs propisane od strane Države i njegove unutrašnje moći kupovna moć je u poslednje vreme takva da je protekom vremena od nastanka novčane obaveze do dana plaćanja gotovo nemoguće održali ravnotežu između prava i obaveza iz ugovora.
Stopa inflacije u poslednje vreme znatno prevazilazi indeks koji se u ekonomskoj teoriji kvalifikuje kao superinflacija.Tako, na primer, u julu mesecu 1993 mesečna stopa rasta cena na malo u odnosu na prethodni mesec iznosila je 53 1.6%, a godišnja stopa od jula 1992.do jula 1993, iznosila je 2, 274.347, 9%, za avgust 1993 u odnosu na juli stopa rasta cena na malo iznosila je rekordnih 1.980, 5%, a u septembru 1993 stopa inflacije iznosila je 743, 2%, ili godišnje 150, 997.553, 20%.
Kod ovako velike inflacije zadržavanje nominalističkih načela dovelo bi poverioca novčanog potraživanja u apsurdan položaj jer bi protekom vremena obaveza dužnika bila realno niža za procenat inflacije, a što bi dalje izazvalo niz drugih neželjenih posledica.Prilikom donošenja Zakona o obligacionim odnosima zakonodavac nije imao u vidu ovakve monetarne odnose i monetarna kretanja.Prema tome, postoji nesklad između normativnog 1.stvarnog, pa zbog toga postoji izrazita potreba za ekstenzivnijim tumačenjem odredaba koje daju prednost valorizmu u odnosu na nominalizam, a upravo takav pristup učinjen je u ovom pravnom shvatanju, Građanskog odeljenja.
Ovo pravno shvatanje odnosi se na mogućnost avalorizma, i to za period od nastanka obaveze do dospeća iste, zatim za period od dospeća obaveze do plaćanja period docnje dužnika), i najzad na potraživanje u novcu za obaveze koje glase u stranoj valuti.
Valorizacija potraživanja u novcu za vreme od nastanka obaveze do njenog dospeća je najspornije pravno pitanje, a posebno je to sporno kod potraživanja u novcu koja imaju svoj osnov u ugovoru.
U tom periodu monetarni nominalizam predstavlja pravilo, dok je valorizam izuzetak.Za valorizam u tom periodu nije dovoljan uslov daje usled inflacije dugovanih novčanih jedinica znatno obezvređen, već i da valorizaciju obaveze zahtevaju okolnosti slučaja i pravičnost, što se procenjuje u svakom konkretnom slučaju.Prema tome, pravo na valorizam u tom periodu treba restriktivno primenjivali.Ovo pravilo treba primenjivali samo ako valorizam stranke nisu ugovorile primenom indeksne klauzule.Isto tako, ako je prilikom zaključenja ugovora dužnik novčanog potraživanja uvećao cenu za planiranu stopu inflacije od dana nastanka obaveze do dana dospeća, i tada bi to predstavljalo okolnosti koje isključuju pravo poverioca na valorizaciju novčanog potraživanja, jer bi u protivnom novčana obaveza bila dva puta valorizovana.Postoje i druge okolnosti koje bi isključivale poveriocu novčanog potraživanja pravo na valorizaciju novčane obaveze od dana nastanka obaveze do dana plaćanja, kao što su posebni interesi stranaka da cena bude onakva kakvu su ugovorili interes trajnije poslovne saradnje, itd.).
Ovako utvrđeni iznos novčane obaveze na dan dospeća predstavlja osnovicu na koju poverilac novčanog potraživanja ima pravo na zateznu kamatu za vreme docnje.
2.Šteta za vreme docnje kod novčanog potraživanja nadoknađuje se, pre svega, preko zatezne kamate.Ukoliko zatezna kamata nije dovoljna da pokrije štetu koju poverilac novčanog potraživanja trpi zbog docnje dužnika, tada poverilac ima pravo na razliku do potpune naknade štete, a kako je to predviđeno u odredbi člana 278.ZOO.Kada se radi o naknadi štete iz člana 278.stav 2.ZOO, kod utvrđivanja te štete i njene visine treba primeniti opšta pravila o odgovornosti za štetu.Odgovornost štetnika dužnika novčanog potraživanja se pretpostavlja, jer ona proizilazi iz same činjenice što je bio u docnji u pogledu plaćanja novčane obaveze.Ova vrsta štete se po pravilu pojavljuje u vidu izgubljene koristi, pa se pri oceni visine štete uzima u obzir dobitak koji je poverilac mogao osnovano očekivali prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovim propuštanjem da plati novčanu obavezu u roku član 189.stav 3.ZOO).Prema tome, kod utvrđivanja visine štete treba uzeti u obzir do kakvog gubitka za poverioca je dovela dužnikova docnja odnosno ova šteta može se sastojati u gubitku vrednosti određene stvari, u gubitku kamata na štednju pod najpovoljnijim uslovima ili kakvom drugom gubitku.
U svakom slučaju, ova šteta mogla bi se izračunali na osnovu razlike između visine stope zatezne kamate i stope rasta cena na malo od momenta dospelosti do momenta plaćanja novčane obaveze.
Kod valorizma novčane obaveze za vreme docnje dužnika treba razlikovali pravnu situaciju koja je postojala do 3.08.1993, tj.do dana stupanja na snagu Zakona o visini stope zatezne kamate Sl.list SRJ, 32/93).Do tog dana visina stope zatezne kamate određivana je prema visini eskontne stope Narodne banke Jugoslavije uvećane za 20% i po tom kriterijumu visina stope zatezne kamate bila je znatno ispod visine stope rasta cena na malo, pa je redovno poverilac novčanog potraživanja imao pravo da potražuje od dužnika i razliku do potpune naknade štete.Međutim, donošenjem Zakona o visini stope zatezne kamate, tj.počev od 3.08.1993, visina stope zatezne kamate određena je prema stopi rasta cena na malo sa uvećanjem od 1.2% mesečno, pa tako izračunata visina stope zatezne kamate, dakle, sadrži u sebi inflatorni deo koji je ravan visini rasta cena na malo i realno pozitivni deo od 1.2% mesečno na stopu rasta cena na malo.Zbog toga, posle 3.08.1993 praktično poverilac novčanog potraživanja vrlo retko će biti u situaciji da ostvaruje štetu od dužnika koja prelazi visinu stope zatezne kamate.Da bi imao pravo na tu štetu potrebno je da ista bude veća od visine stope zatezne kamate, a to su vrlo retke situacije.
3. Najzad, treće pitanje o kojem je zauzeto pravno shvatanje jeste plaćanje u dinarima novčane obaveze koja glasi u stranoj valuti.Zbog velike razlike između zvaničnog kursa strane valute i realnog kursa plaćanje u dinarima obaveze koja glasi na stranu valutu po zvaničnom kursu bilo bi krajnje nepovoljno i ne pravično po poverioca.Prema odredbi člana 395.ZOO ispunjenje novčane obaveze koja glasi u stranoj valuti može se zahtevali u domaćem novcu po kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.Važno je istaći da je prema ovoj noveliranoj odredbi kod ispunjenja novčane obaveze koja glasi u stranoj valuti u dinarima nebitno da li je obaveza u stranoj valuti bila saglasna ili protivna zakonu.Poznato je da Banke pored zvaničnog kursa za otkup deviznih sredstava daju i stimulacije prilikom kupovine deviza, pa tako otkupni kurs strane valute predstavlja zvanični kurs uvećan za stimulativni deo.Ova stimulacija je različita u zavisnosti od poslovne politike Banke, pa pravno shvatanje predviđa isplatu po najpovoljnijem kursu na dan isplate po kome Banka u mestu plaćanja otkupljuje efektivnu stranu valutu.Ovaj kurs u svakom konkretnom slučaju potrebno je utvrditi i na osnovu njega utvrditi visinu novčane obaveze. pravno shvatanje.