Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. K . iz sela K . kod Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 201 7. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba V. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P 1. 4/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Obrazloženje

1. V. K . iz sela K . kod Vranja je , 18 . avgusta 2015. godine, preko punomoćnika S. N, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 714/15 od 5. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Vranju u predmetu P 1. 4/10.

U ustavnoj žalbi se , pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu iz radnog odnosa pravnosnažno okončan nakon 16 godina; da je postojanje pravnosnažne presude , kojom je utvrđena nezakonit ost prestank a radnog odnosa , bilo dovoljno za usvajanje predmetnog tužbenog zahteva, iz kog razloga je prvostepeni sud u početku dva puta usv ojio tužbeni zahtev; da je nakon ukidanja druge po redu prvostepene presude do narednog presuđenja proteklo još 12 godina ; da se u celokupnom tom periodu prvostepeni sud bavio isključivo pitanjem da li je podnosilac učinio težu povredu radne obaveze , iako je pravnosnažnom presudom već bila utvrđen a nezakonito st presta nka radnog odnosa; da je na opisani način podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ; da je podnosilac ustavne žalbe, tokom rasprave pred prvostepenim sudom , ponudio veliki broj svedoka i drugih (pismenih) dokaza, iz kojih je nesumnjivo utvrđeno da nije učinio povredu radne obaveze; da je Apelacioni sud u Nišu otvorio raspravu pred drugostepenim sudom, ukinuo prvostepenu usvajajuću presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da povreda radne obaveze ipak postoji; da su na raspravi pred drugostepenim sudom samo pročitani dokaz i iz prvostepenog postupk a, što pokazuje da je otvaranje rasprave bilo nepotrebno; da je Apelacioni sud u Nišu, suprotno načelima parničnog postupka i Ustavu, prihvatio iskaze svedoka kojima nije smeo da pokloni veru; da je takvim postupanjem podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, a zbog činjenice da je tužbeni zahtev odbijen bez neposrednog izvođenja dokaza i pravo na jednaku zašti tu prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporen u presudu Apelacionog suda u Nišu i podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini predmetnog tužben og zahtev a i troškova parničnog postupka, te pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede ustavnih prava u iznosu od 750.000 dinara .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Vranju P 1. 4/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. februara 1999. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tužen og HK „S.“ a.d, Vranje, radi naknade materijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, u visini izgubljenih zarada , neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora i neisplaćene jubilarne nagrade . Predmet je zaveden pod brojem P 1. 5/99.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 23. marta 199 9. godine, sud je, nakon izvršenog uvida u spise krivičnog predmeta K. 292/98, odredio prekid postupka do pravnosnažnog okončanja tog krivičnog postupka . Podneskom od 6. aprila 2001. godine punomoćnik tužioca je zatražio da se postupak nastavi , imajući u vidu da je navedeni krivični postupak pravnosnažno okončan .

Postupak je, bez donošenja formalne odluke, nastavljen na ročištu održanom 7. maja 2001. godine. Predmetu je dodeljen broj P1. 237/01. Predloženo finansijsko veštačenje je određeno na narednom ročištu, koje je održano 5. juna 2001. godine. Na tom ročištu je ponovo izvršen uvid u spise navedenog krivičnog predmeta, koji je kasnije nosio oznaku K. 359/99. Sudski veštak finansijske struke je svoj nalaz sa mišljenje m predao sudu 30. jula 2001. godine. Do prvog presuđenja je održano još četiri ročišta za glavnu raspravu . Isti veštak je izvršio dopunu osnovnog nalaza sa mišljenj em, a pribavljeni su i odgovarajući izveštaji o radnom angažovanju tužioca u spornom periodu. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 6. novembra 2001. godine.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 237/01 od 6. novembra 2001. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini. Po žalbi tuženog, Okružni sud u Vranju je doneo rešenje Gž1. 306/02 od 5. marta 2002. godine, kojim je ožalbena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Obrazloženje ukidajućeg rešenja je, u suštini, bilo zasnovano na nalogu prvostepen om sud u da, bez obzira na to što su odluke disciplinskih organa tuženog poništene zbog nastupanja zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, a krivična optužba odbijena zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja, ipak utvrdi da li se radnje tužioca mogu okvalifikovati kao teža povreda radne obaveze.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P1. 203/02 i do narednog presuđenja je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno odloženo na molbu punomoćnika tužioca. Sudski veštak finansijske struke je dva puta dopunio nalaz i mišljenje, uz jedno usmeno izjašnjenje na ročištu. Drugi dokazi nisu izvođeni. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 24. decembra 2002. godine.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 203/02 od 24. decembra 2002. godine je ponovo usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini. Po žalbi tuženog, Okružni sud u Vranju je doneo rešenje Gž1. 863/03 od 22. aprila 200 3. godine, kojim je ožalbena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Obrazloženje ukidajućeg rešenja je sadržalo identičan nalog kao i rešenje Gž1. 306/02 od 5. marta 2002. godine.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P1. 991/03. Do narednog presuđenja je zakazano još 52 ročišta za glavnu raspravu. Saslušano je desetoro svedoka , kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Veštak finansijske struke je još četiri puta dopunjavao nalaz i mišljenje. Dopune su bile usmerene na novi obračun kamate zbog proteka vremena. U nekoliko navrata se veštak i usmeno izjašnjavao na ročištu. Četiri ročišta su odložena na molbu punomoćnika tužioca. Pet ročišta, na kojima je bilo planirano saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke, odložen o je jer se tužilac nalazio na lečenju, dok za dva takva ročišta tužiocu nisu mogli biti uručeni pozivi jer nije pronađen na datoj adresi , zbog čega je sud dostavu vršio preko upravnika pošte. Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Vranju i zaveden je pod brojem P1. 4/10. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 10. februara 2015. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1. 4/10 od 10. februara 20 15. godine je ponovo usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini. Tuženi je izjavio žalbu 27. marta 2015. godine, a tužilac je 16. aprila 2015. godine dostavio odgovor na žalbu.

Apelacioni sud u Nišu je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom, u okviru koje je održano jedno ročište, i to 28. maja 2015. godine. Odbijen je predlog tužioca da se u dokaznom postupku sasluša svedok N.S. Nakon što su pročitani svi dokazi koji su izvedeni u postupku pred prvostepenim sudom, rasprava je zaključena. Ročište za objavljivanje drugostepene presude je održano 5. juna 2015. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 714/15 od 5. juna 2015. godine je usvojena žalba tuženog, ukinuta ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju i presuđeno tako što je u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu izgubljenih zarada za period od 1. jula 1997. do 16. februara 1999. godine , neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora u 1997. i 1998. godini i neisplaćene jubilarne nagrade za navršenih 15 godina u radnom odnosu.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 21. jula 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. st av 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 16. februara 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 714/15 od 5. juna 2015. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 21. jula 2015. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao preko 16 godin a. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, šesnaestogodišnje trajanje predmetnog postupka se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao preko 16 godin a, te da se ovako dugo trajanje postupka, pre svega, može pripisati ne dovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda. Činjenice da je u postupku pred prvostepenim sudom zakazano ukupno 64 ročišta za glavnu raspravu, da je nakon ukidanja druge po redu prvostepene presude glavna rasprava zaključena 12 godina kasnije, da je Opštinski sud u Vranju pomenutu (drugu po redu) presudu doneo zanemarujući obavezujući nalog Okružnog suda u Vranju, zbog čega je ona ukinuta sa istovetni m razlozima i da je dopuna veštačenj a tokom postupka vršena pet puta (uz više usmenih izjašnjenja veštaka na ročištu), i to bez suštinsk ih izmen a u zadatku veštačenja , po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u konkretnom slučaju nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti i načelom hitnosti u rešavanju ovakve vrste spora . Doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, po mišljenju Ustavnog suda, ogleda se u tome što je pet ročišta odloženo na molbu njegovog punomoćnika, dok je sedam ročišta na kojima je bilo planirano njegovo saslušanje, a na kom dokazu je njegov punomoćnik posebno insistirao, odloženo zbog njegovog zdravstvenog stanja i nedostupnosti sudu . Ustavni sud takođe konstatuje da se predmetni parnični postupak nalazio u opravdanom prekidu pune dve godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, utvrđeni doprinos podnosioca ustavne žalbe, kao i činjenicu da se postupak nalazio u opravdanom dvogodišnjem prekidu, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za u činjenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Istaknuti zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete konsumira u sebi predmetni tužbeni zahtev, koji je pravnosnažno odbijen osporenom drugostepenom presudom, kao i troškove parničnog postupka kojima je podnosilac ustavne žalbe bio izložen. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom e se podnosilac ustavne žalbe nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava/obaveza. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini opredeljenog tužbenog zahteva iz parnice koja je prethodila postupku po ustavnoj žalbi nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , jer bi se na taj način Ustavni sud doveo u poziciju da umesto i nakon nadležnog parničnog suda odlučuje o zahtevu za koji nije nadležan. Što se tiče troškova parničnog postupka, Ustavni sud smatra da bi finansijske posledice, u vidu nastalih troškova, podnosilac ustavne žalbe imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka. Prema tome, ni istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete , odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstat ovao da podnosi lac ustavne žalbe , u suštini , ukazuje da je Apelacioni sud u Nišu na proizvoljan način ocenio dokaze i izveo činjenične zaključke, što je za posledicu imalo pogrešnu primenu materijalnog prava .

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe , zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocima osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Nišu nije podržao ocenu prvostepenog suda da radnje podnosioca ustavne žalbe ne sadrže u sebi elemente teže povrede radne obaveze zbog koj e je mogla biti izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa , a iz čega dalje proizlazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo nastanku materijaln e štet e koja se ogleda u izgubljenim zaradama i drugim primanjima po osnovu rada za period van radnog odnosa, u smislu čl. 154. i 192. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa član om 1 06. stav 5. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS “, broj 55/96 ).

Svoju ocenu je Apelacioni sud u Nišu potkrepio dokaznim postupkom , koji je sproveo u okviru rasprave određene na osnovu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Ustavni sud nalazi da u situaciji u kojoj je konačna odluka o zahtevima stranaka doneta na osnovu rezultata dokaznog postupka sprove denog pred drugostepenim sudom, obrazloženje t akve odluke po kvalitetu mora biti takvo da otklanja svaku sumnju u tačnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja , od kojeg zavisi i pravilna primena materijalnog prava. Uvidom u obrazloženje osporen e drugostepen e presud e, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu drugačije ocenio izvedene dokaze u odnosu na prvostepeni sud, što je, u suštini , i dovelo do drugačije pravne ocene , odnosno da se radnj e podnosioca ustavne žalbe mogu okvalifikovati kao teža povred a radne obaveze koja za posledicu mo že imati prestanak radnog odnosa. Za iznetu ocenu je da to jasno, precizno i detaljno obrazloženje, koje se prevashodno zasniva na postoj anju pismeno g priznanj a podnosioca ustavne žalbe iz pretkrivičnog postupka (čiju verodostojnost nije uspeo da ospori u predmetnom parničnom postupku) da određena količina repro-materijala koja je pronađena kod njega pripada tuženom, što su potvrdili i svedoci kojima je Apelacioni sud u Nišu poklonio veru . S tim u vezi, Ustavni sud smatra da osporena presuda Apelacionog suda u Nišu, po pitanju obrazloženosti, predstavlja primer odluke kojom se zadovoljavaju standardi pravičnog suđenja, uspostavljen i ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava .

Navod podnosioca ustavne žalbe da je poklanjanje vere pojedinim svedocima od strane Apelacionog suda u Nišu bilo u suprotnosti sa načelima parničnog postupka i Ustavom, Ustavni sud nije posebno cenio jer sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen formalnim dokaznim pravilima, a što predstavlja suštinu načela slobodne ocene dokaza u parničnom postupku .

Mimo navoda ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je neophodno ukazati i da, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni stava izraženog u Odluci ovoga suda Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, čija se suština ogleda u isključenju opštih pravila o deliktnoj odgovornosti sadržanih u odgovarajućim odredbama Zakona o obligacionim odnosima prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete kao posledic e nezakonitog prestanka radnog odnosa. Ovo iz razloga što Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine, koji je ovde predstavljao materijalnopravni osnov tužbenog zahteva podnosioca, za razliku od Zakona o radu iz 2001. godine i Zakon a o radu iz 2005. godine, nije sadržao odredbe o pravnim posledicama nezakonitog prestanka radnog odnosa ( ako se izuzme odredba člana 114. stav 3, kojom je bilo propisano da je pravnosnažnu odluku suda donetu u postupku za zaštitu prava zaposlenog poslodavac dužan da izvrši u roku od 15 dana od dana dostavljanja, ako u sudskoj odluci nije određen drugi rok), a samim tim ni posebne uslove pod kojima se visina naknade štete po tom osnovu mo gla umanjiti . Iz toga dalje proizlazi da se Zakon o radnim odnosima, za razliku od oba navedena z akona, nije u tom smislu mogao posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navod podnosioca ustavne žalbe da tužbeni zahtev nije mogao biti odbijen bez neposrednog izvođenja dokaza na raspravi pred drugostepenim sudom, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovog prava.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.