| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 21.12.2017 | Broj: Už-1671/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi N. N. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba N. N. i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh. 66/13 od 27. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh. 66/13 od 27. decembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 372/12 od 17. aprila 2013. godine.
1. N. N. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 25. februara 2014. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh. 66/13 od 27. decembra 2013. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 19. i 21, člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, čl. 58. i 59, člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava Republike Srbije. Pored toga, podnosilac je istakao i povredu prava iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem odbijena kao neosnovana žalba predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu Reh. 372/12 od 17. aprila 2013. godine, kojim je odbijen zahtev predlagača za rehabilitaciju njegovog pokojnog oca D. N. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, drugostepeni sud je propustio da brižljivo i savesno oceni zakonom predviđene i istaknute žalbene navode protiv prvostepenog rešenja i donese zakonitu i pravilnu odluku, a što je imalo za posledicu povredu njegovih Ustavom zajemčenih prava. Podnosilac je naveo da je drugostepeni sud paušalno ocenio da je deo žalbenih navoda neosnovan, dok se o pojedinim navodima nije ni izjašnjavao, kao što su navodi o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. Drugostepeni sud je svoju odluku zasnovao isključivo na činjenici da formalno postoji pravnosnažna osuđujuća presuda protiv pokojnog D. N, zanemarujući sve ostale činjenice i dokaze izvedene u prvostepenom postupku i odredbe Zakona o rehabilitaciji. Takav stav je, kako dalje navodi podnosilac, drugostepeni sud potkrepio krajnje neosnovanom i paušalnom pretpostavkom da je privredna saradnja sa okupatorom, tj. „liferovanje nameštaja okupatoru“ krivično delo i prema standardima demokratskog društva. Podnosilac je istakao da važeći Krivični zakonik ni na jednom mestu ne inkriminiše obavljanje zanatsko-trgovačke delatnosti, tj. pravljenje i prodaju nameštaja, za vreme okupacije, a posebno u odnosu na organe gradske vlasti, koji su pod upravom okupatorskih snaga, te da se nijedan opis bića krivičnog dela propisan navedenim zakonikom ne može dovesti u vezu sa opisom bića krivičnog dela privredne saradnje propisanim članom 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države. Pokojni D. N. nije vršio nikakvu sabotažu, otkrivanje državnih ili vojnih tajni, prodaju oružja i sl, već je obavljao zakonom dozvoljenu zanatsku delatnost - pravljenje i prodaju nameštaja u isključivom cilju očuvanja života i sigurnosti kako svoje porodice tako i drugih lica koja je izdržavao i pomagao u tim teškim vremenima, pri čemu je on mogao da optira između povinovanja naredbi okupatora i sigurne smrti u slučaju nepostupanja po nalogu. Prema navodima podnosioca, neosnovan je i stav drugostepenog suda da je pravno bez značaja činjenica da je pokojni D. N. bio učesnik NOR-a, s obzirom na to da je to jedan od zakonskih osnova za rehabilitaciju, u skladu sa odredbom člana 1. stav 3. Zakona o rehabilitaciji. Podnosilac je istakao da je u konkretnom slučaju postajao i drugi zakonski osnov za usvajanje zahteva za rehabilitaciju, a koji je sadržan u članu 5. stav 2. tačka 1) Zakona o rehabilitaciji. S tim u vezi, podnosilac je naveo da je njegov pokojni otac osuđen za krivično delo iz člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države iz 1945. godine, a da je faktički krivični postupak iniciran i vođen na osnovu Odluke AVNOJ-a o ustanovi Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti i Odluke AVNOJ-a o Sudu za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti iz 1945. godine, ističući pri tome da je navedenim propisima retroaktivno inkriminisano postupanje građana za vreme okupacije. Podnosilac smatra i da su navedeni propisi imali ideološko-politički karakter, a što proističe iz njihove sadržine, te da sudovi koji su vodili krivični postupak protiv njegovog pokojnog oca nisu bili nepristrasni i nezavisni, imajući u vidu da su postupali na osnovu propisa kojima se retroaktivno inkriminiše određeno postupanje, a što je protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, kao i opštim principima krivičnog prava i pravilima krivičnog postupka. Podnosilac osporava i stajalište drugostepenog suda da sama činjenica da je Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države retroaktivno primenjen ne ukazuje na razloge za rehabilitaciju jer je prema ranije važećim propisima takva saradnja sa okupatorom imala karakter krivičnog dela, pri čemu nije naveo koji su to propisi. Pored toga, podnosilac je naveo da je takvim postupanjem suda onemogućen i da ostvari pravo na nasleđe i na imovinu koji su garantovani Ustavom i međunarodnim konvencijama. Podnosilac je predložio da Ustavni sud ukine osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu.
Podneskom od 9. maja 2017. godine podnosilac je precizirao zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, tako što je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu načela i prava iz čl. 3. i 21, člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, čl. 58. i 59, člana 142. stav 2 i člana 145. stav 2. Ustava, te da poništi osporeno rešenje.
Dopunom ustavne žalbe od 14. septembra 2017. godine podnosilac je u prilog svojim navodima o povredi prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravično suđenje i načela zabrane diskriminacije dostavio tri pravnosnažne presude Višeg suda u Leskovcu. Prema navodima podnosioca, iz priloženih presuda proizlazi da je konfiskacija imovine, koja je kao sporedna kazna uz glavnu izrečena u krivičnim presudama, imala za cilj lišenje prava na imovinu neistomišljenika, odnosno građana sa drugačijim političkim i ideološkim opredeljenjem, a sve u pravcu sprovođenja posleratne ideologije, koja nije služila kao garant zaštite prava svojine kao neprikosnovenog prava svakog pojedinca, već kao vrsta represije i zastrašivanja, te da je bila u očiglednoj nesrazmeri i neproporcionalna „stepenu neprava i izrečenim glavnim kaznama i preostalom delu sporednih kazni“. Podnosilac je istakao da, u konkretnom slučaju, nije ni utvrđeno da je celokupna imovina pokojnog D. N. stečena izvršenjem krivičnog dela za koje je osuđen, te da se može zaključiti da se predmetne kazne ne mogu smatrati prihvatljivim i srazmernim učinjenom delu i da se radi o ideološki motivisanoj odmazdi prema bogatijem sloju radi političkog i ideološkog obračuna sa pretpostavljeno neprijateljski raspoloženim delom stanovništva, a sa ciljem njihovog ekonomskog razvlašćivanja.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh. 372/12 od 17. aprila 2013. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za rehabilitaciju podnet od strane N. N, ovde podnosioca ustavne žalbe, za rehabilitaciju pokojnog D. N. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se punomoćnik predlagača na ročištu održanom 27. marta 2013. godine izjasnio na presudu Okružnog suda u Beogradu Kzp. 68/46 kojom je osuđen pokojni D. N, navodeći da je suđenje učinjeno u ekspresnom postupku, da iz obrazloženja na posredan način proističe da je postupak vođen i da je presuda doneta na osnovu Odluke o ustanovi Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, te da je reč o iskonstruisanom postupku koji je imao za cilj oduzimanje imovine stečene na zakonit način i produbljivanjem straha u narodu; da je na ročištu održanom 17. aprila 2013. godine saslušan podnosilac zahteva, koji je izjavio da je njegov otac bio monarhista i da je voleo svoj narod, a da to što je njegovom ocu stavljeno na teret da je isporučivao nameštaj Nemcima je bila njegova obaveza, te da je i od strane Nemaca bio zatvaran zbog sabotaže, ali da se ipak oslobodio takvih optužbi; da je uvidom u dopis Arhiva Jugoslavije od 11. septembra 2012. godine sud utvrdio da Arhiv poseduje odluku Prezidijuma Narodne skupštine o pomilovanju broj 5133/46 od 2. avgusta 1946. godine; da je uvidom u dopis Arhiva Srbije broj 12/833 od 28. septembra 2012. godine sa prilozima utvrđeno da je pokojni D. N. bio vlasnik prodavnice nameštaja u Beogradu, T. broj 9; da je uvidom u dopis Ministarstva pravde i državne uprave - Uprave za izvršenje krivičnih sankcija - KPZ Sremska Mitrovica od 8. marta 2013. godine sa prilozima, i to kopije presude Okružnog suda za Grad Beograd Kzp. 68/46 od 16. februara 1946. godine, presude Vrhovnog suda NR Srbije Kž. 369/46 od 15. marta 1946. godine, rešenja Okružnog suda za Grad Beograd Kzp. 68/46 od 26. maja 1947. godine i odluke Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ broj 5133/46 od 2. avgusta 1946. godine, sud utvrdio da je osuđeni D. N. u tom zavodu izdržao kaznu zatvora po navedenoj presudi Okružnog suda od 16. februara 1946. godine u periodu od 25. aprila 1946. do 28. maja 1947. godine; da je polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja sud našao da je predmetni zahtev za rehabilitaciju neosnovan; da je sud prilikom donošenja odluke imao u vidu činjenicu da je presudom Okružnog suda u Beogradu Kzp. 68/46 pokojni D. N. oglašen krivim da je za vreme okupacije liferovao nameštaj okupatoru za novac, kako u Beogradu tako i za Nemačku, a to sve uz podršku okupatora i njegovih pomagača, čime je učinio krivično delo privredne saradnje sa okupatorom, inkriminisano članom 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, te je osuđen na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od tri godine, konfiskaciju celokupne imovine, osim one koja se po članu 6. Zakona o konfiskaciji ima izuzeti po zakonu i na dve godine gubitka svih građanskih i političkih prava, sem roditeljskog, po izdržanoj kazni; da je pokojni D. N. izjavio žalbu protiv navedene presude, ali je Vrhovni sud Narodne Republike Srbije presudom Kž. 369/46 od 15. marta 1946. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu; da je sud imao u vidu i činjenicu da je pokojnom D. N, po molbi za pomilovanje, delimično oproštena kazna, što je sud utvrdio uvidom u odluku Prezidijuma Skupštine FNRJ broj 5133/46 od 2. avgusta 1946. godine, kojom mu je smanjena kazana sa tri godine na 18 meseci; da je sud mišljenja da je donošenju pravnosnažne presude kojom je D. N. osuđen zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države prethodilo sprovođenje krivičnog postupka u skladu sa zakonom i opštim principima krivičnog prava uz primenu načela kontradiktornosti i neposrednosti, kao i uz poštovanje građanskih prava okrivljenog, pre svega, prava na odbranu okrivljenog, da je sud prilikom donošenja odluke i odmeravanja kazne za okrivljenog uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, te da je sud pravilno primenio zakon kod donošenja svoje odluke, imajući u vidu pri tome i činjenicu da je okrivljeni delimično oslobođen izdržavanja kazne; da je sud mišljenja da napred navedena sudska presuda nije doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda; da je sud, ceneći sve napred navedene dokaze, zaključio da u konkretnom slučaju nisu povređena prava okrivljenog D. N. u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Kzp. 68/46, odnosno da nije našao da je pokojni D. N. sudskom ili administrativnom odlukom lišen iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga života, slobode ili nekih drugih prava, što bi bio neophodan uslov da se zahtev za rehabilitaciju usvoji; da je sud prilikom donošenja odluke cenio i druge izvedene dokaze, a koje posebno ne obrazlaže, nalazeći da isti nemaju karakter odlučujućih okolnosti za eventualno donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.
Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede materijalnog prava. Podnosilac je u žalbi, pored ostalog, izneo: da je prvostepeni sud protivno članu 8. ZPP prenebregao obavezu da odlučuje na osnovu savesne i brižljive ocene dokaza; da prvostepeni sud samo konstatuje da je cenio i druge dokaze koje posebno ne obrazlaže, nalazeći da oni nisu od uticaja na odlučivanje, a da se iz obrazloženja osporenog rešenja ne vidi koji su to dokazi izvedeni i o kojim činjenicama, te šta je tim dokazima trebalo da bude utvrđeno; da je pobijanim rešenjem učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP; da se na osnovu obrazloženja ne može steći celovit uvid u zahteve, navode, dokaze i tok samog postupka koji je doveo do ovakve odluke; da prvostepeni sud svoju odluku izvodi na osnovu činjenice da u konkretnom slučaju postoji pravnosnažna osuđujuća odluka i da je predmetni krivični postupak sproveden od strane nepristrasnog i nezavisnog suda u skladu sa zakonom i opštim principima krivičnog prava, kao i da je pravo na odbranu okrivljenog u konkretnom slučaju bilo delotvorno, ali da je propustio da navede i obrazloži odlučne činjenice i razloge koje su dovele do takvog zaključka, te da je samim tim pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje; da je sud propustio da utvrdi da je pokojni D. N. bio pristalica predratnog režima - monarhista, što proističe iz dosijea OZN-e (od 28. avgusta 1950. godine) koji se nalazi u spisima predmeta, a koje je sud kao dokaz izveo u toku postupka; da je sud propustio da obrazloži razloge i činjenice zbog kojih nalazi da je navedenom licu bilo obezbeđeno „fer“ suđenje, ističući da su presude donete u eskpresnom postupku i na osnovu propisa koji retroaktivno inkriminišu postupanje građana u periodu od 1941. do 1945. godine; da postojanje formalno-pravnog osnova – osuđujuće odluke nije dovoljan pokazatelj nezavisnosti i nepristrasnosti suda tog perioda, a posebno imajući u vidu dokaze koje je predlagač predložio u toku postupka; da se iz sadržine osuđujućih odluka ne može utvrditi da je u konkretnom slučaju bilo ostvareno biće krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, kao i kada, na koji način i u kom obimu je isto izvršeno; da je sud pogrešno utvrdio da u konkretnom slučaju nisu povređena prava okrivljenog u predmetnom krivičnom postupku, odnosno da je pravnosnažna osuđujuća odluka doneta u skladu sa opštim principima krivičnog prava i poštovanja prava okrivljenog.
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh. 66/13 od 27. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Beogradu Reh. 372/12 od 17. aprila 2013. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je predlagač blagovremeno izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja pobijajući ga zbog bitne povrede postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede materijalnog prava; da je drugostepeni sud našao da je žalba predlagača neosnovana; da u postupku donošenja rešenja nema bitnih povreda postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti drugih bitnih povreda postupka; da prema stanju ove vanparnične stvari sledi da je otac predlagača, sada pokojni D. N, pravnosnažnom presudom Okružnog suda za Grad Beograd Kzp. 68/46 od 16. februara 1946. godine oglašen krivim što je za vreme okupacije liferovao nameštaj okupatoru za novac, kako u Beogradu tako i za Nemačku, a to sve uz podršku okupatora i njegovih pomagača, čime je izvršio krivično delo privredne saradnje sa okupatorom, na osnovu člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, a u vezi člana 13/II istog zakona, zbog čega je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od tri godine i na konfiskaciju cele imovine, sem one koja mora biti izuzeta po zakonu, i na gubitak građanskih prava na dve godine, sem roditeljskog, te da je kaznu lišenja slobode izdržao u periodu od 25. aprila 1946. do 28. maja 1947. godine; da je kod ovakvog stanja pravne stvari ožalbeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano; da u skladu sa članom 1. Zakona o rehabilitaciji i utvrđenim činjeničnim stanjem sledi da pokojni D. N. nije bio lišen slobode, u prethodno naznačenom periodu, zbog verskih, političkih ili ideoloških razloga; da je njemu izrečena kazna lišenja slobode zbog izvršenog krivičnog dela iz člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, zato što je liferovao nameštaj okupatoru, što predstavlja krivično delo privredne saradnje sa okupatorom; da je privredna saradnja sa okupatorom krivično delo i prema standardima demokratskog društva; da stoga ne može biti reči o tome da je iz ideoloških ili političkih razloga D. N. bio lišen slobode, već da je on bio lišen slobode iz razloga zbog kojih bi to bio u svakom demokratskom društvu; da osporeno rešenje, suprotno navodima žalbe, nije zahvaćeno povredama postupka iz člana 374. stav 1. i stav 2. tačka 12) i člana 230. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 14. Zakona o rehabilitaciji; da su razlozi pobijanog rešenja jasni, potpuni, neprotivrečni i dovoljni; da se pobijano rešenje, suprotno navodima žalbe, zasniva na savesnoj i brižljivoj oceni dokaza; da kada žalba tvrdi da je izostala ocena dokaza zanemaruje, po shvatanju toga suda, pravno važne činjenice koje se utvrđuju na osnovu pisanih isparava – pravnosnažne osuđujuće presude koja je dokazano svedočanstvo da pokojni D. N. nije bio lišen slobode i oduzeta mu imovina iz verskih, ideoloških, nacionalnih i političkih razloga, već da mu je u zakonito sprovedenoj proceduri utvrđena krivična odgovornost za učinjeno krivično delo, koje se po svom karakteru ne može povezati ni sa jednim od prethodno naznačenih razloga; da je pitanje da li je krivični sud prilikom donošenja osuđujuće krivične presude uzeo u obzir sve olakšavajuće okolnosti pravno bez značaja jer to nije razlog za rehabilitaciju; da je bez pravnog značaja okolnost da je pokojni D. N. u periodu od 15. oktobra 1944. do 13. decembra 1945. godine bio učesnik NOR-a, budući da učešće u NOR-u ne oslobađa lice od odgovornosti za krivična dela; da to takođe pokazuje odsustvo ideoloških razloga kod utvrđivanja krivične odgovornosti pokojnog D. N; da pozivanje žalioca da iz navedene osuđujuće presude proističe da je postupak vođen iz ideoloških razloga nema činjenično pokriće; da je tačno da je primenjen Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, za koji se može izvesti zaključak o njegovoj retroaktivnoj primeni; da to, međutim, ne ukazuje na razloge za rehabilitaciju, a nema ni povrede pravila nulla poena sine lege, jer je i prema ranije važećim propisima takva saradnja sa okupatorom imala karakter krivičnog dela; da se pogrešna primena pravne norme ne može uzeti kao činjenica od značaja za zaključak o odsustvu pravičnog i „fer“ suđenja; da kada se žalba poziva na odluke AVNOJ-a o ustanovi Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti i s tim u vezi na retroaktivno inkriminisanje postupanja građana za vreme okupacije, tada zanemaruje da ovim odlukama nije predviđena retroaktivna primena zakona jer je njima osnovan navedeni sud, a nije propisano da se sprovodi postupak retroaktivno za dela koja u vreme sprovođenja nisu bila predviđena zakonom; da je pokojnom D. N, suprotno žalbenim navodima, bilo omogućeno pravično i „fer“ suđenje, imajući u vidu tada važeću proceduru, pa su suprotni navodi žalbe neosnovani; da je ukazivanje žalbe na protivljenje Višeg javnog tužilaštva usvajanju zahteva predlagača i obrazlaganje razloga s tim u vezi bez pravnog značaja, na osnovu svih obrazloženih razloga; da je takođe bez značaja i navod žalbe kojim se postavlja pitanje zašto nije deponovan ceo spis predmeta Okružnog suda za Grad Beograd, pošto je dovoljna i naznačena osuđujuća krivična presuda da pokaže i dokaže da je sada pokojnom D. N. izrečena kazna lišenja slobode i konfiskovana imovina iz zakonom propisanih razloga, a ne iz razloga koji bi se mogli svrstati kao razlozi koji po slovu zakona čine osnovanim zahtev za rehabilitaciju; da se stoga ne može prihvatiti ni navod žalbe da su razlozi nejasni i protivrečni, te da je prvostepeni sud propustio da obrazloži razloge zbog kojih je pokojnom D. N. bilo obezbeđeno „fer“ suđenje; da kod izloženog, nemaju osnova ni žalbeni navodi da je pobijano rešenje zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), svrha ustavnih jemstava (član 19.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), pravo na život (član 23. stav 1.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.), pravo na imovinu (član 58.), pravo nasleđivanja (član 59.), načela sudstva (član 142. stav 2) i sudske odluke (član 145. stav 2.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
S obzirom na to da su odredbama člana 32. stav 1, člana 21, 36. stav 2. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.
Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona – 1) na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke, 2) izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije, 3) sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, te 4) sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1.); da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 2.); da pravo na rehabilitaciju imaju i lice iz stava 1. ovog člana koja se, u skladu sa zakonom i drugim propisima, smatraju borcima narodnooslobodilačkog rata (član 1. stav 3.); da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da rehabilitacija u skladu sa ovim zakonom može biti po sili zakona (zakonska rehabilitacija) ili sudskom odlukom (sudska rehabilitacija) (član 4. stav 1.); da sud u slučaju zakonske rehabilitacije donosi odluku kojom utvrđuje da je lice rehabilitovano po sili zakona, a u slučaju sudske rehabilitacije sud ga svojom odlukom rehabilituje (član 4. stav 2.); da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana (član 5. stav 2. tač. 1)); da zahtev za rehabilitaciju naročito sadrži: podatke o licu čija se rehabilitacija zahteva, svojeručno potpisan i od nadležnog organa overen pristanak u slučaju iz člana 7. tačka 3) ovog zakona, opis povrede prava, kao i dokaze o opravdanosti zahteva (član 8); da o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje viši sud (član 10. stav 1.); da sud pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana od dana prijema zahteva (član 13. stav 1.); da sud može i samostalno istraživati činjenice koje stranka nije iznela (član 13. stav 2.); da se zahtev za sudsku rehabilitaciju usvaja delimično ako je osnovan samo u pogledu nekog od kažnjivih dela na koje se odnosi odluka, kao i ako je osnovan samo u pogledu vrste ili visine izrečene kazne (član 17. stav 4.).
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na propustu drugostepenog suda da obrazloži osporenu odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.
Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, stav 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).
Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o rehabilitaciji iz 2011. godine, kojima je predviđeno da pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do stupanja na snagu ovog zakona, inter alia, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije (član 1. stav 1. tačka 3)). Prema odredbi člana 1. stav 2. navedenog zakona, pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Rehabilitacija podrazumeva utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti takvih odluka (član 3. stav 1.) i ona, u skladu sa zakonom, može biti zakonska ili sudska (član 4. stav 1.). Osim taksativno propisanih slučajeva u članu 5. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) navedenog zakona se rehabilituju sudskom odlukom (sudska rehabilitacija). Polazeći od navedenih zakonskih odredbi, Ustavni sud konstatuje da zadatak redovnog suda u postupku sudske rehabilitacije nije ocena zakonitosti i pravilnosti sudske ili administrativne odluke čije utvrđenje ništavosti je traženo (u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, ocene dokaza u sprovedenom krivičnom postupku, primene merodavnog prava i dr.), već je zadatak suda da utvrdi da li je donošenje takve odluke bilo motivisano političkim, verskim, nacionalnim ili ideološkim razlozima, a što sud utvrđuje na posredan način ispitivanjem da li je odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.
Prema tome, za utvrđenje prava na rehabilitaciju neophodno je utvrditi ne samo postojanje političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga koji bi mogli imati za posledicu lišenje života, slobode ili drugih prava, već i da su sudske odluke kojima su izrečene kazne lišenja sloboda i prava donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Sama činjenica da su postojali neki od zakonom propisanih razloga koji su mogli biti osnov za lišenje sloboda i prava, ne znači a priori da su sudske odluke čije utvrđenje ništavosti se traži donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, tj. da je određeno lice sudskom odlukom lišeno života, slobode i drugih prava iz navedenih razloga i da ono ima pravo na rehabilitaciju. Takođe, činjenica da su sudske odluke kojima su određena lica lišena života, slobode i drugih prava donete protivno navedenim načelima i standardima ne može biti osnov za rehabilitaciju, ukoliko nije utvrđeno da lišenje nije bilo motivisano političkim, verskim, nacionalnim ili ideološkim razlozima.
Ustavni sud konstatuje da prilikom utvrđivanja da li je određena sudska odluka doneta u skladu sa načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, sudsku odluku treba ceniti sa stanovišta načela i standarda koji su važili u vreme njenog donošenja, a ne u skladu sa savremenim pravnim načelima i standardima koji tada nisu ni bili ustanovljeni, te se stoga i nisu mogli primenjivati. Takvo pravno stanovište zauzeli su i redovni sudovi u svojim odlukama koji, po pravilu, cene da li su predmetni sudski postupci vođeni u skladu sa tada važećim zakonima i opštim principima krivičnog prava. Prema pravnom shvatanju redovnih sudova, ocena da li su sudske odluke donete u skladu sa navedenim načelima i standardima se utvrđuje ispitivanjem da li su u predmetnom postupku poštovana procesna načela i prava (pravo na odbranu, načelo kontradiktornosti i neposrednosti, pravo na obrazloženu presudu, pravo na pravni lek i dr.), kao i ispitivanjem srazmernosti izrečene krivične sankcije. Ustavni sud je u rešenjima donetim povodom većeg broja ustavnih žalbi protiv sudskih odluka donetih u postupku rehabilitacije, ocenio da je takvo pravno shvatanje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava.
Kada je reč o procesnim aktivnostima koje sud i stranke preduzimaju sa ciljem utvrđenja pravno relevantnih činjenica za ocenu o osnovanosti zahteva o rehabilitaciji, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 13. Zakona o rehabilitaciji ustanovljeno istražno načelo u postupku rehabilitacije, a koje podrazumeva obavezu suda da sam pribavlja relevantne dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, kao i mogućnost da samostalno istražuje činjenice koje stranka nije iznela. Sa druge strane, Ustavni sud naglašava da je podnosilac zahteva za rehabilitaciju, u skladu sa članom 8. Zakona o rehabilitaciji, u obavezi da u svom zahtevu navede opis povrede prava i dokaze o opravdanosti zahteva. Dakle, iako su zakonom propisana nešto šira istražna ovlašćenja suda u pogledu pribavljanja dokaza i utvrđivanja činjenica, po oceni Ustavnog suda, to ne znači da se u ovom postupku ne primenjuje i raspravno načelo. Naprotiv, podnosilac zahteva za rehabilitaciju je stranka koja ima obavezu da iznese sve relevantne činjenice na kojima zasniva svoj zahtev i da za to predloži odgovarajuće dokaze.
Ustavni sud nalazi da u tom kontekstu treba posmatrati i da li je osporena odluka obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Naime, potrebno je razmotriti da li su postupajući sudovi, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, utvrdili i obrazložili ključne argumente za donošenje odluke o osnovanosti zahteva za rehabilitaciju, a što svakako zavisi od činjenica i dokaza koje je podnosilac kao stranka izneo i predložio tokom postupka.
Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da je podnosilac u toku postupka izneo tvrdnje u prilog tome da je njegov pokojni otac, čiju rehabilitaciju traži, lišen slobode i prava na imovinu iz političkih i ideoloških razloga, kao i da je izneo i razloge zbog kojih osporava da je krivični postupak u kome je njegov otac osuđen sproveden u skladu sa standardima pravičnog suđenja. Naime, podnosilac je isticao da je njegov otac bio monarhista, da je cilj krivičnog postupka bio oduzimanje imovine, da je suđenje učinjeno u ekspresnom postupku, da je reč o osudi za krivično delo privredne saradnje sa okupatorom koje zakonom nije bilo predviđeno kao takvo u vreme izvršenja, da se odluka zasniva na izjavama svedoka iz kojih se ne može zaključiti da je učinjeno predmetno krivično delo, kao i da je radnja okarakterisana kao krivično delo koje je njegovom ocu stavljeno na teret - isporučivanje nameštaja Nemcima, bila obaveza nametnuta od strane okupatora. Pored toga, podnosilac je žalbom pobijao prvostepeno rešenje zbog bitne povrede odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP, posebno ističući da je prvostepeni sud propustio da obrazloži odlučne činjenice i razloge za svoju odluku, kao i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, te posledično i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Polazeći od činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud u svojoj presudi propustio da obrazloži na osnovu čega je zaključio da je donošenju pravnosnažne osuđujuće presude prethodilo sprovođenje krivičnog postupka u skladu sa zakonom i opštim principima krivičnog prava uz primenu načela kontradiktornosti i neposrednosti, kao i uz poštovanje prava okrivljenog, pre svega, prava na odbranu, te da je sud pravilno primenio zakon. Naime, prvostepeni sud u svojoj presudi nije konstatovao na osnovu kojih činjenica je izveo takav zaključak. Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da, osim onoga što je sadržano u izrekama krivičnih presuda, nisu utvrđene druge činjenice relevantne za predmetni krivični postupak, niti je uopšte navedeno šta je sadržano u obrazloženjima tih presuda.
Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud u osporenom rešenju ocenio da su razlozi pobijanog rešenja jasni, potpuni, neprotivrečni i dovoljni. Takvu svoju ocenu drugostepeni sud zasniva na tvrdnji da, prema činjeničnom utvrđenju, lice čija se rehabilitacija traži nije lišeno slobode zbog ideoloških i političkih razloga, već zbog učinjenog krivičnog dela privredne saradnje sa okupatorom, a koje predstavlja krivično delo i prema standardima demokratskog društva, te da stoga ne može biti reči da je do lišenja slobode došlo iz političkih i ideoloških razloga. Drugostepeni sud je ocenio i da se pobijano rešenje zasniva na savesnoj i brižljivoj oceni dokaza, obrazlažući takvu svoju ocenu tvrdnjom da su pravno relevantne činjenice utvrđene na osnovu pisanih isprava – pravnosnažne osuđujuće presude koja je dokazano svedočanstvo da navedeno lice nije bilo lišeno slobode i prava na imovinu iz ideoloških i političkih razloga, već da mu je u zakonito sprovedenoj proceduri utvrđena krivična odgovornost za učinjeno krivično delo, a koje se po svom karakteru ne može povezati ni sa jednim od prethodno naznačenih razloga.
Ustavni sud ističe da je načelno ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda da se na osnovu pisane isprave - pravnosnažne osuđujuće presude, može utvrđivati da to lice nije lišeno slobode i prava iz političkih i ideoloških razloga, te da mu je krivična odgovornost za učinjeno krivično delo utvrđena u zakonito sprovedenoj proceduri. Međutim, da bi izveo takav zaključak, sud mora ceniti konkretnu sudsku odluku i utvrditi da li je ona doneta u skladu sa načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. U situaciji kada je, kao u konkretnom slučaju, izostalo utvrđenje svih pravno relevantnih činjenica za ocenu suda da je predmetni krivični postupak vođen u skladu sa zakonom i opštim principima krivičnog prava, a koje se mogu utvrditi i na osnovu pravnosnažne presude kao dokaznog sredstva, ne može se smatrati da su postupajući sudovi utvrdili i obrazložili ključne argumente za donošenje odluke o predmetnom zahtevu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je podnosilac tokom postupka izneo razloge kojima osporava da je krivični postupak u kome je njegov otac osuđen sproveden u skladu sa standardima pravičnog suđenja i da je u žalbi posebno ukazivao na propust suda da obrazloži odlučne činjenice i razloge za svoju odluku.
Pored toga, iz navedenog stava drugostepenog suda, u okolnostima konkretnog slučaja, moglo bi se zaključiti da samo postojanje pravnosnažne osuđujuće presude pretpostavlja da je postupak sproveden zakonito i utvrđena krivična odgovornost, te da u tom slučaju ne mogu postojati razlozi za rehabilitaciju. Ovakav rezon u suprotnosti je sa odredbama člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o rehabilitaciji, kojim je izričito propisano da pravo na rehabilitaciju imaju i lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga. Takođe, stav suda da je navedeno lice lišeno slobode zbog izvršenja krivičnog dela privredne saradnje sa okupatorom, a koje delo se po svom karakteru ne može povezati sa postojanjem političkih i ideoloških razloga, ne može se prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za ocenu suda o neosnovanosti predmetnog zahteva u konkretnom slučaju. Ovo stoga što je zakonodavac, upravo zbog prirode određenih krivičnih dela, pretpostavio da su lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za takva dela – kažnjena iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, te je propisao da se u tim slučajevima lica rehabilituju po sili zakona (član 5. stav 2. Zakona o rehabilitaciji). Kad je reč o osudi zbog drugih krivičnih dela, sudovi su u postupku sudske rehabilitacije dužni da utvrde da li je donošenje sudske odluke bilo motivisano političkim i ideološkim razlozima.
Što se tiče navoda podnosioca kojima osporava drugostepeno rešenje i zbog propusta suda da utvrdi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za rehabilitaciju po sili zakona zbog retroaktivne primene prava i kojima osporava stav drugostepenog suda da retroaktivna primene prava, u konkretnom slučaju, ne predstavlja razlog za rehabilitaciju, Ustavni sud najpre konstatuje da je postupajući sud takav stav zauzeo imajući u vidu da je i prema ranije važećim propisima saradnja sa okupatorom imala karakter krivičnog dela, kao i da se pogrešna primena prava ne može uzeti kao činjenica od značaja za zaključak o odsustvu pravičnog i „fer“ suđenja. Ustavni sud nalazi da je navedeni pravni stav drugostepenog suda sa stanovišta tumačenja merodavnog materijalnog prava ustavnopravno prihvatljiv. Naime, Ustavni sud smatra da iz sadržine zakonske odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) kojom je, inter alia, propisano da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tačka 3) ovog zakona, a koja su sudskom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo, ne proizlazi da retroaktivna primena zakona, sama po sebi, predstavlja razlog za zakonsku rehabilitaciju. Smisao navedene zakonske odredbe je da se, po sili zakona, rehabilituju sva ona lica koja su kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo. U situaciji kada je neko lice osuđeno za krivično delo prema zakonu koji nije važio u vreme izvršenja dela, ali koje je bilo predviđeno kao krivično delo i prema zakonu koji je važio u vreme izvršenja dela, ne može se smatrati da je ispunjen navedeni uslov za zakonsku rehabilitaciju. U prilog tome govori i sadržina drugih zakonskih odredaba iz kojih, kao što je već prethodno rečeno, proizlazi da redovni sud u postupku rehabilitacije ne vrši ocenu zakonitosti i pravilnosti sudske ili administrativne odluke čije utvrđenje ništavosti je traženo, a koja podrazumeva i pravilnu primenu materijalnog prava. Međutim, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud propustio da navede razloge na kojima temelji svoju ocenu da je lice čija se rehabilitacija traži bilo osuđeno za delo koje je u vreme izvršenja radnje bilo predviđeno ranije važećim propisima kao krivično delo, već je samo paušalno ocenio da je i prema ranije važećim propisima saradnja sa okupatorom imala karakter krivičnog dela. Drugostepeni sud je svoje stavove vezivao za zakonitost lišenja slobode, dok se u odnosu na drugi deo sankcije kojom se oduzima celokupna imovina nije posebno izjašnjavao.
Ustavni sud konstatuje da navodi podnosioca ustavne žalbe istaknuti u dopuni ustavne žalbe, a kojima se in concreto apostrofira konfiskacija imovine kao dokaz da je pravnosnažna presuda izrečena iz ideoloških i političkih razloga, ne mogu biti cenjeni u postupku pred Ustavnim sudom, s obzirom na to da ih podnosilac nije isticao u postupcima pred redovnim sudovima. Međutim, član 13. stav 2. Zakona o rehabilitaciji daje mogućnost redovnim sudovima da istražuju i one činjenice koje stranka nije navela, a garancije Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje obavezuju sudove da skrupulozno primenjuju i procesno i materijalno pravo, te da postupak u celini vode pravično. U skladu sa time Ustavni sud smatra da su sudovi u postupku za rehabilitaciju morali imati u vidu i činjenicu da je u predmetnom krivičnom postupku izrečena i kazna konfiskacije celokupne imovine, a da je podnosilac tokom postupka isticao da je cilj krivičnog postupka bio oduzimanje imovine i da je predmetni zahtev za rehabilitaciju upravo i podnet zbog toga što podnosilac smatra da je njegov pravni prethodnik bio lišen prava na imovinu iz političkih i ideoloških razloga. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na činjenicu da je sankcija konfiskacije celokupne imovine (potpuna konfiskacija) uvedena Zakonom o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list DFJ“, broj 40/45, od 12. juna 1945. godine), te da je, imajući u vidu specifičnost principa nulla poena sine lege, a čiju povredu je zakonodavac predvideo kao osnov za zakonsku rehabilitaciju, u tom sudskom postupku trebalo da se ceni da li je izricanje ove vrste sankcije, u konkretnom slučaju, moglo biti od značaja prilikom izvođenja zaključka o motivisanosti donošenja presude ideološkim ili političkim razlozima.
Navodi podnosioca kojima osporava stav drugostepenog suda da je pravno bez značaja činjenica da je pokojni D. N. bio učesnik NOR-a, uz isticanje da je to zakonski osnov za rehabilitaciju, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Ovo stoga što je odredbom člana 1. stav 3. Zakona o rehabilitaciji samo bliže određen krug lica koji imaju pravo na rehabilitaciju, te je propisano da to pravo imaju i lica iz stav 1. tog člana koja se smatraju borcima narodnooslobodilačkog rata. Pri tome, Zakonom o rehabilitaciji nije predviđeno da se ta lica po sili zakona rehabilituju. Međutim, Ustavni sud nalazi da ocena drugostepenog suda da ta činjenica (da je lice učesnik NOR-a) pokazuje odsustvo ideoloških razloga kod utvrđivanja krivične odgovornosti pokojnog D. N, nije ustavnopravno prihvatljiva. Naime, iz sadržine člana 1. Zakona o rehabilitaciji proizlazi da je ova kategorija lica uneta u Zakon upravo iz razloga da se i tim licima – borcima narodnooslobodilačkog rata, omogući pravo na rehabilitaciju, budući da su i ta lica mogla biti lišena života, slobode i drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, te da sama činjenica da se neko lice smatra borcem NOR-a ne isključuje mogućnost da je ono lišeno života i drugih prava iz navedenih razloga.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh. 66/13 od 27. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.
Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 372/12 od 17. aprila 2013. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku o tome da li je predmetni zahtev za rehabilitaciju osnovan, jer će tu odluku doneti nadležan redovni sud, primenom merodavnog prava.
S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, to nije posebno cenio navode podnosioca o povredi drugih istaknutih ustavnih načela i prava.
7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Vesna Ilić Prelić, s.r.
IZDVOJENO SAGLASNO MIŠLjENjE
u predmetu Už-1671/2014
Na sednici održanoj 21. decembra 2017. godine, Ustavni sud je u predmetu Už-1671/2014 usvojio ustavnu žalbu Nebojše Novakovića i utvrdio da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh. 66/13 od 27. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ujedno, navedeno rešenje je poništeno i određeno je da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 372/12 od 17. aprila 2013. godine.
Zaključak o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije zasnovan je na nedostacima obrazloženja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh. 66/13 od 27. decembra 2013. godine. Reč je o jednom od jemstava sadržanih u pravu na pravično suđenje koje obavezuje i sud pravnog leka da u obrazloženju svoje odluke zadovolji odgovarajuće standarde. Ovaj zahtev dolazi do izražaja naročito kada je, kao što je Ustavni sud istakao u konkretnom slučaju, prvostepeni sud propustio da u presudi obrazloži na osnovu čega je zaključio da je donošenju pravnosnažne osuđujuće presude prethodilo sprovođenje krivičnog postupka u skladu sa zakonom i opštim principima krivičnog prava uz primenu načela raspravnosti i neposrednosti, poštovanje prava okrivljenog i pravilnu primenu zakona.
Iako sam na sednici Ustavnog suda glasao za usvajanje Odluke, smatram da je zbog značaja pitanja koja su ovom prilikom razmotrena potrebno da iznesem dodatna zapažanja.
I
Želim pre svega da se osvrnem na stav Ustavnog suda da prilikom utvrđivanja da li je određena sudska odluka doneta u skladu s načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, [1] sudsku odluku treba ceniti sa stanovišta načela i standarda koji su važili u vreme njenog donošenja, a ne u skladu sa savremenim pravnim načelima i standardima koji tada nisu ni bili ustanovljeni, te se stoga i nisu mogli ni primenjivati. Ovo pravno stanovište prihvataju i redovni sudovi, pa u skladu s tim ispituju da li su u predmetnom postupku poštovana procesna načela i prava (pravo na odbranu, načelo raspravnosti i neposrednosti, pravo na obrazloženu presudu, pravo na pravni lek i dr.), a i ispituju i srazmernost krivične sankcije. Prema shvatanju Ustavnog suda takav pristup je zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog prava (tačka 5. obrazloženja Odluke).
S obzirom da je u postupku za rehabilitaciju ispitivana krivična presuda Okružnog suda za Grad Beograd Kzp. 68/46 od 16. februara 1946. godine kojom je pokojni Dragan Novaković oglašen krivim da je učinio krivično delo privredne saradnje sa okupatorom, propisano članom 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države („Službeni list DFJ“, broj 66/45), i osuđen na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od tri godine, konfiskaciju celokupne imovine, osim one koja se po članu 6. Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list DFJ“, broj 40/45) ima izuzeti po zakonu i na dve godine gubitka građanskih i političkih prava, sem roditeljskog, po izdržanoj kazni, opravdano je postaviti pitanje šta se ima smatrati načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda koji su važili u to vreme.
S obzirom da redovni sudovi u postupcima za rehabilitaciju od procesnih načela i prava ispituju posebno načela raspravnosti i neposrednosti, pravo na odbranu i pravo na obrazloženu presudu i pravo na pravni lek, slobodan sam da zaključim da takav pristup u odgovarajućoj meri obuhvata standarde prava na pravično suđenje na način kako se oni danas tumače. U prilog tome upućujem i na presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava (Kononov protiv Letonije, 36376/04, 17. maj 2010, §§ 204, 221) koja se odnosila na osudu izrečenu na osnovu zakona iz 1993. godine za ratni zločin učinjen za vreme Drugog svetskog rata, tačnije 1944. godine. Stav Velikog veća je bio da civili koji su osumnjičeni za kršenje jus in bello (tačnije, za dostavljanje nemačkoj vojnoj komandi podataka o položaju partizanskih jedinica), nisu mogli da budu uhapšeni, osuđeni i streljani bez sprovedenog postupka jer je to protivno međunarodnom običajnom pravu. Postupak koji je sproveden u odsustvu optuženih, bez njihovog znanja ili učešća u suđenju nakon kojeg je usledilo izvršenje smrtne kazne, ne može se okvalifikovati kao pravično suđenje.
Nema sumnje da u vreme donošenja presude Okružnog suda za Grad Beograd Kzp. 68/46 od 16. februara 1946. godine navedenim procesnim načelima i prava nije pridavano sadržinski isto značenje koje ona imaju danas, što se može obajasniti posleratnim okolnostima u kojima je ona izrečena i činjenicom da krivični postupak nije bio zakonski uređen. Izuzimajući pojedine odredbe sadržane u različitim zakonima koje su u organizacionom i funkcionalnom smislu uređivale neka od pitanja krivično procesne regulative, postojala je Odluka Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije o ukidanju i nevažnosti svih pravnih propisa donetih od strane okupatora i njegovih pomagača za vreme okupacije, o važnosti odluka koje su u to vreme donete, o ukidanju pravnih propisa koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 4/45). Saglasno članu 2. navedene odluke bilo je predviđeno da se ukidaju svi pravni propisi koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije ukoliko su u suprotnosti sa tekovinama narodnooslobodilačke borbe, sa deklaracijama i odlukama Antifašističkih veća narodnog oslobođenja Jugoslavije i zemaljskih antifašističkih veća pojedinih federalnih jedinica i njihovih predsedništava, kao i pravnim propisima donetim od Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i njihovih povereništava, vlada i pojedinih povereništava federalnih jedinica. Ovo je bio svojevrsni „revolucionarni“ pravni okvir za sprovođenje krivičnih postupaka, a to znači i onog u kojem je doneta presuda Okružnog suda za Grad Beograd Kzp. 68/46 od 16. februara 1946. godine. Procesna pravila kojih se sud tom prilikom pridržavao bila su sadržana u Zakoniku o krivičnom sudskom postupku za Kraljevinu Jugoslaviju od 16. februara 1929. godine („Službene novine Kraljevine Jugoslavije“, br. 33-XVI/29, 245-LXXV/31, 74-XXIII/33 i 71-XVII/35).
Ovom prilikom ću se zadržati samo na § 336 tačka 6. navedenog zakonika koji je kao jednu od formalnih povreda zakona zbog koje se mogla izjaviti revizija predviđao određene nedostatke koje sadrži obrazloženje presude, a od kojih ističem nepostojanje razloga ili nenavođenje razloga o odlučnim činjenicama ili za onaj deo presude koji se pobija. Reč je o nedostatku koji se danas vezuje za pravo na pravično suđenje, pri čemu ispitivanje poštovanja standarda pravičnog suđenja sadržanih u članu 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sa dodatim protokolima, sa izmenama i dopunama, „Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05-ispravka i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15) mora da bude izvršeno u skladu s pristupom koji se izgradio Evropski sud za ljudska prava.
Okolnost da je obrazloženje sudske odluke element prava na pravično suđenje iako nije izričito predviđeno u članu 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, posledica je stava Evropskog suda za ljudska prava da se prilikom ispitivanja jemstava iz člana 6. ne sme stati na formalnoj ravni, već se određena odluka može oceniti kao protivna pravu na pravično suđenje, uprkos tome što su sve formalne garancije ispunjene. Takav pristup je doveo do zaljučka da postoji obaveza obrazloženja sudske odluke (Evropski sud za ljudska prava, Ruiz Torija protiv Španije, 18390/91, 9. decembar 1994, § 29). Dosledna primena ovog gledišta podrazumeva da i obrazloženje sudske odluke ne sme biti ispitivano samo formalno, već se mora raditi o suštinskoj analizi. S obzirom na redakciju odredbe § 336 tačka 6. Zakonika o krivičnom sudskom postupku, smatram da agrumenti koji su izneti u Odluci Ustavnog suda mogu uspešno da izdrže sedmodecenijski „probni kamen“ i da je sud koji je odlučivao o zahtevu za rehabilitaciju imao obavezu da i sâm na njih ukaže i da na osnovu toga izvede odgovarajuće zaključke.
II
S obzirom da odredba člana 1. stav 2. Zakona o rehabilitaciji propisuje da je sudska odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, neophodno je imati u vidu i primenu odredaba materijalnog krivičnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao da redovni sudovi ispituju i srazmernost krivične sankcije, što predstavlja pristup je zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog prava (tačka 5. obrazloženja Odluke).
Čini mi se da u konkretnom slučaju nije reč samo o izrečenoj krivičnoj sankciji i njenoj srazmernosti, već o nečemu mnogo važnijem, tačnije, o načelu zakonitosti u krivičnom pravu koje se uobičajeno izražava latinskom maksimom: Nullum crimen, nulla poena sine lege scripta, praevia, certa et stricta. Reč je o temeljnom načelu pravne države u krivičnoj materiji koje predstavlja jednu od osnovnih tekovina evropske pravne civilizacije. U prilog tome navodim stav Ustavnog suda koji, nakon što je podsetio da se u postupku rehabilitacije ne vrši ocena zakonitosti i pravilnosti osporene odluke (što podrazumeva i pravilnu primenu materijalnog prava), ističe da je drugostepeni sud propustio da navede razloge na kojima temelji svoju ocenu da je lice čija rehabilitacija se traži bilo osuđeno za delo koje je u vreme izvršenja radnje bilo predviđeno ranije važećim propisima kao krivično delo, već je samo paušalno ocenio da je i prema ranije važećim propisima saradnja sa okupatorom imala karakter krivičnog dela. Pored toga, drugostepeni sud je svoje stavove vezao za zakonitost lišenja slobode, dok se u odnosu na drugi deo sankcije kojom se oduzima celokupna imovina nije posebno izjašnjavao (tačka 5. obrazloženja Odluke).
Ako se ima u vidu da je pokojni Dragan Novaković osuđen za krivično delo predviđeno u članu 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države od 1. septembra 1945. godine, ključno pitanje na koje je izostao odgovor jeste prema kojim „ranije važećim propisima saradnja sa okupatorom je imala karakter krivičnog dela“. Ovo pitanje dobija na značaju i zbog toga što je odredbom člana 18. stav 1. navedenog zakona bilo propisano da „dela koja su izvršena pre stupanja na snagu ovog Zakona, a koja još nisu presuđena, kazniće se po ovom Zakonu, ako su njegove odredbe blažije od ranijih zakonskih propisa“. Drugim rečima, sud je prilikom donošenja krivične presude bio obavezan da poštuje načelo zakonitosti u krivičnom pravu, a to znači da u svetlu odredbe člana 2. Odluke Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije o ukidanju i nevažnosti svih pravnih propisa donetih od strane okupatora i njegovih pomagača za vreme okupacije, o važnosti odluka koje su u to vreme donete, o ukidanju pravnih propisa koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije razmotri da li je Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije od 9. februara 1929. godine („Službene novine Kraljevine Jugoslavije“, br. 33-XVI i 245/1930) sadržao takvo krivično delo. O tome je morao da vodi računa sud koji je odlučivao u postupku za rehabilitaciju.
Još jedan, usudio bih se da kažem ozbiljniji nedostatak obrazloženja odluke o kojoj je odlučivao Ustavni sud odnosi se na konfiskaciju imovine kao kaznu. S tim u vezi, želim da istaknem da je član 4. stav 1. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države izricanje kazne konfiskacije imovine vezivao za krivična dela propisana u članu 3, ali da je u članu 13. stav 2. predviđao da se i za krivična dela za koja to nije naročito predviđeno mogu uz glavnu kaznu izreći i druge kazne po Zakonu o vrstama kazni. Radilo se o odredbi člana 1. tačka 9) Zakona o vrstama kazni od 10. jula 1945. godine („Službeni list DFJ“, broj 48/45) koja je predviđala da građanski i vojni sudovi mogu učiniocima krivičnih dela izricati, između ostalog, i konfiskaciju imovine koja je mogla da bude izrečena ne samo kao glavna, već i kao sporedna kazna.
Ako se analiziraju zakonski propisi u kojima je bila predviđena konfiskacija imovine, nema nikakve sumnje da je ona smatrana kaznom. [2] Na ovom mestu želim da pomenem da i jedan opšti akt koji je donet pre Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije od 12. juna 1945. godine, a reč je o Uredbi o vojnim sudovima Narodnooslobodilačke vojske koju je doneo Vrhovni štab NOV i POJ 24. maja 1944. godine. U njoj je kao sporedna kazna bila predviđena i konfiskacija imovine.
Smatram da je ovaj kratki istorijski vremeplov neophodan kako bi se pokazalo da su svi navedeni propisi u kojima se predviđa kazna konfiskacije imovine doneti nakon izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni osuđen. Jedino je Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije od 9. februara 1929. godine, čija primena je bila moguća u skladu s članom 2. Odluke Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije o ukidanju i nevažnosti svih pravnih propisa donetih od strane okupatora i njegovih pomagača za vreme okupacije, o važnosti odluka koje su u to vreme donete, o ukidanju pravnih propisa koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije, donet pre izvršenja krivičnog dela iz člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države. Problem je međutim u tome što je jedina imovinska kazna koju je predviđao Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije bila novčana kazna.
Na osnovu dosadašnjeg izlaganja mogu da zaključim da drugostepeni sud nije pružio nikakav agrument u vezi s mogućnošću izricanja kazne konfiskacije imovine i pitanjem njene retroaktivne primene, nego je jednostavno prešao preko njega. Ako već nije mogao da pronađe uporište za kaznu konfiskacije imovine u nekom od propisa koje sam pomenuo, drugostepeni sud je bio obavezan da na tragu prakse Evropskog suda za ljudska prava koja je izgrađena u vezi s članom 7. stav 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima pokuša da pronađe zadovoljavajuće argumente. S obzirom da on to nije učinio usuđujem se da iznesem gledište, imajući u vidu značaj načela zakonitosti u krivičnom pravu, da je reč o nedostatku obrazloženja koje daje osnova za sumnju o proizvoljnoj primeni materijalnog prava.
sudija dr Goran P. Ilić
[1] Reč je o odredbi člana 1. stav 2. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) koja kao uslov sine qua non za rehabilitaciju određenog lica predviđa da je sudska odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.
[2] I Evropski sud za ljudska prava smatra da pod pretpostavkom ispunjenja određenih uslova konfiskacija ima kazneni karakter (Welch protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 17440/90, 9. februar 1995, §§ 33, 35).