| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 11.12.2014 | Broj: Už-6252/2012 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vukosava Vidakovića iz sela Rokci kod Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Vukosava Vidakovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2026/12 od 4. juna 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2026/12 od 4. juna 2012. godine i određuje da navedeni drugostepeni sud ponovo odluči o žalbi tuženog-protivtužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 534/10 od 4. oktobra 2011. godine.
1. Vukosav Vidaković iz sela Rokci kod Ivanjice je 26. jula 2012. godine, preko punomoćnika Dragoša Cukavca, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2026/12 od 4. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je Apelacioni sud pogrešno zaključio da je predmet pravnog odnosa među strankama bio ugovor o zakupu a ne ugovor o porodaji, kako je našao prvostepeni sud. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se u konkretnom slučaju radi o klasičnom ugovoru o kupoprodaji bez obzira kako je on formalno označen, što i proizlazi iz iznosa novca koji je on predao tuženom-protivtužiocu. Ističe da je novčani iznos od 10.000,00 DM predat na ime kupoprodajne cene, jer bi u suprotnom ispalo da je zakupnina u visini jedne polovine vrednosti vozila. U tom pogledu su izvedeni svi dokazi tokom prvostepenog postupka, tako da nije bilo mesta preinačenju i zaključku da je u pitanju ugovor o zakupu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Osnovni sud u Novom Pazaru je presudom P. 534/10 od 4. oktobra 2011. godine, između ostalog, usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrdio da je krivicom tuženog-protivtužioca raskinut kupoprodajni ugovor kojim je tužilac-protivtuženi od tuženog-protivtužioca kupio teretno motorno vozilo i obavezao tuženog-protivtužioca da tužiocu-protivtuženom na ime primljenog dela kupoprodajne cene isplati određeni novčani iznos. Utvrđeno je da je tuženi-protivtužilac 15. marta 2001. godine prodao tužiocu-protivtuženom teretno motorno vozilo za cenu od 20.000,00 DM. Obaveza tužioca-protivtuženog je bila da kupoprodajnu cenu isplati u četiri rate (prvu ratu po zaključenju ugovora, drugu 15. aprila 2001. godine, treću i četvrtu 15. maja 2001. godine odnosno 15. juna 2001. godine), pri čemu je tužilac-protivtuženi isplati samo dve rate u novčanom iznosu od 10.000,00 DM. Zbog zadocnjenja u isplati zaostalih rata, tuženi-protivtužilac je 31. maja 2001. godine nasilno oduzeo motorno vozilo od kupca.
Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2026/12 od 4. juna 2012. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužebni zahtev tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene drugostepene presude je ukazano na sledeće: da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da je tuženi-protivtužilac kriv za raskid ugovora nasilnim oduzimanjem vozila, zbog čega ga je obavezao na vraćanje primljenog dela kupoprodajne cene; da po oceni tog suda zaključeni ugovor je ugovor o zakupu predmetnog motornog vozila koji je overen kod suda, a ne ugovor o kupoprodaji kako to zaključuje prvostepeni sud; da prema odredbi člana 567. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o zakupu se obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plati određenu zakupninu; odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kao i zaključenim ugovorom, predviđene su obaveze obe ugovorne strane; prema odredbi člana 569. navedenog zakona „zakupodavac je dužan da preda „kupcu“ zakupljenu stvar u ispravnom stanju, zajedno sa njenim pripacima“, a takva obaveza je predviđena i članom 1. navedenog ugovora; da je tuženi-protivtužilac ispunio svoju obavezu predviđenu članom 1. ugovora; da je tužilac-protivtuženi samo delimično ispunio svoju obavezu predviđenu zakonom i ugovorom, plativši samo dve rate ugovorenog zakupa, zbog čega je, po oceni Apelacionog suda , sam tužilac-protivtuženi kriv za raskid ugovora, jer svoje obaveze nije na vreme izmirio; da je nesporno da je tuženi-protivtužilac predao teretno vozilo tužiocu-protivtuženom, koji je koristio vozilo 75 dana i da je platio 10.000,00 DM; da je zahtev tužioca-protivtuženog za vraćanje „primljenog dela kupoprodajne cene“, po oceni Apelacionog suda , neosnovan; da je tužilac-protivtuženi koristio teretno motorno vozilo za period za koji je platio 10.000,00 DM, odnosno koristio je predmetno vozilo 15 dana više nego što je platio zakup, te zbog toga ne može tražiti vraćanje datog; da se u kokretnom slučaju radi o ceni zakupa za vreme korišćenja vozila, a ne o kupoprodajnoj ceni.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .
Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list CPJ", br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase i pri tumačenju spornih odredaba ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istražiti zajedničku nameru ugovorača i odredbu tako razumeti kako to odgovora načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (član 99. stav 2.); ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (član 132. stav 2.).
5. Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93 od 29. maja 1997. godine, stav 43 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji i veći stepen obaveze drugostepenog suda da detaljnije obrazloži svoju odluku. Naime, kada žalbeni parnični sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće drugostepene presude, zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva bili mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu). Zato je bilo od izuzetne važnosti da obrazloženje ove vrste drugostepene presude bude takvog kvaliteta da se otklanja svaka sumnja u tačnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja na kome se zasniva preinačavajuća drugostepena presuda. Navedeno se prvenstveno odnosi na procesnu situaciju kada drugostepeni sud nije otvorio glavnu raspravu.
U konkretnom slučaju je prvostepeni sud utvrdio da su podnosilac ustavne žalbe, kao kupac, i tuženi-protivtužilac, kao prodavac, zaključili ugovor o kupoprodaji teretnog motornog vozila i da je tuženi dužan da podnosiocu vrati određeni novčani iznos na ime primljenog dela kupoprodajne cene, u smislu člana 132. stav 2. ZOO. Apelacioni sud u Kragujevcu je kao žalbeni parnični sud zauzeo drugačije pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, tako što je utvrdio da je u konkretnom slučaju zaključen ugovor o zakupu teretnog motornog vozila koji je overen kod suda i da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na povraćaj isplaćenog novčanog iznosa, s obzirom na to da isplaćeni novčani iznos predstavlja cenu zakupa za korišćenje vozila u određenom vremenskom periodu, a ne deo isplaćene kupoprodajne cene. Dakle, Apelacioni sud u Kragujevcu je dao drugačiju pravnu ocenu o pravnoj prirodi spornog ugovora zaključenog između parničnih stranaka. Najpre, Ustavni sud ukazuje da je za tumačenje ugovora od značaja odredba člana 99. stav 2. ZOO, koju zakonsku odredbu drugostepeni sud nije naveo niti posebno citirao. Zatim, drugostepeni sud je zaključio da je sporni ugovor – ugovor o zakupu koji je overen od strane suda i pritom se pozvao samo na član 1. takvog ugovora koji glasi da je zakupodavac dužan da preda zakupljenu stvar „kupcu“ u ispravnom stanju, pri čemu je taj sud propustio da tumači ugovor u celini, odnosno njegove druge bitne delove. To je bilo od suštinskog značaja kako bi se utvrdila zajednička namera ugovornih stranaka, u smislu člana 99. stav 2. ZOO, i da se shodno tome na nesumnjiv način odredi da li sporni ugovor u celini podleže zakonskom režimu ugovora o zakupu stvari ili ugovoru o kupoprodaji stvari. Osim toga, obaveza iz člana 1. spornog ugovora, na koju se izričito pozvao drugostepeni sud, istovremeno postoji kod samog ugovora o kupoprodaji stvari - obaveza prodavca na predaju stvari kupcu. Što se tiče samog označenja spornog ugovora, i u toj situaciji je od značaja odredba člana 99. stav 2. ZOO kojom je propisano da se pri tumačenju spornih odredaba ugovora ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istražiti zajedničku nameru ugovorača.
Ustavni sud ovim putem ukazuje da ne prejudicira odluku redovnog suda o pravnoj prirodi spornog ugovora. Međutim, drugostepeni sud, po oceni Ustavnog suda, nije dao bilo kakve razloge o tome zašto nije prihvatio pravnu ocenu prvostepenog suda o tome da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o kupoprodaji teretnog motornog vozila, već je, polazeći isključivo od jezičkog tumačenja predmetnog pravnog posla , zaključio da su podnosilac ustavne žalbe i suprotna parnična stranka zaključili ugovoru o zakupu.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2026/12 od 4. juna 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
Imajući u vidu prirodu učinjene povrede navedenog ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2026/12 od 4. juna 2012. godine i odredio da taj drugostepeni sud ponov o odluči o žalbi tuženog-protivtužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 534/10 od 4. oktobra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić