| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 10.10.2013 | Broj: Už-5037/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radovina Sajića, Gordane Sajić, Miroljuba Milinkovića, Milovana Gordića, Jelice Gordić, Mihaila Stojanovića, Miodraga Sinđelića, Zorana Radivojevića, Milosava Antonijevića i Milorada Paunovića , svih iz Vreoca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2013. godine, doneo je
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radovina Sajića, Gordane Sajić, Miroljuba Milinkovića, Milovana Gordića, Jelice Gordić, Mihaila Stojanovića, Miodraga Sinđelića, Zorana Radivojevića, Milosava Antonijevića i Milorada Paunovića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji se pred Upravnim sudom vodio u predmetu U. 8047/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 2189/09), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
1. Radovin Sajić, Gordana Sajić, Miroljub Milinković, Milovan Gordić, Jelic a Gordić , Mihail o Stojanović, Miodrag Sinđelić, Zoran Radivojević, Milosav Antonijević i Milorad Paunović , svi iz Vreoca, podneli su 6. decembra 20 10. godine, preko punomoćnika Vukašina Grčića iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na jednakost pred zakonom, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 21. stav 1, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je započeo pred Vrhovnim sudom u predmetu U. 2189/09, a nastavljen pred Upravnim sudom u predmetu U. 8047/1. Ustavna žalba je takođe izjavljena zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Dopunom ustavne žalbe od 14. oktobra 2011. godine podnosioci su „uredili petitum ustavne žalbe“, tražeći od Ustavnog suda da utvrdi da su „u postupku koji se vodi po rešenju Vlade 05 broj 465-865/2009 od 19. februara 2009 godine “ podnosiocima povređena prava iz člana 21. stav 1, člana 25. stav 2, člana 32. stav 1, člana 39. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Takođe su istaknuti zahtevi za naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000.000 dinara i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
Podnosioci u ustavnoj žalbi navode: da su 25. marta 2009. godine pokrenuli upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je nastavljen pred Upravn im sudom u predmetu U. 8047/10; da je protekla godina dana i osam meseci , a još nije doneta odluka o njihovoj tužbi protiv Vlade Republike Srbije; da je tužbom traženo da se poništi rešenje Vlade 05 broj 465-865/2009 od 19. februara 2 009. godine .
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Upravnog suda U. 8047/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 2189/09) i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Na predlog javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“, Vlada je donela rešenje 05 broj 465-865/2009 od 19. februara 2009 godine , kojim je utvrđen opšti interes za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos nepokretnosti – z emljišta i objekata na zemljištu koji po zakonu mogu biti predmet eksproprijacije.
Podnosioci ustavne žalbe su 26. marta 2009. godine Vrhovnom sudu Srbije podneli tužbu protiv Vlade, tražeći poništaj navedenog rešenja o utvrđivanju opšteg interesa.
Postupajući po rešenju Vrhovnog suda Srbije od 21. aprila 2009. godine, punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je 28. maja 2009. godine uredio tužbu, nakon čega je 2. juna 2009. godine tužba dostavljena tuženom radi izjašnjenja.
Odgovore na tužbu dostavili su privredno društvo Rudarski basen „Kolubara“ d.o.o. iz Lazarevca u svojstvu zainteresovanog lica (19. juna 2009. godine) i Ministarstvo finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove (12. novembra 2009. godine).
Javno preduzeće „Elektroprivreda Srbije“ je 7. juna 2010. godine dostavilo sudu odgovor na tužbu, navodeći da u tom postupku ne može više imati svojstvo zainteresovanog lica, jer je pobijano rešenje Vlade izmenjeno rešenjem 05 broj 465-4418/2009 od 16. jula 2009. godine, tako što je za korisnika eksproprijacije određeno privredno društvo Rudarski basen „Kolubara“ d.o.o. iz Lazarevca..
Upravni sud je na sednici održanoj 4. avgusta 2011. godine doneo presudu U. 8047/10, kojom je uvažio tužbu i poništio rešenje Vlade 05 broj 465-865/2009 od 19. februara 2009 godine . Dostavljanje navedene presude pokušano je 16. avgusta 2011. godine, a nakon toga je presuda uručena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe u sudu 14. septembra 2011. godine.
4. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu U. 8047/1 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 2189/09), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Navedenom odredbom Ustava svakome se garantuje pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je istaknut u povredu prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Ustavni sud je najpre konstatovao da je predmetni upravni spor do podnošenja ustavne žalbe trajao godinu dana i osam meseci, a da je okončan za dve godine i četiri meseca . Po lazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni sud prevashovno trebalo da utvrdi da li je podnosiocima ustavne žalbe omogućeno učešće u postupku utvrđivanja javnog interesa za eksproprijaciju, saglasno odredbama tada važećeg Zakona o eksproprijaciji.
Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije postupao efikasno u delu postupka koji se odvijao pred tim sudom, a da je Upravni sud, nakon preuzimanja predmeta 2010. godine, odlučio o tužbi u roku od godinu dana i četiri meseca.
Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe delimično doprineli produženju postupka, podnoseći neurednu tužbu koja nije sadržala sve elemente za postupanje, u skladu sa zakonom.
Ispitujući značaj povređenog prava za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je odluka u predmetnom postupku bila značajna za podnosioce, kao vlasnike nepokretnosti za koje je utvrđen opšti interes za eksproprijaciju.
Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe imali nesumnjiv pravni interes da se poništi rešenje Vlade čiju su zakonitost osporavali u predmetnom upravnom sporu, ali je imao u vidu da je pobijano rešenje bilo doneto na predlog javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je presudom Upravnog suda U. 8047/10 od 4. avgusta 2011. godine, kojom je pobijano rešenje Vlade poništeno, stvorena pravna situacija koja je postojala pre donošenja rešenja i time istovremeno okončan postupak odlučivanja o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe u upravnom sporu koji se pred Upravnim sudom vodio u predmetu U. 8047/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 2189/09) , nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud , na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.
5. Imajući u vidu da je postupak koji se vodio po rešenju Vlade 05 broj 465-865/2009 od 19. februara 2009. godine okončan presudom Upravnog suda U. 8047/10 od 4. avgusta 2011. godine – kojom je navedeno rešenje poništeno, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva istaknutog u dopuni ustavne žalbe od 14. oktobra 2011. godine, ocenio da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravni interes da ističu povredu prava iz člana 21. stav 1, člana 25. stav 2, člana 32. stav 1, člana 39. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom postupku.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu izreke.
6. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević