Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Danice Veljanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. marta 2012. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Danice Veljanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7300/99, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6248/10 , povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u ostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Obrazloženje

1. Danica Veljanović iz Beograda je 20. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7300/99 i navela je da joj je u tom postupku povređeno načelo iz člana 22. stav 1. i pravo iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnositeljka je detaljno obrazložila činjenično stanje i navela da je 7. oktobra 1999. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv osiguravajuće društva "Stankom osiguranje", zbog naknade štete . Navela je da je zbog paralelnog vođenja krivičnog postupka parnični postupak bio u prekidu a da je 26. juna 2007. godine predložila nastavak postupka sada protiv "Milenijum osiguranja" i da parnični postupak još uvek nije okončan. Predložila je da joj se nadoknadi šteta.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe je 7. oktobra 1999. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog a.d. "Stankom osiguranje", radi naknade štete. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7300/99 od 9. juna 2000. godine prekinut je parnični postupak do okončanja krivičnog postupka K. 355/98-2000. Podnositeljka ustavne žalbe je 26. juna 2007. godine tražila nastavak postupka o kome nije odlučeno , jer su se postupajuće sudije smenjivale (troje sudija je promenjeno). Zatim je od 2010. godine predmet dobio broj P. 62481/10 i predmetom je bio zadužen novi sudija koji je zakazan o četiri ročišta za glavnu raspravu.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) koji se u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) primenjuje na konkretni parnični postupak propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).
5. Period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 7. oktobra 1999. godine.
Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da navedeni postupak traje 13 godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.
Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog suda. Ustavni sud je utvrdio da od dana podnošenja tužbe 7. oktobra 1999. godine do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi prvostepeni sud nije okončao postupak, odnosno prvostepena odluka nije doneta. Takođe, po oceni Ustavnog suda, period razumnog trajanja postupka u konkretnom predmetu se mora posmatrati od dana podnošenja tužbe, odnosno mora se uzeti u obzir dužina trajanja celokupnog predmetnog postupka, uključujući i period od sedam godina u kome je predmetni postupak bio u prekidu bez obzira na to što je prvostepeni sud tretirao kao prethodno pitanje krivični postupak koji je paralelno vođen sa predmetnim parničnim postupkom, zbog čega je i prekinuo parnični postupak.
Predmet spora, po oceni Ustavnog suda, bio je od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radilo o zahtevu za naknadu štete za nju značajnog novčanog iznosa. Takođe, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju nije radilo o složenom parničnom postupku koji je zahtevao izvođenje velikog broja dokaza , tako da i te činjenice ukazuju na nerazumno dugo trajanje parničnog postupka , a takođe, po oceni Ustavnog suda, ne može se ničim pravdati da od 1999. godine do odlučivanja o ustavnoj žalbi postupak traje 13 godina pred prvostepenim sudom .
Ustavni sud naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.
Na osnovu iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnositeljki ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava da se o njenom pravu u postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 7300/99 a sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 62481/2010 odluči u razumnom roku, te je stoga Ustavni sud na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u što kraćem roku.
5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dina rskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Prilikom utvrđivanja visine nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve značajne okolnosti a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomske i socijalne prilike u Srbiji, postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
6. U vezi osporavanja prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da ne postoje procesne pretpostavke za ocenu postojanja povrede prava na pravično suđenje u postupku koji i dalje traje. Takođe, po oceni Ustavnog suda , ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu načela iz člana 22. Ustava, a u ustavnoj žalbi nisu pruženi ni dokazi da je podnositeljki zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela iz člana 22. Ustava koja se odnose na zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je u tom delu ustavna žalba odbačena saglasno član u 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 24/08, 27/08 i 76/11) , odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević