| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 19.02.2015 | Broj: Už-2315/2011 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. D. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015 godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba I. D. i utvrđuje da je zaključkom Komisije za komasaciju Grada Loznica 6 poj 461-6-91/2009-VI od 13. aprila 2009. godine, rešenjem Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 461-02-4/2005-09 od 3 . juna 2009. godine i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10740/10 od 17. marta 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10740/10 od 17. marta 2011. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 461-02-4/2005-09 od 3 . juna 2009. godine.
3. Usvaja se ustavna žalba I. D. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za komasaciju Grada Loznica u predmetu 6poj 461-6-91/2009-VI povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.
5. Odbacuje se ustavna žalba I. D. izjavljena protiv rešenja Komisije za komasaciju Ckupštine opštine Loznica br oj 461-6-91/90-VI od 10. septembra 1992. godine.
1. I. D. iz Beograda, preko punomoćnika D. F, advokata iz Loznice, podnela je Ustavnom sudu 23. maja 201 1. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10740/10 od 17. marta 2011. godine, rešenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 461-02-4/2005-09 od 3 . juna 2009. godine, zaključka Komisije za komasaciju Grada Loznica 6 poj 461-6-91/2009-VI od 2. aprila 2009. godine i rešenja Komisije za komasaciju Ckupštine opštine Loznica br oj 461-6-91/90-VI od 10. septembra 1992. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu , zajemčenih čl anom 32. stav 1, članom 36. stav 2. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava garantovanih čl. 6 i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i čl anom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvencij u za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .
U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljki uručeno rešenje nadležnog organa o privremenoj primopredaji zemljišta iz komasacione mase i da je protiv tog rešenja izjavila žalbu iz razloga što je novoformiranom parcelom njena stara kuća ostala izvan granica njene parcele i pripala dvorištu njene majke, kao i zbog toga što je granica nove parcele postavljena na metar od nove kuće, tako da je podnositeljka praktično ostala bez dvorišta; da je drugostepeni upravn i organ rešenjem od 11. aprila 1991. godine uvažio žalbu podnositeljke , poništio prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak; da od dobijanja drugostepenog rešenja podnositeljka nije pozivana od strane komisije, niti se stanje njenog poseda „na terenu“ menjalo; da je 2004. godine, prilikom dolaska u Loznicu radi rasprave zaostavštine njene majke, primetila kolje kojim je njena parcela podeljena upravo onako kako je to bilo navedeno u rešenju o privremenoj primopredaji zemljišta iz komasacione mase.
Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi: da je uvidom u spise predmeta Komisije za komasaciju Ckupštine opštine Loznica utvrdila da postoji rešenje o raspodeli komasacione mase broj 61-6-91/90- VI od 10. septembra 1992. godine, sa klauzulom pravnosnažnosti od 31. decembra 1999. godine, kojim joj je na isti način dodeljeno zemljište, kao što je to bilo učinjeno poništenim rešenjem o privremenoj primopredaji zemljišta iz komasacione mase; da u spisima postoj i povratnica o „navodnom“ uručenju navedenog rešenja, na kojoj „očigledno nije njen potpis i koji je indetičan potpisu dostavljača “; da je, zbog toga što joj predmetno rešenje nije bilo uručeno, podnela prvostepenom organu zahtev za ukidanje klauzule pravnosnažnosti , žalbu i predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem o raspodeli komasacione mase od 10. septembra 1992. godine, sa predlogom da se najpre odluči o zahtevu za ukidanje klauzule pravnosnažnosti.
Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da je osporeni upravni postupak, koji je vođen po njenom zahtevu za ukidanje klauzule pravnosnažnosti spornog rešenja o komasaciji neopravdano trajao šest i po godina, kao i da su joj osporenim aktima povređena označena ustavna prava.
Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i utvrdi pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenim rešenjem Komisije za komasaciju Ckupštine opštine Loznica broj 461-6-91/90-VI od 10. septembra 1992. godine (dalje u tekstu: rešenje iz 1992. godine) određeno je, pored ostalog, zemljište na kome prestaje pravo svojine, odnosno pravo korišćenja I. D, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kao i zemljište koje joj se raspoređuje iz komasacione mase.
Podnositeljka ustavne žalbe je 6. oktobra 2004. godine podnela Komisiji za komasaciju opštinske uprave Loznica zahtev za ukidanje klauzule pravnosnažnosti rešenja iz 1992. godine, žalbu protiv navedenog rešenja i predlog za ponavljanje postupka okončanog tim rešenjem, tražeći da nadležni organ odluči o istaknutim zahtevima po redosledu njihovog navođenja. U zahtevu je, pored ostalog, navedeno: da je na prvi pogled uočljivo da na povratnici nije potpis podnositeljke, jer se može uporediti sa potpisom na zapisniku od 1. jula 1990. godine, koji je podnositeljka potpisala pred komisijom, a da će se veštačenjem grafologa ta činjenica nesumnjivo dokazati, zbog čega je predloženo izvođenje tog dokaza.
Rešenjem prvostepenog organ a od 20. januara 2005. godine odbačena je kao neblagovremena žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja iz 1992. godine, sa obrazloženjem da joj je sporno rešenje uručeno 14. novembra 1992. godine, što se vidi iz potvrde o dostavi rešenja.
Drugostepeni organ je rešenjem od 12. jula 2005. godine poništio navedeno rešenje prvostepenog organa iz razloga što se o odbacivanju žalbe rešava zaključkom, saglasno članu 224. Zakona o opštem upravnom postupku.
Drugostepeni organ je rešenjem od 23. oktobra 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv zaključka prvostepenog organa od 22. novembra 2005. godine, donetog u ponovnom postupku, kojim je taj organ na isti način rešio o zahtevu podnositeljke.
Vrhovni sud Srbije je presudom U. 5239/07 od 10. jula 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje od 23. oktobra 2006. godine, iz razloga što u postupku nije odlučeno o ukidanju klauzule pravnosnažnosti. Rešenjem od 3. marta 2009. godine, donetim u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je poništio zaključak prvostepenog organa od 22. novembra 2005. godine i predmet vratio tom organu na ponovno odlučivanje.
Osporenim zaključkom prvostepenog organa bpoj 461-6-91/2009-VI od 13. aprila 2009. godine, u stavu 1. dispozitiva, odbijen je zahtev podnositeljke za ukidanje klauzule pravnosnažnosti rešenja iz 1992. godine, kao neosnovan. Žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog rešenja, kao i njen predlog za ponavljanje postupka okončanog tim rešenjem, odbačeni su u st. 2. i 3. osporenog zaključka. U obrazloženju osporenog zaključka navedeno je da je podnositeljki ustavne žalbe 14. novembra 1992. godine uručeno rešenje iz 1992. godine, o čemu postoji uredno potpisana potvrda o izvršenom dostavljanju od strane primaoca, tako da je dostavljanje izvršeno u skladu sa čl. 71. i 87. Zakona o opštem upravnom postupku. Dalje je navedeno da je rešenje iz 1992. godine postalo pravnosnažno 31. decembra 1999. godine, iz razloga što je protekao rok za izjavljivanje žalbe na isto i da je „protekao rok u kome se može tražiti ponavljanje upravnog postupka“.
Osporenim rešenjem Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 461-02-4/2005-09 od 3 . juna 2009. godine odbijena je žalba podnositeljke ustavne žalbe, kao neosnovana.
Podnositeljka ustavne žalbe je zakonitost navedenog rešenja osporila u upravnom sporu koji je pokrenula pred Vrhovnim sudom Srbije 24. jula 2009. godine. U tužbi je, pored ostalog, navela: da je prvostepeni organ bio dužan da proveri navode o tome da na spornoj dostavnici nije njen potpis, te da navede primenom koje odredbe zakona se dostava može smatrati urednom, ukoliko je dostavnicu potpisalo drugo lice; da se ni drugostepeni organ nije izjasnio o navedenoj činjenici, zbog čega dostavlja nalaz i mišljenje stalnog sudskog veštaka – grafologa, koji u potpunosti potvrđuje njene navode da potpis na dostavnici nije njen, već je „najverovatnije“ potpis dostavljača.
Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, Upravni sud – Odeljenje u Nišu je doneo odluku o tužbi podnositeljke podnetoj protiv osporenog rešenja od 3 . juna 2009. godine. Taj sud je osporenom presudom U. 10740/10 od 17. marta 2011. godine odbio tužbu kao neosnovanu, ocenjujući da je dostavljanje izvršeno u skladu sa odredbama čl. 71. i 87. Zakona o opštem upravnom postupku i da je pravilno odlučio tuženi organ, kada je u postupku u kome nije bilo povreda pravila postupka od uticaja na rešenje ove upravne stvari, odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke. Upravni sud je za ovu ocenu dao sledeće razloge: u spisima predmeta se nalazi dostavnica iz koje se utvrđuje da je rešenje iz 1992. godine podnositeljka primila 14. novembra 1992. godine i da je isto postalo pravnosnažno 31. decembra 1999. godine, „iz razloga što je protekao rok od 15 dana za izjavljivanje žalbe“; da je zbog toga Komisija odbila zahtev podnositeljke za ukidanje klauzule pravnosnažnosti kao neosnovan i odbacila njenu žalbu kao nedopuštenu, saglasno odredbama člana 224. st . 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku; da je, imajući u vidu datum prijema rešenja od 10. septembra 1992. godine, „pr avilan zaključak prvostepenog organa da je protekao rok u kome se može tražiti ponavljanje upravnog postupka“ u smislu člana 242. Zakona o opštem upravnom postupku. Upravni sud je, ocenjujući navode podnositeljke kojima ukazuje da potpis na d ostavnici nije njen, našao da su bez uticaja na drugačije rešenje ove upravne stvari, s obzirom na to da se „ postojanje eventualnog falsifikata utvrđuje u posebnom postupku pred nadležnim sudom“. Osporena presuda dostavljena je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 21. aprila 2011. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
S obzirom na to da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih z akona:
Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se dostavljanje pismena (poziva, rešenja, zaključaka i drugih službenih spisa) vrši, po pravilu, tako što se pismeno predaje licu kome je namenjeno (član 71. stav 1.); da se d ostavljanje mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno, pored ostalog, kad od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati (član 77. stav 1.); da potvrdu o izvršenom dostavljanju (dostavnicu) potpisuju primalac i dostavljač i da će p rimalac na dostavnici sam slovima naznačiti dan prijema (član 87. stav 1.); da će se ako pri dostavljanju bude učinjena greška, smatrati da je dostavljanje izvršeno onog dana za koji se utvrdi da je lice kome je pismeno namenjeno stvarno dobilo to pismeno (član 88. stav 1.); da isprava koju je u propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje nadležnosti, odnosno preduzeće ili druga organizacija u okviru zakonom poverenog javnog ovlašćenja (javna isprava), dokazuje ono što se u njoj potvrđuje ili određuje, kao i da ta isprava može biti prilagođena elektronskoj obradi podataka, da je dopušteno dokazivati da su u ispravi, odnosno mikrofilmskoj kopiji isprave ili reprodukcije te kopije činjenice neistinito potvrđene ili da je sama isprava, odnosno mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcije te kopije neispravno sastavljena (član 154. st. 1. i 3.) ; da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).
5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je nadležni organ bio dužan da proveri njenu tvrdnju da joj sporno rešenje o raspodeli komasacione mase nije uručeno u skladu sa zakonom. Podnositeljka ističe da je propuštanje upravnih organa da utvrde činjenice u vezi sa dostavljanjem rešenja iz 1992. godine, kao i propuštanje Upravnog suda da tu povredu sankcioniše, imalo za posledicu uskraćivanje njenog prava da učestvuje u postupku.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda, odnosno organa. Ustavni sud naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom.
Ustavni sud, takođe, ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.
Ustavni sud je, polazeći od sadržine osporenog zaključka prvostepenog organa od 13. aprila 2009. godine, utvrdio da se odluka o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za ukidanje klauzule pravnosnažnosti rešenja iz 1992. godine zasniva na oceni da je dostavljanje izvršeno u skladu sa čl. 71. i 87. Zakona o opštem upravnom postupku, budući da u spisima predmeta postoji „uredno potpisana“ potvrda o tome da joj je navedeno rešenje uručeno 14. novembra 1992. godine. Odlučujući o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv osporenog zaključka, drugostepeni organ je osporeno rešenje od 3. juna 2009. godine zasnovao na istim razlozima. Upravni sud je u osporenoj presudi, pored navedenog, zaključio da se „ postojanje eventualnog falsifikata“ utvrđuje u posebnom postupku pred nadležnim sudom, zbog čega je našao da nisu od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja navodi podnositeljke da nije potpisala spornu dostavnicu.
U svojoj dosadašnjoj praksi Ustavni sud je isticao da i za dostavnicu važi pretpostavka tačnosti javne isprave koja se može obarati, da je dostavnica u koju su upisani zakonom propisani podaci dokaz da je predaja pismena izvršena, da je pismeno predato onome ko je kao primalac potpisan, da je to učinjeno onog dana koji je na dostavnici označen i da su predati ono pismeno i prilozi koji su na dostavnici naznačeni (videti, između ostalih, Rešenje Už-3654/2010 od 3. februara 2011. godine) . Iz navedenog sledi da je za sud merodavna povratnica koja je uredno potpisana od strane primaoca i dostavljača poštanske službe i da, radi utvrđivanja blagovremenosti podne ska, sud nije dužan niti može utvrđivati ko je zaista potpisao povratnicu. Ustavni sud, međutim, ukazuje da dostavnica ne predstavlja jedini dokaz da je dostavljanje izvršeno, već se dostavljanje može dokazivati i drugim sredstvima , te da sudovi nisu oslobođeni obaveze da u postupku po odgovarajućem pravnom sredstvu ispituju istinitost navedenih činjenica i pravilnost sastavljanja javne isprave, pri čemu je teret dokazivanja na licu koje osporava istinitost činjenice iz javne isprave.
Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka već u zahtevu podnetom 2004. godine i kasnije u toku postupka isticala da nije potpisala potvrdu o izvršenoj dostavi i predlagala veštačenje radi utvrđivanja te činjenice. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe uz tužbu podnetu Vrhovnom sudu Srbije priložila mišljenje stalnog sudskog veštaka – grafologa, iz koga proizlazi da podnositeljka nije potpisala dostavnicu o uručenju rešenja iz 1992. godine. Ovaj sud ističe da ni upravni organi, niti Upravni sud, nisu razmatrali ove navode podnositeljke ustavne žalbe, već su uopšteno konstatovali da je njoj „14. novembra 1992. godine uručeno rešenje iz 1992. godine, o čemu postoji uredno potpisana potvrda o izvršenom dostavljanju“. Štaviše, iz obrazloženja osporene presude proizlazi zaključak Upravnog suda da se potpis na potvrdi o izvršenom dostavljanju može osporavati jedino na osnovu pravnosnažne presude za krivično delo falsifikovanje javne isprave.
Ustavni sud podseća na obavezu organa koji odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu nekog lica, da obezbedi tom licu da objektivno bude u mogućnosti da protiv takve odluke koristi propisano, delotvorno pravno sredstvo. Ovakva mogućnost može postojati samo ukoliko odluka bude na propisan način u pismenom obliku lično dostavljena stranci u postupku, kako bi ona u zakonom propisanom roku od dana prijema odluke bila u mogućnosti da se upozna sa sadržinom tog akta i ukoliko to želi, da izjavi propisano pravno sredstvo protiv takvog akta. Ovo stoga što od okolnosti kada je stranci izvršeno dostavljanje akta zavisi i pravna mogućnost i rok za korišćenje propisanog pravnog sredstva.
Pitanje da li je podnositeljka ustavne žalbe primila rešenje iz 1992. godine, po mišljenju Ustavnog suda, od izuzetne je važnosti za pravičnost osporenog postupka u celini i ono je moralo biti razmotreno, jer od odgovora na to pitanje zavisi blagovremenost žalbe izjavljene protiv rešenja iz 1992. godine.
Imajući u vidu da navodi podnositeljke koji su bili od suštinskog značaja za odluku o njenom zahtevu nisu razmotreni u upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da je sve navedeno imalo za posledicu da obrazloženja zaključka Komisije za komasaciju Grada Loznica 6 poj 461-6-91/2009-VI od 13. aprila 2009. godine, rešenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 461-02-4/2005-09 od 3 . juna 2009. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10740/10 od 17. marta 2011. godine ne zadovoljavaju standard obrazložene odluke u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud stoga ocenjuje da je u okolnostima konkretnog slučaja podnositeljki ustavne žalbe navedenim osporenim aktima povređeno označeno ustavno pravo.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ).
6. Imajući u vidu prirodu učinjene povred e ustavn og prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10740/10 od 17. marta 2011. godine i određivanjem da se u ponovnom postupk u donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 461-02-4/2005-09 od 3 . juna 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno ispitivao navode ustavne žalbe sa stanovišta ostalih označenih ustavnih prava.
7. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da joj je u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za komasaciju Grada Loznica u predmetu 6poj 461-6-91/2009-VI, po njenom zahtevu podnetom 6. oktobra 2004. godine, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Komisije za komasaciju Grada Loznica 6 poj 461-6-91/2009-VI, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Stoga je, po mišljenju ovog suda, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku relevantan period koji je započeo 6. oktobra 2004. godine, podnošenjem zahteva i trajao do donošenja presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10740/10 od 17. marta 2011. godine.
Činjenica da je predmetni postupak trajao šest i po godina može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih organa, odnosno sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku uopšte nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni organ jedino trebalo da utvrdi da li je dostavnicu o prijemu rešenja iz 1992. godine potpisala podnositeljka ustavne žalbe.
Ustavni sud nalazi da je odluka u ovom predmetu bila od velikog pravnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, imajući u vidu pravne posledice pravnosnažno okončanog postupka komasacije.
Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni organ sve do 2009. godine rešavao samo o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja iz 1992. godine, propuštajući da najpre odluči o njenom zahtevu za ukidanje klauzule pravnosnažnosti, što je bio razlog da se upravni akti tog organa ponište u postupku pred drugostepenim organom, odnosno u upravnom sporu pred Vrhovnim sudom Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni organ poništio rešenje prvostepenog organa doneto 2005. godine, samo iz razloga što je taj organ o odbacivanju žalbe odlučio rešenjem, umesto zaključkom, propuštajući da ukaže na obavezu organa da najpre odluči o zahtevu za ukidanje klauzule pravnosnažnosti akta protiv koga je izjavljena žalba. To je imalo za posledicu vođenje upravnog spora po tužbi podnositeljke, što je produžilo osporeni postupak za dve godine.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su nepotrebno dugom trajanju predmetnog postupka prevashodno doprineli upravni organi svojim propuštanjem da postupaju saglasno pravilima upravnog postupka.
Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela trajanju predmetnog postupka, budući da nije bilo dužih perioda neaktivnosti upravnih organa koji bi mogli biti izbegnuti podnošenjem pravnih sredstava za ubrzanje postupka.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za komasaciju Grada Loznica u predmetu 6poj 461-6-91/2009-VI, odlučujući kao u tački 3. izreke.
8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje ovog izuzetno jednostavnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
9. Ustavnom žalbom je osporeno i rešenje Komisije za komasaciju CO Loznica br oj 461-6-91/90-VI od 10. septembra 1992. godine.
Ustavni sud naglašava da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeno rešenje Komisije za komasaciju CO Loznica br oj 461-6-91/90-VI od 10. septembra 1992. godine doneto pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5. izreke.
10. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.