| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 17.02.2011 | Broj: Už-4369/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević, i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Čogurića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je
1. Odbacuje se ustavna žalba Radovana Čogurića izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2289/07 od 24. januara 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1799/10 od 13. maja 2010. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Radovana Čogurića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1218/00 i u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2289/07.
Radovan Čogurić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 11. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2289/07 od 24. januara 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1799/10 od 13. maja 2010. godine, zbog povrede prava na nepristrasan sud i na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1218/00 i u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2289/07. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su mu u krivičnom postupku u kome je oslobođen od optužbe priznati troškovi krivičnog postupka za angažavanje jednog branioca, dok je njegov zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka za angažovanje drugog branioca odbijen kao neosnovan. U parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, pored ostalog, odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete koja je prouzrokovana nedosuđivanjem troškova krivičnog postupka na ime angažovanja drugog branioca. Podnosilac ustavne žalbe navodi da su razlozi koji su dati u presudama parničnog suda za odbijanje tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete nejasni, konfuzni i protivrečni, što u dovoljnoj meri ukazuje na pristrasnost parničnog suda. Podnosilac ustavne žalbe ističe da pravnosnažno rešenje u krivičnom postupku kojim je delimično odbijen njegov zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka ne predstavlja prepreku za podnošenje tužbe za naknadu materijalne štete koja je prouzrokovana nedosuđivanjem troškova krivičnog postupka, jer se u tom slučaju ne radi o presuđenoj stvari kako se to navodi u osporenim presudama.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je u stavu 2. navedenog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Odredbama člana 113. st. 2. i 3. istog Zakona je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i da se ustavna žalba u tom slučaju može izjaviti u roku od 30 dana od dana stuapanja na snagu zakona.
3. U postupku predhodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1218/00 od 18. juna 2007. godine, u stavu prvom izreke određeni troškovi krivičnog postupka okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, koje je imao na ime angažovanja branioca i na ime plaćenog paušala sudu u označenim iznosima, dok je u stavu drugom izreke odbijen zahtev okrivljenog za naknadu troškova krivičnog postupka preko dosuđenog. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su okrivljenom priznati troškovi za angažovanje jednog branioca, a ne dva kako je to istaknuto u zahtevu, našavši da isti u konkretnom slučaju nisu nužni.
Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem K.1218/00 Kv. 1681/07 od 28. novembra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio navedeno rešenje tog suda.
Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu parničnom sudu 5. aprila 2007. godine protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne i materijalne štete, zbog nezakonitog i nepravilno rada državnih organa.
Drugi opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 2289/07 od 24. januara 2008. godine, u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu nematerijalne štete. U osporenom stavu drugom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete, dok je u stavu trećem izreke obavezana tužena da tužiocu plati troškove parničnog postupka.
Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1799/10 od 13. maja 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke.
4. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, kao i pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
Ustavni sud konstatuje da je označenim članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovanao pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava vrši u odnosu na navedeni član Ustava.
5. Imajući u vidu sadržinu navedenih Ustavnih prava i razloge iz ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovih prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li je podnosiocu povređeno pravo na naknadu materijalne štete zajemčeno odredbom članom 35. stav 2. Ustava.
Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na istim razlozima koji su isticani i u žalbi protiv prvostepene presude i cenjeni u osporenoj drugostepenoj presudi, pa se njihovim ponovnim navođenjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost osporenih presuda, niti se ukazuje na proizvoljnost i arbitrernost u donošenju ovih presuda.
Jedina procesna situacija kada okrivljeni i njegov branilac imaju mogućnost da potraživanje naknade troškova krivičnog postupka ostvare u parničnom postupku protiv Republike Srbije, saglasno odredbi člana 197. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01, 68/02, i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/2010), jeste kada zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade ne bude usvojen, ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva. U krivičnom postupku koji je prethodio predmetnom parničnom postupku podnosilac ustavne žalbe je kao okrivljeni ostvario zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka, pri čemu je prilikom odmeravanja visine troškova cenjena nužnost angažovanja dva branioca u takvom krivičnom postupku i dosuđeni troškovi krvičnog postupka za angažovanje samo jednog branioca. Polazeći od navedenog, parnični sud je odbio tužbeni zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete koja je prouzrokovana delimičnim dosuđivanjem troškova krivičnog postupka. Dakle, stanovište parničnog suda o odbijanju tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete ne zasniva se na pravnosnažno presuđenoj stvari, kako to navodi podnosilac ustavne žalbe, već na tome da se u konkretnom slučaju ne radi o zakonom propisanoj procesnoj situaciji u kojoj podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni može da ostvari potraživanje naknade troškova krivičnog postupka u parničnom postupku protiv Republike Srbije.
Mišljenje podnosioca ustavne žalbe o nedovoljno jasnim, konfuznim i protivrečnim razlozima datim u osporenim presuda ne može se dovesti u vezu sa pristrasnošću sudova koji su osporene odluke doneli.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi iz kojih bi proizlazila očigledna povreda procesnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
6. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1218/00, Ustavni sud ukazuje da je navedeni krivični postupak pravnosnažno okončan pre 5. aprila 2007. godine, kada je podneta tužba u parničnom postupku, a da je ustavna žalba podneta 11. oktobra 2010. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona, ustavnu žalbu odbacio kao neblagovremenu u tom delu.
Ustavni sud ističe da na drugačije rešenje u ovom predmetu ne utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Naime, Zakon o Ustavnom sudu dopušta mogućnost da se ustavna žalba zbog povrede navedenog prava izjavi i pre nego što su iskorišćena sva pravna sredstva, dakle, dok postupak čije se trajanje osporava još nije okončan, ali kada je, kao u konkretnom slučaju, ustavna žalba izjavljena nakon što su iskorišćena sva pravna sredstva, tada se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan prijema osporenog pojedinačnog akta kojim se iscrpljuju pravna sredstva za zaštitu povređenih prava, odnosno na isti način kao kada se u ustavnoj žalbi ističe povreda bilo kog drugog Ustavom zajemčenog prava.
Ustavni sud zatim ocenjuje da se razlozi navedeni u prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2289/07, ne mogu prihvati kao razlozi koji imaju ustavnopravni karakter. Ovakav stav Ustavni sud zasniva na činjenici da je parnični postupak pravnosnažno okončan nakon tri godine od dana podnošenja tužbe. Imajući u vidu navedeno, trajanje parničnog postupka po tužbi podnosioca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, očigledno nije dovelo do povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.
Kako je Ustavni sud utvrdio da nisu navedeni ustavnopravni razlozi za povredu ustavnih prava na koje se podnosilac poziva, to sledi da nema osnova za tvrdnju da su osporene presude i radnje posledica nezakonitog rada sudova kao državnih organa, kojim je podnosiocu ustavne žalbe pričinjena materijalna ili nematerijalna šteta.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
5. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević