| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 13.06.2012 | Broj: Už-993/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jova na Čegara i Pera Čegara, obojice iz Bosne i Hercegovine , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Čegara i Pera Čegara i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sud om u Bačkoj Topoli u predmetu P. 588/06-60 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakom od po 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
1. Jovan Čegar i Pero Čegar, obojica iz Bosne i Hercegovine, izjavili su 19. januara 2010. godine, preko punomoćnika Branka Petkovića, advokata iz Bačke Topole ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 588/06-60 od 4. jula 2007. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1402/07 od 30. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 864/09 od 12. novembar 2009. godine, zbog povrede prava na pravično i u razumnom roku suđenje i povrede prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1 i 2. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da su tužioci svoju tužbu zasnovali na odredbi člana 17. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda prema kojoj je ništav ugovor o poklonu zemljišta učinjen u korist društvenog pravnog lica u periodu sprovođenja mera otkupa od 10. avgusta 1945. godine do 2. avgusta 1952. godine u uslovima postojanja pritisaka i prinude da se poklon učini; da je pred prvostepenim sudom utvrđeno da su pravni prethodnici tužilaca bili uvedeni u posed spornih nepokretnosti iz čega proizilazi njihovo pravo svojine; da su njihovi pravni prethodnici naselili to zemljištu, koga su koristili i obrađivali sve dok ga nisu morali napustiti pod prinudom i pretnjama zbog neudovoljavanja obaveznom otkupu čime su ispunjeni uslovi za poništaj takvih ugovora; da su sudovi morali imati u vidu da je do oduzimanja imovine pravnim prethodnicima podnosilaca došlo bez odluke sa pravom na pravni lek, bez odgovarajućeg postupka, bez utvrđenog javnog interesa i bez plaćanja odgovarajuće naknade; da se akt oduzimanja imovine dogodio pre proglašenja Ustava 8. novembra 2006. godine, ali da su posledice po podnosioce trajne prirode; da su sudovi neosnovani zauzeli stav da ne postoji pravni akt o učinjenom poklonu, jer pravni prethodnici, kao slabija nezaštićena stranka nisu bili u situaciji da to traže i da bi stoga teret dokazivanja trebao biti na strani države; da sudovi nisu prihvatili iskaze svedoka koji su svedočili u korist podnosilaca, niti su saslušali podnosioca ustavne žalbe Pera Čegara, koji je kao direktan učesnik događaja mogao sudu dati ključna saznanja; da je pred sudovima postupak trajao preko sedam i po godina i da im je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu poništi osporene akte i podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama član a 58. st. 1. i 2. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise Opštinskog suda u Bačkoj Topoli (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 588/06-60, kao i spise Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta broj: 462-168/91, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe , su 21. avgusta 2002. godine podneli tužbu Opštinskom sudu protiv tuženog - Opštine Bačka Topola, radi utvrđenja da je ništav ugovor o poklonu zemljišta koji je učinila majka tužioca Jovana Čegara – Smilja Čegar, krajem 1947. ili 1948. godine na osnovu koga je ona u uslovima pritiska od obaveznog otkupa odustala u korist države od zemljišta Petra Čegara, koji je bio evidentiran u ZKUL broj 6431 , KO Mol, a stvarno se nalazio u KO Njegoševo, kao i da utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zemljišta koji je učinio Pero Čegar na osnovu koga je on u uslovima pritiska od obaveznog otkupa krajem 1947. ili 1948. godine odustao od obradivog zemljišta njegovog oca Stevana Čegara, pod brojem 11091/20, KO Njegoševo, na osnovu koga je ovo zemljište otišlo u korist MNO Njegoševo , odnosno zadruge Njegoševo. Opštinski sud je 13. decembra 2002. godine tužbu dostavio tuženom na odgovor , da bi 11. marta 2003. godine uputio dopis Opštinskoj upravi Opštine Bačka Topola od koje su tražen i spisi predmeta Komisije za vraćanje zemljišta broj 462/186-91 . Traženi spisi su dostavljeni sudu 31. marta 2003. godine .
Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 11. juna 2003. godine , a naredno ročište godinu dana kasnije - 8. juna 2004. godine. Opštinski sud je u periodu od 23. jula 2004. godine, kada je uputio dopis Službi za katastar Opštine Bačka Topola, pa do 19. aprila 2005. godine , kada je održano treće po redu ročište za glavnu raspravu, pokušavao da dođe do dokaza i podataka koji su od značaja za presuđenje obraćajući se Istorijskom arhivu u Senti.
Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu 9. juna 2005. godine i 10. maja 2006. godine , Opštinski sud je 5. jula 2006. godine, nakon održanog ročišta, rešenjem prekinuo postupak , uz saglasnost stranaka , do okončanja započetih postupaka u vezi pribavljanja dokaza o vlasništvu predmetne nepokretnosti . Tužioci su podneskom od 5. septembra 2006. godine predložili da se postupak nastavi.
Do donošenja osporene presude Opštinskog suda P. 588/06-60 od 4. jula 2007. godine kojom je odbijen u celini tužbeni zahtev tužilaca, održano je sedam ročišta za glavnu raspravu.
Postupajući po žalbi tužilaca od 8. oktobra 2007. godine, Okružni sud u Subotici (u daljem tekstu: Okružni sud) je doneo osporenu presudu Gž. 1402/07 od 30. maja 2008. godine kojom je žalb u tužilaca odbi o i presud u Opštinskog suda P. 588/06-60 od 4. jula 2007. godine potvr dio.
Nezadovoljni ishodom pred drugostepenim sudom, tužioci su 8. septembra 2008. godine izjavili reviziju protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1402/07 od 30. maja 2008. godine , koju je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom Rev. 864/09 od 12. novembra 2009. godine odbi o kao neosnovan u. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizilazi da je pravnim prethodnicima tužilaca, dedi Petra Čegara, odnosno po njegovoj smrti, njegovim sinovima i naslednicima, a očevima tužilaca, kao agrarnim subjektima, dodeljeno je 1937. godine, rešenjem Komisije za likvidaciju agrarne reforme Kraljevine Jugoslavije, sporno poljoprivredno zemljište iz Dobrovoljačkog kolonizacionog fonda; da je ocu Pera Čegara – Stevanu Čegaru dodeljena i predata u državinu katastarska parcela 11091/20, ranije u KO Mol, a sada KO Njegoševo, dok je njegovom bratu Jovanu Čegaru, ocu tužioca Jovana, pripala susedna katastarska parcela 11091/21; da su tužioci i njihovi pravni prethodnici rođeni i živeli u mestu Stekerovci, Opština Glamoč, u Bosni i Hercegovini; da se na dodeljeno zemljište nisu trajno naselili, ali su dolazi u Njegoševo i obrađivali zemljište, manje lično, a uglavnom preko trećih lica meštana; da se takvo stanje nije promenilo ni posle Drugog svetskog rata, u kome su učestvovali i poginuli očevi tužilaca; da je iz izjave tužioca Jovana Čegara i rezultata sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno da od 1946. godine do 1952. godine niko od članova uže ili šire porodice nije živeo i obrađivao zemlju u Njegoševu; da su se oni sa svojim porodicama vratili u rodno mesto, gde su se školovali i nastavili da žive, te da i sada žive i Bosni i Hercegovini.
Dalje je navedeno: da ni tužioci, niti njihovi pravni prethodnici nisu bili uknjiženi kao vlasnici spornih parcela, koje prethodno bile uknjižene na kolonizacioni fond, a kasnije na određena fizička lica na osnovu izvršenih pravnih poslova; da ne postoje pismeni ugovori ili izjave tužilaca, odnosno njihovih pravnih prethodnika o poklonu spornog zemljišta učinjenom u korist države ili nekog društvenog pravnog lica u periodu sprovođenja mera obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda u periodu od 1945. do 1952. godine; da o tome ne postoji ni rešenje ili neka druga odluka MNO Njegoševo, odnosno tužene opštine; da tužioci nisu dokazali da je protiv njih vođen neki određeni postupak ili sproveden na neki drugi, ali konkretan način pritisak da poklone državi sporno zemljište od tužilaca, odnosno njihovih pravnih prethodnika; da su u takvoj činjeničnoj situaciji, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 17. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda i odbili kao neosnovano tužbeno traženje za utvrđivanje ništavosti ugovora o poklonu spornog poljoprivrednog zemljišta; da su neosnovani navodi i razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava; da je odredbom člana 17. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda propisano da je ništav ugovor o poklonu zemljišta koji je učinjen u korist društvenog pravnog lica u periodu sprovođenja mera otkupa od 10. avgusta 1945. godine do 2. avgusta 1952. godine u uslovima postojanja pritisaka i prinude da se poklon učini; da tužilac koji traži utvrđenje ništavosti, odnosno poništaj ugovora o poklonu zemljišta u smislu navedene odredbe, treba pored ostalih uslova da dokaže i da je taj poklon učinjen u uslovima postojanje pritiska i prinude da se poklon učini, da bi taj zahtev bio usvojen; da u konkretnom slučaju tužioci ne samo da nisu dokazali postojanje ugovora o poklonu ili izjave o poklonu u formalnom smislu, jer nikakve pisane isprave o tome nije bilo, već ni postojanja konkludentne radnje na osnovu koje bi se moglo zaključiti da je poklon učinjen; da nisu dokazali ni konkretan vid pritiska i prinude na njih, odnosno njihove pravne prethodnike i članove uže porodice, učinjen od strane državnih organa u cilju poklanjanja zemljišta; da nema dokaza ni da je sporno poljoprivredno zemljište, inače ranije dodeljeno pravnim prethodnicima tužilaca, kao agrarnim subjektima i kolonistima, oduzeto od njegovih sopstvenika po jednom od osnova koji bi bio uslov za aktiviranje postupka vraćanja zemljišta u smislu navedenog zakona; da postojanje obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda i otežani uslovi života i rada na poljoprivrednom imanju u takvim uslovima, sami po sebi nisu dovoljni za zaključak da se radi o ništavom ugovoru o poklonu poljoprivrednog zemljišta; da su iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 223. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku i pravilnom primenom materijalnog prava doneli presude o odbijanju zahteva tužbe, koje se ne dovode u sumnju revizijskim navodima tužilaca, kao i da većim delom svojih navoda u reviziji tužioci posredno i neposredno ukazuju na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje; da je Vrhovni sud Srbije na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude.
4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) (u daljem tekstu: Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta), Zakona o likvidaciji agrarne reforme vršene do 6. aprila 1941. godine na velikim posedima u Autonomnoj pokrajini Vojvodini („Službeni glasnik NRS“, br. 9/47 i 58/54) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).
Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, koji je stupio na snagu 27. marta 1991. godine, je propisano: da će se zemljište oduzeto po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama ( „Službeni list FNRJ“, broj 22/53, „Službeni list SFRJ“, broj 10/65, „Službeni glasnik SRS“, br. 51/71 i 52/73 i „Službeni list SAPV“, broj 26/72) i zemljište konfiskovano zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima i obaveznom otkupu vratiti u svojinu ranijem sopstveniku odnosno njegovom pravnom sledbeniku (u daljem tekstu: raniji sopstvenik), pod uslovima, na način i po postupku utvrđenim ovim zakonom (član 1.); da p ostupak po zahtevu za vraćanje zemljišta (u daljem tekstu: zahtev) vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine (u daljem tekstu: komisija) (član 2. stav 1.); da r aniji sopstvenik podnosi zahtev komisiji preko opštinskog organa uprave nadležnog za imovinsko-pravne poslove prema mestu gde se zemljište nalazi, najdocnije u roku od deset godina od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 3. stav 1.); da se uz zahtev podnosi odluka (rešenje, presuda, odnosno drugi odgovarajući akt ili izjava svedoka) o oduzimanju zemljišta čije se vraćanje traži, dokaz o isplaćenoj naknadi, izvod iz zemljišnih i drugih javnih knjiga u koje su upisana prava na tom zemljištu, dokaz, odnosno podatak o činjenici kod koga se zemljište nalazi i drugi dokazi od značaja za odlučivanje, kao i da ukoliko podnosilac zahteva ne raspolaže dokumentacijom iz stava 1. ovog člana, organ uprave je dužan da dokumentaciju pribavi po službenoj dužnosti, da je po prijemu zahteva organ uprave dužan da predloži da se u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi u koju se upisuju prava na nepokretnostima izvrši upis pokretanja postupka za vraćanje zemljišta u smislu ovog zakona (član 4.) ; da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju se raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.); da ako nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, kao i da je postupak pred sudom hitan (član 9. st. 1. i 2.); da je ništav ugovor o poklonu zemljišta koji je učinjen u korist društvenog pravnog lica u periodu sprovođenja mera otkupa od 10. avgusta 1945. godine do 2. avgusta 1952. godine u uslovima postojanja pritisaka i prinude da se poklon učini, kao i da se tužba za poništaj podnosi sudu opšte nadležnosti (član 17.).
Zakonom o likvidaciji agrarne reforme vršene do 6. aprila 1941 . godine na velikim posedima u Autonomnoj pokrajini Vojvodini bilo je propisano: da će se p o propisima ovog Zakona izvršiti likvidacija agrarne reforme na velikim posedima u Autonomnoj pokrajini Vojvodini koja do 6 aprila 1941 godine nije završena (član 1.); da se lica koja su u svojstvu utvrđenih agrarnih subjekata dobila zemlju i uvedena u posed do 6. aprila 1941 . godine smatraju vlasnicima dobijenih zemljišta, bez obzira da li je to zemljište upisano u zemljišnim knjigama na njihova imena, ako to zemljište sami obrađuju (član 2.) .
Odredbama ZPP, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud po svom uverenju odlučuje k oje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); d a stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da se bitne činjenice mogu utvrđivati i saslušavanjem stranaka, kao i da će sud odlučiti da se izvede dokaz saslušanjem stranaka kad nema drugih dokaza ili kad i pored izvedenih drugih dokaza nađe da je to potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica (član 262.); da p resudom sud odlučuje o zahtevu koji se tiče glavne stvari i sporednih traženja (član 330. stav 1.).
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i dva mesec a, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 21. avgusta 2002. godine, kada su podnosi oci ustavne žalbe podne li tužb u Opštinskom sudu, pa do 23. decembra 20 09. godine, kada je presuda Vrhovnog sud a Srbije Rev. 864/09 od 12. novembra 2009. godine uručena punomoćniku tužilaca.
Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao sedam godina i četiri meseca.
Međutim, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.
Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i ima li legitiman interes da sudovi odluče o osnovanosti nj ihovih tužbe nih zahteva koji su se odnosili na utvrđivanje ništavosti ugovor a o poklonu zemljišta .
Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe koji su imali procesnu ulogu tužilaca , Ustavni sud je utvrdio da niti oni, niti njihov zajednički punomoćnik nisu doprineli odugovlačenju parničnog postupka.
Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedovoljno efikasno postupanje pre svega Opštinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluč i bez nepotrebnog odugovlačenja. Međutim, period od sedam godina i četiri meseca, bez obzira što se o tužbenim zahtevima odlučivalo u tri instance, prevazilazi okvirne standarde za odlučivanje u razumnom roku. Ovo stoga što je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.
6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Bačkoj Topoli u najvećoj meri dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao preko sedam godina.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br . 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ima o u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
8. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 864/09 od 12. novembar 2009. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz razloga što je revizijski sud pogrešno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosilaca neosnovani.
Ustavni sud nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te da je Vrhovni sud Srbije dao jasne, precizne i dovoljne razloge kojima je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, za koje se ne može oceniti da je posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava. Naime, Vrhovni sud Srbije je našao da, u konkretnom slučaju, tužioci ne samo da nisu dokazali postojanje ugovora o poklonu ili izjave o poklonu u formalnom smislu, jer nikakve pisane isprave o tome nije bilo, već nisu dokazali ni postojanje konkludentne radnje na osnovu koje bi se moglo zaključiti da je poklon učinjen. Pored toga, oni nisu dokazali ni konkretan vid pritiska i prinude na njihove pravne prethodnike i članove uže porodice u cilju poklanjanja zemljišta, niti je bilo dokaza da je sporno poljoprivredno zemljište, inače ranije dodeljeno pravnim prethodnicima tužilaca, kao agrarnim subjektima i kolonistima, oduzeto od njegovih sopstvenika po jednom od osnova koji bi bio uslov za aktiviranje postupka vraćanja zemljišta u smislu navedenog zakona. Vrhovni sud je takođe posebno istakao da postojanje obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda i otežani uslovi života i rada na poljoprivrednom imanju u takvim uslovima, sami po sebi , nisu dovoljni za zaključak da se radi o ništavom ugovoru o poklonu poljoprivrednog zemljišta, te da su nižestepeni sudovi primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 223. st. 1. i 2. ZPP i pravilnom primenom materijalnog prava doneli presude o odbijanju tužbenih zahteva.
Što se tiče navoda koji se odnose na to da sud nije prihvatio iskaze onih svedoka koji su svedočili u korist podnosilaca, kao i da nije sasluša o jednog od tužilaca, Ustavni sud napominje da saglasno odredbi člana 8. ZPP, sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. U navedenoj odredbi ZPP je sadržana suština načela slobodne ocene dokaza, koje sudu ostavlja prema svome iskustvu i znanju rezultat izvedenih dokaza oceni. Zadatak Ustavnog suda ne može biti utvrđivanje kom dokaznom sredstvu je redovni sud trebalo, odnosno nije trebalo da pokloni veru, već je zadatak Ustavnog suda da oceni da li je, u celini gledano, postupak bio pravičan ili ne. Takođe, Ustavni sud napominje da iz sadržine odredbe člana 262. ZPP proizilazi da dokaz saslušanjem stranaka supsidijarnog karaktera, jer ga sud može - dakle ne mora, upotrebiti, kada drugih dokaza nema ili kada iz drugih dokaza ne može obrazovati svoje uverenje. Vrednost ovog dokaznog sredstva nije velika, jer zainteresovanost stranaka u velikoj meri utiče na verodostojnost njihovog iskaza.
Iz svega navedenog proizilazi da je u osporenoj revizijskoj presudi dovoljno jasno obrazloženo zbog čega je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca kao neosnovan, te koji su suštinski razlozi na osnovu kojih je na taj način odlučeno, a Vrhovni sud Srbije je za svoju odluku dao ustavnopravno prihvatljive razloge, krećući se u okviru postavljenog tužbenog zahteva, koje Ustavni sud ne smatra arbitrernim niti proizvoljnim.
Podnosioci ustavne žalbe takođe smatraju da im je osporenim pojedinačnim aktima povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. Podnosioci povredu ovog prava zasnivaju na činjenicama i razlozima koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, a s obzirom na to da je Sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosilaca o povredi prava na imovinu nisu osnovani. Ovo posebno imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe tužbenim zahtevom u parničnom postupku tražili da se utvrdi ništavost ugovora o poklona, o kome su se sudovi u trostepenom postupku izjasnili, ali ne i da se utvrdi njihovo pravo svojine na spornom zemljištu, nevezano za postojanje ugovora o poklonu.
Iz svih iznetih razloga, a krećući se u granicama navoda i razloga na kojima podnosioci u ustavnoj žalbi temelje svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nisu povređena navedena Ustavom zajemčena prava podnosilaca, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević