| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 14.04.2016 | Broj: Už-2828/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. B . i T . T, obe iz Novog Sada , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. B . i T . T . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3380/13 od 28. januara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
1. K. B . i T . T, obe iz Novog Sada, podnele su, 28. marta 2014. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.
Podnositeljke smatraju da su im označena prava povređena time što su osporenim aktom obavezane da „dva puta plate isti stan“ jer sud nije uzeo u obzir činjenicu da je njihov pravni prethodnik isplatio otkupnu cenu stana 14. februara 1991. godine. Predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeni akt, utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i troškova na ime sastava ustavne žalbe i postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3380/13 od 28. januara 2014. godine potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 1014/10 od 12. juna 2013. godine koje zamenjuje ugovor o otkupu bliže opisanog stana i kojim je utvrđena otkupna cena predmetnog stana, a odbijen predlog predlagača K. B . i T . T, ovde podnositeljki ustavne žalbi, da se utvrdi da je otkupna cena spornog stana u celosti isplaćena protivniku predlagača – Republici Srbiji – Ministarstvo odbrane, VGC „B .“. Drugostepeni sud je ponovio činjenično stanje utvrđeno u postupku pred nižestepenim sudom: da je 27. aprila 1990. godine pravni prethodnik predlagača, S. B . sa Vojnom ustanovom za upravljanje i održavanje stambenog fonda JNA zaključio ugovor o korišćenju spornog stana i da je 29. avgusta 1991. godine podneo pismeni zahtev za otkup stana; da je S . B . 14. februara 1992. godine uplatio 270.000,00 dinara na račun kod „ YU garant banke“, koja uplata je knjižena na partiji na kojoj se knjiže uplate vezane za otkup stanova iz stambenog fonda JNA; da je vanparnični postupak koji je pokrenuo radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu predmetnog stana prekinut zbog njegove smrti u aprilu 2007. godine; da su nakon toga rešenjem vanparničnog suda od 20. novembra 2007. godine njegovi pravni sledbenici, K . B . i T . B, određene za zakupce na spornom stanu, te da su 12. maja 2010. godine podnele predlog za otkup stana. Drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da su se uslovi za otkup predmetnog stana stekli 12. maja 2010. godine, kada su predlagači K . B . i T . T, podnele zahtev za otkup, te da se stoga otkupna cena stana mora utvrditi na taj dan saglasno članu 20. Zakona o stanovanju. U tom smislu, ocenjeno je i kao pravilno stanovište nižestepenog suda da za donošenje odluke nije od značaja uplata iznosa od 270.000,00 dinara koju je izvršio pravni prethodnik predlagača, kao ni okolnost da je pravni prethodnik predlagača podneo zahtev za otkup stana jer je pravo na otkup lično pravo koje prestaje smrću titulara tog prava i ne može biti predmet nasleđivanja. Takođe, prvostepeni sud je istakao da pitanje uplate i eventualnog vraćanja iznosa koji je platio pravni prethodnik predlagača može biti predmet drugog postupka.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).
Članom 20. stav 1. Zakona o stambenom obezbeđivanju u Jugoslovenskoj narodnoj armiji ("Službeni list SFRJ", broj 84/90), koji je bio na snazi u vreme kada je Stojan Barbul zaključio ugovor o korišćenju spornog stana, bilo je propisano da nosilac stanarskog prava koji koristi stan iz stambenog fonda JNA može taj stan otkupiti na osnovu ugovora koji neposrednom pogodbom zaključuje sa davaocem stana na korišćenje.
Članom 39. Pravilnika o stanovima u Jugoslovenskoj narodnoj armiji („Službeni vojni list“, br. 9/91 i 22/91) bilo je propisano da se podnošenje molbe, rad, nadležnost i postupak stambenog organa garnizona i komisije u vezi sa ustupanjem stanova iz stambenog fonda JNA određenih za otkup, podnošenje prigovora i primopredaja stana vrše na način propisan odredbama čl. 7. do 15, 22. do 29. i 36. ovog pravilnika, a otkupna cena stana i način zaključivanja ugovora o otkupu stana utvrđuju se po odredbama Pravilnika o otkupu stanova iz stambenog fonda Jugoslovenske narodne armije.
Pravilnikom o otkupu stanova iz stambenog fonda Jugoslovenske narodne armije („Službeni vojni list“, br. /91 i 1/92), koji je bio na snazi u vreme kada je S. B . podneo zahtev za otkup stana, bilo je propisano: da je stambeni organ dužan da, u roku od 15 dana od dana prijema, kompletne zahteve lica koja ispunjavaju uslove za otkup propisane Zakonom i ovim pravilnikom, dostavi neposredno nadležnoj vojnoj ustanovi za upravljanje stambenim fondom JNA (u daljem tekstu: vojna ustanova) i da je stambeni organ dužan da zahteve podnosilaca koji ne ispunjavaju uslove za otkup iz člana 20. stav 2. Zakona u roku iz stava 1. ovog člana odbije rešenjem, protiv koga se može uložiti prigovor komandi vojne oblasti u roku od 15 dana od dana njegovog prijema (član 4.); da se ugovor o otkupu stana pre zaključivanja obavezno dostavlja na ocenu vojnom pravobranilaštvu komande vojne oblasti radi davanja mišljenja o njegovoj pravnoj valjanosti (član 11. stav 2.); da se ugovor o otkupu stana zaključuje između lica koje stan otkupljuje i starešine vojne ustanove (član 12. stav 1.)
Zakonom o imovini Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SRJ”, br. 41/93 i 24/94 ), koji je stupio na snagu 1. avgusta 1993. godine, bilo je propisano: da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe Zakon o pravima i dužnostima saveznih organa u pogledu sredstava u društvenoj svojini koja oni koriste („Službeni list SFRJ”, br. 56/80, 64/86 i 84/90 i „Službeni list SRJ“, br. 53/92), Zakon o sredstvima i finansiranju Jugoslovenske narodne armije („Službeni list SFRJ“, br. 53/84 i 57/89) i Zakon o stambenom obezbeđivanju u Jugoslovenskoj narodnoj armiji ( „Službeni list SFRJ“, broj 84/90) (član 58.) .
Zakonom o stanovanju („Službeni list RS“, br.50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) je propisano: da se korišćenje stanova, održavanje stambenih zgrada i stanova i otkup stanova vrši u skladu sa ovim zakonom (član 1.); da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona, pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 20. stav 1.).
5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a polazeći od toga da su navodi podnositeljki usmereni na osporavanje razloga na kojima je drugostepeni sud zasnovao ocenu o pravilnosti zaključka nižestepenog suda da se otkupna cena spornog stana utvrđuje prema uslovima koji su važili u trenutku kada su podnositeljke podnele zahtev za otkup stana – u maju 2010. godine, te da je za utvrđivanje te cene bez uticaja iznos koji je 1992. godine uplatio njihov pravni prethodnik, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da pravni prethodnik podnositeljki ustavne žalbe nije imao zaključen ugovor o otkupu spornog stana u trenutku kada je izvršio uplatu iznosa od 270.000,00 dinara, koja je knjižena na partiji za plaćanja vršena na ime otkupa stanova tadašnje JNA. Dakle, uplata pomenutog iznosa je izvršena bez pravnog osnova za to. Dalje, Ustavni sud ukazuje da je Zakon o stambenom obezbeđivanju u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, na osnovu kog je bio donet i Pravilnik o otkupu stanova iz stambenog fonda Jugoslovenske narodne armije, kojim su bili propisani uslovi i način otkupa stanova, prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o imovini SRJ u avgustu 1993. godine – takođe u momentu kada pravni prethodnik podnositeljki nije imao zaključen ugovor o otkupu predmetnog stana. Ustavni sud konstatuje i da je u trenutku kada su podnositeljke, kao zakupci spornog stana, podnele zahtev za njegov otkup – u maju 2010. godine, na snazi bio Zakon o stanovanju kojim je propisano da se otkup stanova vrši u skladu sa tim zakonom i pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje i na Pravno shvatanje utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 27. maja 2002. godine - da se u pogledu uslova za otkup vojnih stanova koji predstavljaju imovinu SRJ primenjuju odredbe Zakona o stanovanju koje važe za sve stanove na teritoriji Republike Srbije i da se o dredbe čl. 27. i 55. Zakona o imovini SRJ, koje propisuju izuzimanje stana od otkupa, kumulativno primenjuju sa odredbama člana 17. Zakona o stanovanju. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su pravni zaključci sudova - da se otkupna cena stana, saglasno članu 20. Zakona o stanovanju, utvrđuje prema uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup strane od strane nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca, a to su u konkretnom slučaju podnositeljke ustavne žalbe, koje su svojstvo zakupaca stekle na osnovu pravnosnažnog rešenja vanparničnog suda donetog u aprilu 2007. godine, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud smatra neophodnim da, kao što je to učinio i prvostepeni sud, istakne da pitanje iznosa od 270.000,00 dinara koji je bez zaključenog ugovora o otkupu stana uplatio pravni prethodnik podnositeljki, može da bude predmet eventualno drugog postupka.
Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljkama ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3380/13 28. januara 2014. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu odbio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda navedenog prava, jeste različito postupanje sudova najviše instance u istovetnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, na šta se ustavnom žalbom ne ukazuje. Stoga je Ustavni sud ocenio da se podnositeljke samo formalno pozivaju na povredu ovog prava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.
Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od toga da je predmetni parnični postupak otpočeo u maju 2010. godine i da je pravnosnažno okončan osporenim rešenjem od 28. januara 2014. godine, odnosno imajući u vidu da je pred dve sudske instance trajao nešto više od tri i po godine, Ustavni sud je ocenio da ukupno trajanje ovog vanparničnog postupka ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povreda prava na jednaku zaštitu prava i na suđenje u razumnom roku jer jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.