Tuženi je obvezan da tužiocu isplati 4.000 DEM, u dinarskoj protivvrednosti, po osnovu zajma iz 1998. godine. Taj zajam je bio „osiguran“ sporazumom stranaka da će, u slučaju nevraćanja pozajmljenog iznosa, tužilac postati vlasnik određenih pokretnih stvari (mašine za finalnu obradu drveta, abrihtera i mašine za propilisanje drveta). Opštinski sud je po prethodnoj tužbi istog tužioca, odbio njegov zahtev da mu tuženi preda pomenute pokretne stvari u svojinu i državinu, jer se zalogom ne stiče svojina već obezbeđuje namirenje potraživanja. U obrazloženju presude po toj tužbi navedeno je da je vrednost duga bila 2.700 moraka, a da je ukupan dug od 4.000 moraka nametnut zelenaškom kamatom.Ne osvrćući se na svoju raniju presudu, Opštinski sud je u ovoj parnici usvojio zahtev tužioca i obvezao tuženog da vrati 4.000 DEM u dinarskoj protivvrednosti. Ignorisao je navode tužene strane da mu je veća obaveza nametnuta prinudom i pretnjom, smatrajući da su ovo razlozi rušljivosti ugovora koji se mogu, po članu 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koristiti u roku od jedne godine od prestanka razloga.Iz činjeničnog osnova tužbenog zahteva proizlazi, međutim, da se mane zaključenog ugovora mogu ticati i njegovih zelenaških svojstava, na šta ukazuje i raniji predmet istih stranaka. Pošto to nije ocenjeno, u reviziji se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Zelenaški ugovor spada u ništave pravne poslove, pa njegovo pobijanje nije oročeno članom 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. To je i bio razlog što je ovaj sud u smislu člana 395. stav 1. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.Pravilna primena materijalnog prava iziskuje da prvostepeni sud ispita da li zaključeni ugovor o zajmu ima zelenaške elemente iz člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, i da - zavisno od toga, uzimajući u obzir svoju raniju presudu, ponovo odluči o zahtevima tužioca.