| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 27.12.2012 | Broj: Už-2209/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Vunjaka iz Kolute, Saše Praštala iz Đurđina, Željka Grujića iz Srbobrana i Čabe Jelačika iz Subot ice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Vunjaka, Saše Praštala , Željka Grujića i Čabe Jelačika i utvrđuje da su presudama Opštinskog suda u Subotici P1. 1048/07 od 14. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3287/10 od 3. marta 2010. godine povređen a prav a podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad , zajemčen a odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Subotici P1. 1048/07 od 14. oktobra 2009. godine.
1. Slobodan Vunjak iz Kolute, Saša Praštalo iz Đurđina, Željko Grujić iz Srbobrana i Čaba Jelačik iz Subotice , su 5. maja 2010. godine, preko punomoćnika Siniše Adamovića, advokata iz Novog Sada, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Subotici P1. 1048/07 od 14. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3287/10 od 3. marta 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim presudama odbijen tužbeni zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika za period od 1. oktobra 2003. godine pa do 31. decembra 2006. godine; da su podnosioci u parničnom postupku potraživali i naknadu zarade za ishranu - topli obrok, kao i za regres za godišnji odmor, ali da to nije predmet ustavne žalbe; da su postupajući sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama različito postupali, čime su povredili pravo podnosilaca na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava; da ovo, stoga, što je u postupku, koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine, usvojen tužbeni zahtev tužioca koji se odnosio na navedena potraživanja za period od januara 2003. godine do decembra 2005. godine; da podnosioci, pozivajući se na praksu Ustavnog suda, smatraju da im je osporenim presudama povređeno i pravo i na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava.
Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, te da odredi potrebne mere za otklanjanje štetnih posledica.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Opštinski sud u Subotici je 14. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu P1. 1048/07, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim je, pored ostalog, traženo da se tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Subotica obaveže da im na ime naknade zarade za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika za period od 1. oktobra 2003. godine pa do 31. decembra 2006. godine isplati odgovarajuće novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.
Apelacioni sud u Novom Sadu je 3. marta 2010. godine, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo osporenu presudu Gž1. 3287/10, kojom je odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Subotici P1. 1048/07 od 14. oktobra 2009. godine u pobijanom odbijajućem delu i u pogledu odluke o troškovima postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odbio kao neosnovan zahtev tužilaca za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih i verskih praznika; da je odredbama čl. 47. i 48. Zakona o unutrašnjim poslovima koji se primenjivao do 28. novembra 2005. godine bilo propisano da se ovlašćenim službenim licima zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova obezbeđuju za najmanje 30 % uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike MUP; da je pravilan zaključak nižestepenog suda da su tužiocima prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih praznika, kao i uslovi rada vrednovani i priznati kroz uvećani koeficijent radnog mesta, pa se na obračun plate u spornom preiodu ne primenjuju opšti radno-pravni propisi o uvećanoj zaradi, saglasno članu 147. stav 3. Zakona o policiji; da kako je saglasno Zakonu o unutrašnjim poslovima, isplata plata radnicima MUP bila regulisana važećim Pravilnikom kao podzakonskim aktom i tužiocima plata obračunavana i isplaćivana u skladu sa istim, a stupanjem na snagu Zakona o policiji od 29. novembra 2005. godine regulisano uvećanje zarade tužilaca po osnovu posebnih uslova rada i isključena primena opštih radno pravnih propisa, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zahtev tužioca odbio kao neosnovan.
Ustavni sud je izvršio uvid i u dostavljene presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine i Okružnog suda u Valjevu Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine i povodom njih utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Opštinski sud u Valjevu je presudom P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava Valjevo da na ime naknade zarade za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika za period od januara 2003. godine do novembra 2005. godine isplati tužiocu odgovarajuće novčane iznose utvrđene za svaki mesec u navedenom periodu, sa zakonskom zateznom kamatom.
Okružni sud u Valjevu je 17. jula 2008. godine doneo presudu Gž1. 351/08 , kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Valjevu P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac bio radnik kod tužene i da je penzionisan 4. januara 2006. godine, da tužiocu u spornom periodu nisu obračunavani dodaci na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dan državnog i verskog praznika, kao i koliko iznosi visina ovih naknada pojedinačno za svaki mesec. Kod utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da stoji obaveza tužene da tužiocu za utvrđeni period izvrši isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dan državnog i verskog praznika. Ovo stoga što su ovlašćena službena lica u Ministarstvu unutrašnjih poslova, za vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, a na osnovu pravilnika o platama radnika MUP, koji su važili u spornom periodu za koji se traži isplata dodataka na platu, imala pravo na uvećanje plate za najmanje 30 % zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova , kao i da se u tom periodu na navedena lica u pogledu obračuna za isplatu plata i dodataka na platu primenjivao Zakon o platama u državnim organima i javnim službama kojim je, između ostalog, bilo propisano da dodatak na platu pripada zaposlenom, pored ostalog, i za prekovremeni rad, rad na dane praznika i rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate. S obzirom na to da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su u spornom periodu svi radnici tužene imali uvećanje koeficijenta za obračun plate od 30%, da je tužilac kao ovlašćeno lice radio kod tužene prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika i da mu takav rad, u smislu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, nije posebno vrednovan prilikom obračuna plate, to je drugostepeni sud odlučio kao u izreci presude.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.
Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.
Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).
Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).
Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.
Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.
5. Ocenjujući da li je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od činjenice da su podnosioci ustavne žalbe podneli zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika u periodu od 1. oktobra 2003. godine do 31. decembra 2006. godine, ocenio da je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.
Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Pri tome, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta.
Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.
U vezi zaključka postupajućih sudova da su, u smislu Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji, prekovremeni rad, rad na dane državnih i verskih praznika i rad noću vrednovani kroz uvećani koeficijent radnog mesta, pa se na obračun plate u spornom periodu ne primenjuju opšti radnopravni propisi o uvećanoj zaradi, Ustavni sud je ocenio da za sporni period od 1. oktobra 2003. godine pa do primene novih rešenja o raspoređivanju, koja sadrže i novo određivanje koeficijenta za obračun plate, podnosiocima ustavne žalbe pripada pravo na uvećanje zarade po navedenim osnovima, budući da u tom periodu rad podnosilaca nije bio posebno vrednovan po osnovu dodataka na platu, u smislu člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, jer uvećana plata zbog uslova rada ne obuhvata i dodatak na platu.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporeni m presudama Opštinskog suda u Subotici P1. 1048/07 od 14. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3287/10 od 3. marta 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava , dok je tačkom 2. izreke odredio način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede, tako što je obavezao Apelacioni sud u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke Ustavnog suda, pon ovi postupak odlučivanja o žalbi podnosilaca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Subotici P1. 1048/07 od 14. oktobra 2009. godine.
6. Ispitujući navode podnosilaca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Okružnog suda u Valjevu i Apelacionog suda u Novom Sadu, koji su, kao sudovi poslednje instance u navedenom i konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, a polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je različitom ocenom tih sudova, datom tako što su u određenim slučajevima pravnosnažno usvajali tužbeni zahtev, a u ostalim takav zahtev pravnosnažno odbijali, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.
7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević