| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 19.03.2015 | Broj: Už-6918/2011 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba V . S . i utvrđuje da je rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 25255/10 od 11. avgusta 201 1. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Upravnog suda U. 25255/10 od 11. avgusta 201 1. godine i određuje se da Upravni sud – Odeljenje u Nišu donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5542 B. broj 239-14/08 od 22. jula 2010. godine.
3. Usvaja se ustavna žalba V. S. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 6883 N. u predmetu pov. broj 315-16 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
1. V. S. iz Niša, preko punomoćnika Ž. V, advokata iz Niša, podnela je, 29. decembra 20 11. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 25255/10 od 11. avgusta 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.
U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka koji je trajao od „5. aprila“ 2005. godine do 13. decembra 2011. godine. Ističe se da je reč o veoma jednostavnom postupku, koji je t rajao punih šest godina, iako je u pitanju radni spor koji, prema odredbi člana 435. Zakona o parničnom postupku, predstavlja hitan postupak.
Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, navodi da je 23. maja 2011. godine, preko punomoćnika, dostavila Upravnom sudu podnesak o uređenju tužbe, odnosno ispravci tehničke greške, čime su otklonjeni nedostaci tužbe, pa smatra da nisu bili ispunjeni procesni uslovi za odbacivanje tužbe.
Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i utvrdi pravo podnositeljki na naknadu štet e u iznosu od 450.000,00 dinara.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postu pku, na osnovu uvida u osporeno rešenje i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Rešenjem Vojne pošte 6883 N. pov. broj 315-16 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da V. S, ovde podnositeljki ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine. Istim rešenjem podnosi teljki je priznato pravo na otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec april 2005. godine.
Rešenjem Vojne pošte 7330 B . Up-2 broj 25-2 od 1 6. maja 200 5. godine odbijena je žalba podnosi teljke ustavne žalbe, nakon čega je podnositeljka pokrenula upravni spor pred Sudom Srbije i Crne Gore. Nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, o tužbi podnositeljke odlučio je Vrhovni sud Srbije, koji je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete Suda Srbije i Crne Gore. Presudom U-SCG 855/06 od 14. maja 2008. godine Vrhovni sud Srbije je uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje, jer je utvrdio da u spisima predmeta nedostaje akt na osnovu koga se utvrđuje da je radno mesto podnositeljke ukinuto, kao i dokazi da je prethodno pokušano da se podnositeljki obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije.
Vojna pošt a 5542 B. je u izvršenju navedene presude donela rešenje pov. broj 239-6 od 16. septembra 2008. godine, kojim je odbila žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja iz 2005. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja, između ostalog, ocenio da su ispunjeni uslovi da podnositeljki prestane služba bez njene saglasnosti, nalazeći da „zakonodavac nije imperativno propisao da je radno mesto već ukinuto“. Podnositeljka ustavne žalbe je 23. septembra 2008. godine podnela tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog drugostepenog rešenja, o kojoj je odlučio Upravni sud presudom U. 5714/10 od 13. maja 2010. godine. U obrazloženju navedene presude, kojom je uvažena tužba i poništeno pobijano rešenje, Upravni sud je, pored ostalog, istakao da je drugostepeni organ bio dužan da omogući podnositeljki uvid u dokaz koji je pribavio u žalbenom postupku – da u vreme prestanka službe nije postojala mogućnost da se podnositeljka rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto, niti da se prekvalifikuje.
Rešenjem Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08 od 22. jula 2010. godine, donetim u izvršenju navedene presude, ponovo je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja iz 2005. godine. Podnositeljka ustavne žalbe je i zakonitost novog konačnog rešenja osporila tužbom u upravnom sporu, koju je podnela Upravnom sudu 30. jula 2010. godine.
Upravni sud – Odeljenje u Nišu je rešenjem U. 25255/10 od 5. maja 2011. godine naložio punomoćniku podnositeljke da uredi tužbu u smislu člana 22. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, tako što će, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, precizirati predlog tužbe u odnosu na datum donošenja rešenja koje se tužbom osporava. Punomoćnik podnositeljke je obavešten o tome da će, u slučaju nepostupanja po tom rešenju u ostavljenom roku, tužba biti odbačena. U obrazloženju rešenja je navedeno da je podnositeljka u tužbi navela da osporava rešenje Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08 od 2. jula 2010. godine, a da se iz rešenja Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08, koje je uz tužbu priloženo, vidi da je isto doneto 22. jula 2010. godine. Upravni sud je dalje naveo da je tužba neuredna, te se po istoj ne može postupati jer sadrži nedostatke koji sprečavaju rad suda u ovoj upravnoj stvari, zbog čega je doneta odluka kao u dispozitivu rešenja.
Upravni sud – Odeljenje u Nišu je, na sednici veća održanoj 11. avgusta 2011. godine, doneo osporeno rešenje U. 25255/10, kojim je odbacio kao neurednu tužbu podnositeljke ustavne žalbe „podnetu protiv rešenja Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08 od 2. jula 2010. godine“. U obrazloženju navedenog osporenog rešenja konstatovano je: da je podnositeljka podnela tužbu tom sudu 30. jula 2010. godine kojom je osporila zakonitost navedenog rešenja; da je rešenjem tog suda od 5. maja 2011. godine naloženo punomoćniku podnositeljke da uredi tužbu, tako što će precizirati predlog tužbe u odnosu na datum donošenja pobijanog rešenja, jer je tužbom osporeno rešenje Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08 od 2. jula 2010. godine, dok je uz tužbu priloženo rešenje Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08 od 22. jula 2010. godine. Dalje je navedeno da je punomoćnik podnositeljke primio rešenje 17. maja 2011. godine, a u ostavljenom roku nije postupio po nalogu suda i otklonio nedostatke koji sprečavaju rad suda, zbog čega je, na osnovu člana 25. st. 2. i 3. Zakona o upravnim sporovima, rešeno kao u dispozitivu rešenja.
Podnositeljka je uz ustavnu žalbu dostavila podnesak od 23. maja 2011. godine upućen Upravnom sudu, kojim se ispravlja tehnička greška u datumu donošenja rešenja, tako što se, umesto 2. jula 2010. godine, kao datum donošenja rešenja označava 22. jul 2010. godine. Takođe je dostavljen izvod iz poštanske prijemne knjige advokatske kancelarije punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe na dan 23. maj 2010. godine, iz koje proizlazi da su Upravnom sudu tog dana upućene tri pošiljke.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36. stav 2.).
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni list RS“, broj 111/09), kojim je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita (član 3.); da tužba mora da sadrži ime i prezime, adresu i mesto stanovanja, odnosno naziv i sedište tužioca, označenje upravnog akta protiv koga je tužba podneta, razloge zbog kojih se tužba podnosi, predlog u kom pravcu i obimu se predlaže poništavanje upravnog akta, kao i potpis tužioca (č lan 22. stav 1.); da u z tužbu mora da se priloži original ili kopija akta protiv koga se tužba podnosi (č lan 22. stav 2.).
Odredbama člana 25. istog zakona propisano je: da će, ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, sudija pojedinac pozvati tužioca da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe i ukazaće mu na posledice ako ne postupi po zahtevu suda (stav 1.); da a ko tužilac u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke u tužbi koji sprečavaju rad suda, sudija pojedinac iz stava 1. ovog člana rešenjem će odbaciti tužbu kao neurednu, ako ne nađe da je osporeni upravni akt ništav (stav 2.); da a ko sudija pojedinac propusti da odbaci tužbu kao neurednu, to će učiniti veće suda (stav 3.).
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa ( član 232. stav 1.).
5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da nisu bili ispunjeni procesni uslovi da Upravni sud odbaci, kao neurednu, njenu tužbu podnetu protiv rešenja kojim je u upravnom postupku konačno odlučeno o prestanku njene civilne službe u Vojsci.
Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ukazuje da je svrha ustavnog jemstva iz člana 32. stav 1. Ustava u tome da se svakome obezbedi pravo da od suda zatraži i dobije delotvornu sudsku zaštitu u vezi sa svojim pravima ili obavezama. Reč je o „pravu na sud“, čije je važan aspekt i pravo na pristup sudu. Kad su u pitanju prava i obaveze o kojima se odlučuje pojedinačnim aktima i radnjama državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja, Ustavom je posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, tako što je predviđeno da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198. stav 2.).
Ustavni sud dalje ukazuje da je odredbom člana 20. stav 1. Ustava utvrđeno da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Takođe, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, navedeno pravo može biti predmet ograničenja, ali ne može da ograniči ili umanji pristup pojedincu na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti (videti presudu „De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske“, od 16. decembra 1992. god., Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28.).
Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju imala pristup Upravnom sudu, ali samo do stepena utvrđenja da je njena tužba neuredna i da je sud sprečen da po njoj postupa. Međutim, sama činjenica da je podnositeljka imala pravnu mogućnost podnošenja tužbe sudu ne dovodi nužno, sama po sebi, do ispunjenja pretpostavki koje proizlaze iz člana 32. stav 1. Ustava. I dalje ostaje da se utvrdi da li je stepen tog pristupa dovoljan da stranci osigura „pravo na sud“ sa stanovišta načela vladavine prava u demokratskom društvu.
Ustavni sud ukazuje da, saglasno Zakonu o upravnim sporovima, u upravnom sporu sud odlučuje , pored ostalog, o zakonitosti konačnih upravnih akata i da se, po prijemu tužbe, u prethodnom postupku ispituje da li tužba sadrži nedostatke koji sprečavaju rad suda po tužbi. U tom smislu, sudija pojedinac je ovlašćen da, nakon ocene da je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, pozove tužioca da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe i ukaže mu na posledice ako ne postupi po zahtevu suda . Ista ovlašćenja u pogledu ispitivanja tužbe ima i veće suda, koje će odbaciti tužbu kao neurednu, ako sudija pojedinac propusti da to učini. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da se odbacivanje tužbe kao neuredne – zbog propuštanja tužioca da otkloni nedostatke na koje je sud ukazao , ne smatra, samo po sebi, ograničenjem prava na sud, već neizbežnu zakonsku posledicu objektivne sprečenosti suda da po tužbi dalje postupa.
Ispitujući da li su u konkretnom slučaju bili ispunjeni zakonski uslovi da se odbaci kao neuredna tužba koju je podnositeljka ustavne žalbe 30. jula 2011. godine podnela Upravnom sudu, Ustavni sud je konstatovao da je navedena tužba podneta protiv konačnog rešenja Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08, kojim je odlučeno o žalbi podnositeljke ustavne žalbe i da je taj akt priložen uz tužbu, ali da je u tužbi kao datum donošenja pobijanog rešenja označen 2, umesto 22. jul 2010. godine. Ustavni sud je dalje konstatovao da je sud od podnositeljke ustavne žalbe zatražio da uredi tužbu tako što će precizirati predlog tužbe u odnosu na datum donošenja rešenja koje se tužbom osporava. Upravni sud – Odeljenje u Nišu je osporenim rešenjem odbacio tužbu kao neurednu, nalazeći da tužba sadrži nedostatke koji sprečavaju dalji rad suda, a koje podnositeljka ustavne žalbe u ostav ljenom roku nije otklonila.
Po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada su ispunjeni ostali zahtevi u pogledu sadržine tužbe, ne postoje zakonske smetnje da sud odlučuje o tužbi podnetoj protiv konačnog upravnog akta samo zbog toga što je u tužbi pogrešno označen dan njegovog donošenja, ukoliko je tačno naveden broj pobijanog akta, godina i mesec u kome je akt donet, a iz navoda tužbe je vidljivo da se pobija zakonitost konačnog upravnog akta koji je priložen uz tužbu. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na stanovište Evropskog suda za ljudska prava da preterano formalističko tumačenje sprečava odlučivanje o meritumu žalbe , što može da povred i pravo na pristup sudu (videti „Běleš and Others protiv Češke“, stav 69, „Zvolský and Zvolská protiv Češke“, 46129/99, 12.11.2002, stav 55 i Ferré Gisbert protiv Španije, 39590/05, 13.10.2009, stav 28.).
Polazeći od svega izloženog, ovaj sud smatra ustavnopravno neprihvatljivom ocenu Upravnog suda – Odeljenje u Nišu da je navedeni nedostatak sprečavao odlučivanje tog suda o zakonitosti rešenja Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08 od 22. jula 2010. godine, što je imalo za posledicu da je osporenim rešenjem Upravnog suda povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje. Ustavni sud, s obzirom na navedenu ocenu, nije posebno razmatrao navode i dokaze priložene uz ustavnu žalbu o tome da je podnositeljka ustavne žalbe postupila po nalogu suda iz rešenja od 5. maja 2011. godine za uređenje tužbe.
Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava na pravno sredstvo objašnjava nepostojanjem delotvornog pravnog sredstva za ostvarenje prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nije ispitivao osporeni akt sa stanovišta povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ) i utvrdio da je osporenim rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 25255/10 od 11. avgusta 201 1. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava.
6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 25255/10 od 11. avgusta 201 1. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5542 B. pov. broj 239-14/08 od 22. jula 2010. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 6883 N. pov. broj 315-16, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnositeljka izjav ila žalbu protiv prvostepenog rešenja o prestanku nje ne službe u Vojsci Srbije i Crne Gore od 8. aprila 2005. godine, do donošenja osporenog rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 25255/10 od 11. avgusta 201 1. godine.
Činjenica da je predmetni postupak trajao duže od šest godina može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Primenjujući citirane kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bi la raspoređen a, i ukoliko jeste, da li je postojala mogućnost da se podnositeljki obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao licu čije je radno mesto ukinuto.
U pogledu značaja koji za podnositeljku ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti akta na osnovu koga joj je prestala služba za nju od egzistencijalnog značaja.
Ustavni sud nalazi da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela dugom trajanju postupka .
Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom postupku donet o jedno prvostepen o rešenj e, tri drugostepena rešenja i da su vođena tri upravna spora, od kojih je jedan okončan osporenim rešenjem. Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni organ u izvršenju presuda donetih u upravnom sporu postupao u rokovima koji se mogu oceniti razumnim, ali je propuštanje tog upravnog organa da, u skladu sa zakonom, izvede dokaze u drugostepenom postupku, imalo za posledicu da nadležni sudovi ponište dva konačna rešenja doneta u osporenom postupku. U vezi sa postupanjem nadležnih sudova u upravnom sporu, Ustavni sud je utvrdio da je nedopustivo dugo trajalo odlučivanje o tužbi podnositeljke podnete protiv konačnog rešenja od 16. maja 2005. godine, jer je presuda u tom upravnom sporu doneta tek 14. maja 2008. godine, što se ne može opravdati ni promenom nadležnosti suda usled prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, a posebno činjenica da predmetna upravna stvar nije pravnosnažno okončana, jer će nakon poništavanja osporenog rešenja o tužbi podnositeljke biti ponovo odlučivano, potvrđuju da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.
8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.