Pobijanim rešenjem odbačena je tužba tužioca protiv Države SRJ zbog nedonošenja rešenja po njegovom zahtevu od 15.01.1996. godine da mu se isplati 24 poslednje plate, u vezi prestanka službe u Vojsci Jugoslavije, u smislu člana 146. tačka 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije.
Protiv pobijanog rešenja tužilac je podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke u smislu člana 19. Zakona o upravnim sporovima zbog povrede zakona na njegovu štetu.
Po razmotrenju spisa predmeta Savezni sud je našao da je zahtev osnovan.
U konkretnom slučaju tužba je odbačena na osnovu člana 28. stav 1. tačka 5. ZUS-a pošto je Vrhovni vojni sud našao da se u ovoj pravnoj stvari ne može voditi upravni spor jer je reč o naknadi štete pa je sudska zaštita obezbeđena van upravnog spora (član 9. stav 1. tačka 1. ZUS-a). Izloženo stanovište nije u skladu sa zakonom, jer se ovde ne radi o naknadi štete o kojoj bi odlučivao redovni sud u parnici.
Naprotiv, reč je o zakonom propisanom pravu iz radnog odnosa, odnosno iz odnosa u službi u Vojsci Jugoslavije koje tužiocu pripada, kad su ispunjeni zakonom propisani uslovi.
O tom pravu, kao i o drugim pravima iz odnosa u službi, rešavaju nadležne starešine u upravnom postupku, a sudsku kontrolu njihovih konačnih akata vrši Vrhovni vojni sud u upravnom sporu (član 17. stav 2. ZUS-a), ako upravni spor nije izričito isključen zakonom.