| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 16.01.2013 | Broj: Už-4289/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Marković iz Beograda i Marije Milošević iz Podgorice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013 . godine, doneo je
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirjane Marković i Marije Milošević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P . 20757/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv postupanja Vlade Republike Srbije – Ministarstvo pravde.
1. Mirjana Marković iz Beograda i Marija Milošević iz Podgorice su 4. oktobra 2010 . godine, preko punomoćnika Sanje Pejović, advokata iz Beograda, podne le Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20757/10.
Podnositeljke ustavne žalbe navode da su im označena ustavom zajemčena prava povređena „intervenisanjem i uticajem na sud izvršne vlasti – Ministarstva pravde Republike Srbije i državnog sekretara Slobodana Homena koje je učinjeno davanjem intervjua... i dostavljanjem podnesaka sudu bez zahteva suda u postupku u kome Ministarstvo pravde nije stranka u postupku, te prihvatanjem takve vrste uticaja, kao i vođenjem sudskog postupka u trajanju dužem od devet godina“.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu u predmetu P. 20757/10 i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5006/11 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Protiv Slobodana Miloševića iz Beograda (pravnog prethodnika podnositeljki ustavne žalbe), Republika Srbija, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo, je 9. januara 2001. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi utvrđenja ništavosti zakupa i ugovora o otkupu kuće površine 94,12 m2 u ul. Užičkoj 34, Beograd. Predmet je zaveden pod brojem P. 95/01.
Drugi opštinski sud je dopisima od 5. februara 2001. godine tražio od Republičkog javnog pravobranilaštva i Ureda za registar stanovništva dostavu tačne adrese tuženog. Republičko javno pravobranilaštvo je 19. februara 2001. godine obavestilo sud da su tražili od Ministarstva unutrašnjih poslova dostavu tačne adres e, koju će potom dostaviti sudu, a dopisom od 27. februara 2001. godine je obavestilo sud da tuženi i dalje ima prijavljenu adresu prebivališta u Tolstojevoj 33, Beograd (gde je i pokušana dostava), ali da još uvek boravi u rezidencijalnom objektu u Beogradu u ulici Užička 11-15.
Drugi opštinski sud je dopisom od 23. marta 2001. godine tražio od Ministarstva unutrašnjih poslova - OUP Savski venac da dostavi tužbu i poziv za ročište tuženom, s obzirom na to da je pozivar bio legitimisan na kapiji od strane vojnika, te mu je rečeno da je objekat pod vojnom zaštitom i da vrati tužbu sudu. Ministarstvo unutrašnjih poslova je 3. aprila 2011. godine obavestilo sud da je dostava pokušana 29. marta 2001. godine na adresi Užička 11-15, Beograd i da se tuženi nalazi u pritvoru u Okružnom zatvoru u Beogradu.
Drugi opštinski sud je dopisom od 4. aprila 2001. godine naložio upravniku Okružnog zatvora u Beogradu da dostavi tužbu i poziv za ročište tuženom, uz napomenu da je ročište zakazano za 10. april 2001. godine.
Pripremno ročište zakazano za 10. april 2001. godine je odloženo, uz nalog punomoćniku tuženog da dostavi uredno punomoćje za zastupanje u ovoj pravnoj stvari i da se pismeno izjasni na navode iz tužbe.
Odgovor na tužbu, ali bez priloženog urednog punomoćja za zastupanje, je dostavljen sudu 1. juna 2001. godine.
Pripremno ročište zakazano za 4. jun 2001. godine nije održano. Punomoćnik tuženog predao je sudu uredno punomoćje za zastupanje.
Na pripremnom ročištu održanom 28. avgusta 2001. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, sud je doneo rešenje da se naloži tuženom da se izjasni na primljene dokaze dostavljene uz podnesak tužioca od 5. jula 2001. godine.
Punomoćnik tuženog je podneskom od 28. avgusta 2001. godine obavestio sud da otkazuje punomoćje za zastupanje u ovom predmetu jer nije bio u mogućnosti da stupi u kontakt sa vlastodavcem iz opštepoznatih razloga.
U narednom periodu četiri ročišta nisu održana (2. oktobra i 12. decembra 2001. godine i 28. februara i 19. aprila 2002. godine), zbog nemogućnosti uručenja poziva i naloga suda tuženom.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 95/01 od 27. juna 2002. godine je tuženom Slobodanu Miloševiću, sa boravkom u Hagu, u zatvorskoj ustanovi Ševeningen, postavljen privremeni zastupnik za primanje pismena u ovoj pravnoj stvari (stav 1. izreke), određeno je da ovlašćenje privremenog zastupnika prestaje kada tuženi postavi sebi punomoćnika za prijem pismena (stav 2.) i određeno je da troškovi ovog zastupanja padaju na teret tuženog (stav 3.). Sud je zamolnicom tražio od Ministarstva pravde da preko konzularnog predstavništva u Holandiji, dostavi rešenje P. 95/01 od 27. juna 2002. godine tuženom.
Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom od 6. septembra 2002. godine, naložio Republičkom javnom pravobranilaštvu da dostavi sudu svu dokumentaciju vezanu za tužbeni zahtev, kao i originale radi uvida, a dopisom od 17. septembra 2002. godine mu je naložio da dostavi sudu još jedan primerak tužbe i svu dokumentaciju za punomoćnika za prijem pismena.
Na ročištu održanom 26. septembra 2002. godine, u odsustvu punomoćnika za prijem pismena tuženog (koji je podneskom od 13. septembra 2002. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da pristupi na ročište zbog obaveza pred „Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu“) je doneto rešenje da rasprava počinje iznova čitanjem spisa usled izmene u sastavu veća, kao i da punomoćnik tužioca dostavi ugovor o otkupu stana za lokaciju koju je tuženi otkupio pre dobijanja ugovora o zakupu stana u Užičkoj 34.
Republičko javno pravobranilaštvo je 27. septembra 2002. godine postupilo po nalogu suda sa prethodnog ročišta, a 4. oktobra 2002. godine postupilo po nalogu suda sa ročišta održanog 17. septembra 2002. godine .
Nakon odlaganja ročišta zakazanog za 30. oktobar 2002. godine i dva održana ročišta (8. oktobra i 11. decembra 2002. godine) , glavna rasprava je zaključena.
Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 95/01 od 11. decembra 2002. godine utvrđeno je da su ništavi ugovor o zakupu stana broj 360-06-101-1/99 od 19. marta 1999. godine, zaključen između Republike Srbije kao zakupodavca i Slobodana Miloševića kao zakupca i ugovor o otkupu stana – kuće površine 94,12 m2 u ulici Užička 34 u Beogradu zaključen između Republike Srbije kao prodavca i Slobodana Miloševića kao kupca, overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov. 670/99 dana 15. jula 1999. godine, što je tuženi dužan trpeti (stav 1. izreke), odbačen je tužbeni zahtev tužioca u delu u koje m je traženo da se utvrdi da su ništavi odluka i rešenje Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije 34 broj 360-1799 od 15. i 16. marta 1999. godine, kojim s e Slobodanu Miloševiću daje na korišćenje kao zakupcu na neodrđeno vreme kuća površine 94,12 m2 u ulici Užička 34 u Beogradu, na katastarskoj parceli broj 329/1, KO Beo grad 7 (stav 2. izreke), naložena je uspostava ranijeg zemljišno–knjižnog i posedovnog stanja Zemljišno-knjižnom sudu – Drugi opšti nski sud u Beogradu i Republičkom geodetskom zavod u u Beogradu (stav 3. izreke) i obavezan je tuženi da naknadi tužiocu određene troškove parničnog posupka (stav 4. izreke) .
Tužilac je 15. januara 2003. godine izjavio žalbu protiv stava 2. izreke prvostepene presude, dok je tuženi (uz punomoćje advokatu koji je bio privremeni zastupnik) izjavio žalbu na prvostepenu presudu 17. januara 2003. godine.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1711/03 od 16. aprila 2003. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je prvostepena presuda.
Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o izjavljenim revizijama tužioca i tuženog, doneo rešenje Rev. 4440/03 od 22. decembra 2004. godine kojim je ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Predmet je u ponovnom postupku dobio novi broj P. 2018/05.
U narednom periodu sud je održao pet ročišta (16. maja, 30. juna i 29. decembra 2005. godine i 22. februara i 21. maja 2006. godine), dok su dva bila odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije (4. oktobra 2005. godine i 18. aprila 2006. godine). Drugi opštinski sud je u navedenom periodu doneo i rešenje P. 2018/05 od 22. februara 2006. godine kojim je odbijen predlog J.A. iz Beograda za mešanje u parnici na strani tužioca Republike Srbije, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo , protiv tuženog Slobodana Miloševića iz Beograda (predlog podnet sudu 17. juna 2005. godine). J.A. iz Beograda je protiv navedenog rešenja izjavila žalbu 25. aprila 2006. godine.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2018/05 od 21. maja 2006. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari, u skladu sa članom 214. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je tuženi preminuo 11. marta 2006. godine.
Tužilac je podneskom od 4. oktobra 2006. godine tražio od suda nastavak postupka, označio tužene - Mirjanu Marković, Mariju Milošević (podnositeljke ustavne žalbe) i Marka Miloševića i traži o da se Mirjani Marković i Marku Miloševiću postavi privremeni zastupnik.
Mirjana Marković i Marko Milošević su podneskom od 31. oktobra 2006. godine označili punomoćnika - Momu Raičevića, ad vokata iz Beograda, i dostavili punomoćja za zastupanje.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2018/05 od 16. januara 2007. godine postavljen je privremeni zastupnik tuženoj Mariji Milošević, na nepoznatoj adresi, i određeno da će privreme ni zastupnik u ovoj parnici vršiti sva prava i dužnosti zakonskog zastupnika sve dok se tužena ili njen punomoćnik ne pojave pred sudom ili dok organ starateljstva ne postavi staraoca tuženoj.
Službenom beleškom od 6. februara 2007. godine je konstatovano da je advokat Svetislav Stevanović iz Sopota predao sudu punomoćje za zastupanje tužene Marije Milošević.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2018/05 od 14. marta 2007. godine određeno je da prestaju prava i dužnosti privremenog zastupnika postavljenog tuženoj Mariji Milošević.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2018/05 od 14. marta 2007. godine određen je nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari.
Punomoćnik tuženih Mirjane Marković i Marka Miloševića je protiv rešenja kojim se određuje nastavak postupka 4. aprila 2007. godine izjavio žalbu.
Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9365/07 od 20. februara 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih Mirjane Marković i Marka Miloševića i potvrđeno je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2018/05 od 14. marta 2007. godine (stav 1. izreke) i odbijen a je kao neosnovana žalba J. A. iz Beograda i potvrđeno rešenje istog suda P . 2018/ 05 od 22. februara 2006. godine (stav 2. izreke).
Predmet je dobio novi broj P. 5005/08.
Na ročištu održanom 17. decembra 2008. godine tužena Marija Milošević je ovlastila advokata Momu Raičevića iz Beograda za zastupanje. Sud je doneo rešenje da rasprava počinje iznova čitanjem spisa usled izmene u sastavu veća, kao i rešenje kojim je odbio predlog punomoćnika tuženih da sud odredi zastoj u potupku, odbio predlog punomoćnika tuženih da sud obavi uviđaj na licu mesta, da odredi građevinsko veštače nje, da sasluša u svojstvu svedoka predsednika i članove stambene komisije i odredio izvođenje dokaza - čitanje zapisnika sa sastanka komisije za stambena pitanja Vlade RS održanog 15. marta 1999. godine. Punomoćnik tuženih je tražio izuzeće postupajućeg sudije.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu VII Su. 207/08 od 29. decembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev punomoćnika tuženih za izuzeće sudije M.P. od daljeg postupanja u predmetu ovog suda P. 5005/08.
Na ročištu održanom 18. februara 2009. godine tužena Marija Milošević je ovlastila advokate Radovana Vukmanovića iz Ulcinja i Zorana Piperovića iz Podgorice za zastupanje i izjavila protivtužbu protiv Repub like Srbije radi utvrđenja. Sud je doneo rešenje kojim je odredio da rasprava počinje iznova čitanjem spisa usled izmene u sastavu veća, naložio punomoćniku tužioca da se izjasni na podnesak od 17. februara 2009. godine koji mu je predat na ovom ročištu, odredio da se protivtužba zavede veću po redu, a potom iznese radi odluke o spajanju parnica i odredio da se ostavinski spisi Drugog opštinskog suda u Begradu O. 3562/08 združe radi uvida.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5005/08 od 16. marta 2009. godine određeno je spajanje parnice toga suda P. 1019/09 sa parnicom istog suda P. 5005/08 radi zajedničkog raspravljanja (stav 1. izreke) i usvojen je predlog za određivanje privremene mere tužioca Republike Srbije (postavljen podneskom od 23. februara 2009. godine), tako što se tuženima zabranjuje otuđenje, opterećenje, odnosno bilo kakvo raspolaganje kuće u Užičkoj 34, Beograd, do pravnosnažnog okončanja ovog spora i određeno da se usvojena privremena mera sprovede u posedovnim knjigama (stav 2. izreke).
Tuženi su 27. marta 2009. godine izjavili žalbu na rešenje o određivanju privremene mere.
Tužilac je 27. marta 2009. godine dostavio odgovor na protivtužbu.
Sud je dopisima od 9. aprila 2009. godine obavestio stranke o otkazivanju ročišta zakazanog za 24. aprila 2009. godine, radi odlučivanja Okružnog suda u Beogradu o žalbi na rešenje o privremenoj meri.
Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7647/09 od 29. aprila 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih Mirjene Marković i Marije Milošević i potvrđeno je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5005/08 od 16. marta 2009. godine u delu stava dva izreke kojim je usvojen predlog za određivanje privreme ne mere tužioca te određena privremena mera, tako što je zabranjeno tuženima Mirjani Marković i Mariji Milošević otuđenje, opterećenje, odnosno bilo kakvo raspolaganje kuće u Užičkoj 34, Beograd, do pravnosnažnog okončanja ovog spora i određeno da se usvojena privremena mera sprovede u posedovnim knjigama (stav 1. izreke), dok je u preostalom delu stava dva izreke isto rešenje ukinuto i predmet se u tom delu vrać en prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje (stav 2. izreke) (dakle , u delu koji se odnosi na tuženog Marka Miloševića).
Tužilac je podneskom od 24. septembra 2009. godine povukao predlog za određivanje privremene mere u odnosu na tuženog Marka Miloševića.
U daljem toku postupka dva ročišta su odložena (30. septembra i 15. decembra 2009. godine), zbog bolesti punomoćnika tuženih i tužilac je podneskom od 12. marta 2010. godine utvrdio vrednost predmeta spora u skladu sa izmenama Zakona o parničnom postupku.
Predmet je preuzet od strane Prvog osnovnog suda u Beogradu i dobio je novi broj P. 58822/10, zbog početka primene Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11)
Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58822/10 od 16. marta 2010. godine Prvi osnovni sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.
Spisi predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58822/10 su 28. aprila 2010. godine dostavljeni Višem sudu u Beogradu i predmet je zaveden pod brojem P. 20757/10.
Ročište zakazano za 17. jun 2010. godine nije održano jer je punomoćnik tuženih brisan iz Imenika advokata Advokatske komo re Beograda, a preduzimatelj advokat Milan Janković iz Beograda je bio „prezauzet“ i nije uspeo da nađe zamenu za ovo ročište.
Advokat Milan Janković iz Beograda je podneskom od 28. juna 2010. godine obavestio sud da je on u obavezi da preduzima samo hitne radnje u postupku (kojih nema u predmetnom postupku) i nema kontakt sa strankama, koje mu nisu izdale ni posebno punomoćje, te je predložio sudu da stranke lično pozove na sledeću raspravu.
Viši sud u Beogradu je 9. jula 2010. godine naložio Republičkom javnom pravobranilaštvu u Beogradu da dostavi adrese prebivališta, odnosno boravišta tuženih Mirjane Marković i Marka Miloševića. Republičko javno pravobranilaštvo je podneskom od 19. jula 2010. godine od suda tražilo novi primereni rok za postupanje jer su Mirjana Marković i Marko Milošević u inostranstvu i potreban je duži vremenski period u kome bi se preko nadležnih organa utvrdila adresa tuženih, a ako sud nije saglasan sa molbom, predl oženo je određivanje privremenog zastupnika navedenim tuženim. Nakon produženja roka za još 15 dana za postupanje po nalogu suda, Republičko javno pravobranilaštvo je obavestilo sud da nije u mogućnosti da postupi po nalogu suda i pre dložilo je određivanje privremenog zastupnika Mirjani Marković i Marku Miloševiću.
Ročište zakazano za 31. avgust 2010. godine je odloženo jer tuženi Marko Milošević nije bio uredno pozvan, a adresa je nepoznata. Advokat Sanja Pejović iz Beograda je priložila punomoćje za zastupanje Mirjane Marković i Marije Milošević. Sud je doneo rešenje da se uputi zahtev M UP – Odeljenje za evidenciju i analitiku stanovništva za dostavljanje izveštaja o adre si boravišta ili prebivališta Marka Miloševića.
MUP – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava za upravne poslove – Odeljenje za upravne poslove je 9. septembra 2010. godine obavestilo sud da je Marko Milošević odjavljen sa prebivališta iz Beograda za Požarevac 23. decembra 1997. godine.
Viši sud u Beogradu je dopisom od 15. septembra 2010. godine tražio od MUP – Odeljenje za evidenciju i analitiku stanovništva sadašnju tačnu adresu Marka Miloševića, dok je dopisom od 23. septembra 2010. godine tražio od Ministarstva pravde RS – Državnog sekretara Slobodana Homena izveštaj o sadašnjoj tačnoj adresi Marka Miloševića, ukoliko raspolažu informacijom.
Ministarstvo pravde – Državni sekretar Slobodan Homen je 23. septembra 2010. godine uz odgovor sudu dostavio notu generalnog tužioca Ruske federacije u kojoj se navodi da su Mirjana Marković i Marko Milošević dobili status izbeglica u R uskoj federaciji u kojoj se nalaze i obaveštavaju da je odbijen zahtev Republike Srbije za njihovom ekstradicijom.
Rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 20757/10 od 23. septembra 2010. godine postavljen je privremeni zastupnik odsutnom tuženom Marku Miloševiću iz Požarevca, sada ne nepoznatoj adresi.
MUP – Policijska uprava Požarevac – Odsek za upravne poslove je 24. septembra 2010. godine obavestilo sud da Marko Milošević ima prijavljeno prebivalište u Požarevcu od 23. decembra 1997. godine.
Na ročištu održanom 4. oktobra 2010. godine doneto je rešenje da rasprava počinje iznova čitanjem spisa usled izmene u sastavu veća, kao i da će sledeće rošite biti naknadno zakazano, nakon odluke predsednika suda o zahtevu za izuzeće sudije, koji je postavila punomoćnik Mirjane Marković i Marije Milošević.
Rešenjem Višeg suda u Beogradu VII Su. 39/10-66 od 7. oktobra 2010. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za izuzeće sudije B.V. od daljeg postupanja u predmetu ovog suda P. 20757/10 i obavezane su prvotužena i drugotužena da uplate određen iznos na ime sudskih taksi.
U daljem toku postupka održano je ročište 25. februara 2011. godine i odloženo je ročište koje je bilo zakazano za 7. april 2011. godine (privremeni zastupnik za trećetuženog nije pristupio – uredno pozvan – a adv. pripravnik koji se za njega javio nije imao punomoćje).
Na ročištu održanom 13. maja 2011. godine Viši sud u Beogradu je doneo rešenje da se odbija kao neosnovan prigovor tuženih o stvarnoj nenadležnosti toga suda za odlučivanje o tužbenom z ahtevu kojim se traži utvrđivanje ništavosti spornih odluka Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije i odbijen je kao neosnovan predlog tuženih da se razdvoji postupak za odlučivanje o ništavosti navedenih odluka Komisije za stambena pitanja Vlade od postupka za odlučivanje o ništavosti ugovora o zakupu i ugovora o otkupu, te da se postupak u ovoj stvari prekine do odluke Upravnog suda u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnog suda. Takođe sud je doneo rešenje da rasprava počinje iznova čitanjem spisa usled izmene u sastavu veća, kao i rešenje kojim je: odbio kao neosnovan predlog tuženih da se pokrene postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja u smislu člna 176. ZPP i da se u ovom postupku zastane dok se ne okonča postupak pred navedenim sudom; odredio i izveo dokaze čitanjem određenih dokumenata; odbio dokazni predlog tuženih za saslušanje određenih svedoka, jer ti dokazi nisu od važnosti za odluku u ovoj pravnoj stvari. Sud je, nakon završnih reči stranaka, zaključio glavnu raspravu.
Presudom Višeg suda u Beogradu P. 20757/10 od 13. maja 2011. godine odbijen je kao neosnovan prigovor tuženih stvarne nenadležnosti toga suda za odlučivanje o tužbenom zahtevu kojim se traži utvrđivanje ništavosti odluka Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije 34 broj 360-1799 od 15. i 16. marta 1999. godine (stav 1. izreke), usvojen je tužbeni zahtev pa se utvrđuje da su ništavi odluka i rešenje Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije 34 broj 360-1799 od 15. i 16. marta 1999. godine, kojima se Slobodanu Miloševiću daje na korišćenje kao zakupcu na neodređeno vreme kuća površine 94,12 m2, u ulici Užičkoj 34, Beograd, na kat astarskoj parceli 329/1, KO Beograd 7, ugovor o zakupu stan a br. 360-06-101-1/99 od 19. marta 1999. godine, zaključen između Republike Srbije kao zakupodavca i Slobodana Miloševića kao zakupca, ugovor o otkupu stana (kuće) površine 94,12 m2, u ulici Užičkoj 34 u Beogradu, zaključen između Republike Srbije kao prodavca i Slobodana Miloševića kao kupca, overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu Ov. 670/99 od 15. jula 1999. godine (stav 2. izreke), usvojen je tužbeni zahtev pa je dozvoljeno brisanje prava svojine pravnog prethodnika tuženih sada pok. Slobodana Miloševića biv. iz Beograda i upis prava svojine u korist tužioca Republike Srbije u listu nepokretnosti 2474, KO Savski venac, kod Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti u Beogradu (stav 3. izreke), odbačena je protivtužba (stav 4. izreke) i obavezani su tuženi da solidarno isplate tužiocu određene troškove parničnog postupka (stav 5. izreke).
Punomoćnik prvotužene i drugotužene je 4. jula 2011. godine izjavio žalbu na navedenu prvostepenu presudu.
Predmet Višeg suda u Beogradu P. 20757/10 je 14. septembra 2011. godine primljen u Apelacionom sud u u Beogradu i zaveden pod brojem Gž. 5006/11.
Ustavni sud konstatuje da do 6. novembra 2012. godine, kada su Ustavnom sudu dostavljen i spisi predmeta Višeg suda u Beogradu P. 20757/10 i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5006/11 , navedeni postupak nije okončan. 4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnositeljke ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 2.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku (član 10.); da će sud, ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže da bi redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu štetne posledine za jednu ili obe stranke, postaviti privremenog zastupnika (član 84. stav 1.); da pod uslovom iz stava 1. ovog člana će sud postaviti tuženom privremenog zastupnika naročito u slučaju ako je boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika ili ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika u SRJ, nalaze u inostranstvu, a dostavljanje se nije moglo izvršiti (član 84. stav 2. tač. 4) i 5)); da je punomoćnik dužan da pri prvoj radnji u postupku podnese punomoćje, da sud može dozvoliti da radnje u postupku za stranku privremeno izvrši lice koje nije podnelo punomoćje, ali će istovremeno narediti tom licu da naknadno u određenom roku podnese punomoćje ili odobrenje stranke za izvršenje parnične radnje, te da dok ne protekne rok za podnošenje punomoćja sud će odložiti donošenje odluke, a ako taj rok bezuspešno protekne, sud će nastaviti postupak, ne uzimajući u obzir radnje koje je izvršilo lice bez punomoćja, kao i da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, te da ako sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za zastupanje, ukinuće parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 98.); da će stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u SRJ, sud pozvati da u primerenom roku postave punomoćnika za primanje pismena u SRJ, a ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne postave takvog punomoćnika, sud će stranci na njen trošak postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena i o tome će obavestiti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika (član 146); da će sud nastojati, ako stranka nije sama u mogućnosti da sazna adresu lica kome pismeno treba dostaviti, da od nadležnog organa ili na drugi način dobije potrebne podatke (član 148.).
Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjuje na konkretan postup ak, propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud tuženom, ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže da bi redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu štetne posledine za jednu ili obe stranke, postaviti privremenog zastupnika sa spiska advokata koji sudu dostavlja advokatska komora (član 79. stav 1.); da pod uslovom iz stava 1. ovog člana će sud postaviti tuženom privremenog zastupnika naročito u slučaju ako je boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika ili ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalaze u inostranstvu, a dostavljanje se nije moglo izvršiti (član 79 . stav 2. tač. 4) i 5)); da će stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u Republici Srbiji, sud pozvati da u primerenom roku postave punomoćnika za primanje pismena u Republici Srbiji, a ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne postave takvog punomoćnika, sud će stranci na njen trošak postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena i o tome će obavestiti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika (član 141.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljke ustavne žalbe poziva ju, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je predmetni postupak pokrenut protiv supruga i oca podnositeljki koji je tokom trajanja parnice preminuo, te da su nakon njegove smrti, podnositeljke ustavne žalbe stupile na njegovo mesto u predmetnom parničnom postupku. Nadalje, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 9. januara 2001. godine i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Imajući u vidu da su tek stupanjem u parnicu podnositeljke ustavne žalbe stekle svojstvo stranke u postupku i da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka. S tim u ve zi, Ustavni sud konstatuje da pr edmetni parnični postupak traje preko jedanaest godina.
Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.
U konkretnom slučaju radi se o postupku koji se vodi radi utvrđenja ništavosti zakupa i ugovora o otkupu kuće, zbog čega se, prema stanovištu Ustavnog suda , osporeni postupak ne može smatrati naročito složenim. Međutim, na složenost postupka su značajno uticale druge okolnosti: nemogućnost dostavljanja pismena tuženom pravnom prethodniku tuženih, odnosno podnositeljki ustavne žalbe ; stupanje u parnicu tri tužena lica nakon smrti pravnog prethodnika tuženih ; nemogućnost utvrđenja adresa prebivališta, odnosno boravišta tuženih, pa samim tim i nemogućnost dostavljanja pismena; odlučivanje suda o istaknutom zahtevu za mešanje u parnici na strani tužioca; podnošenje protivtužbe; odlučivanje suda o naknadno istaknutom zahtevu za određivanje privremene mere.
Takođe, prema nalaženju Ustavnog suda, predmet spora je relativnog značaja za podnositeljke, jer je tužilac tužbenim zahtevom tražio brisanje prava svojine pravnog prethodnika podnositeljki na predmetnoj nepokretnosti i upis prava svojine u korist tužioca kod Republičkog geodetskog zavoda .
Što se tiče ponašanja podnositeljki ustavne žalbe i njihovog pravnog prethodnika, Ustavni sud ocenjuje da je na njihovoj strani bilo propusta koji su uticali na dužinu trajanja parnice. Naime, do stupanja podnositeljki ustavne žalbe u parnicu, dva pripremna ročišta nisu održana zbog nedostavljanja urednog punomoćja za zastupanje tuženog, dok od 15 zakazanih ročišta za glavnu raspravu sedam nije održano, a od toga četiri nije održano zbog nemogućnosti dostavljanja poziva i naloga pravnom prethodniku podnositeljki, nakon otkazivanja punomoćja tuženom za zastupanje od strane advokata, dakle nakon što je tuženi imao saznanje da se protiv njega vodi predmetni parnični postupak. Ustavni sud dalje nalazi da se da se dužina trajanja postupka nakon smrti Slobodana Miloševića prevash odno može pripisati podnositeljkama ustavne žalbe koje uopšte nisu pokazale zainteresovanost da se postupak što pre otkonča i na taj način otk loni neizvesnost u pogledu njihovih prava i obaveza. Pri tome, postupak je bio u prekidu od 21. maja 2006. godine do 14. marta 2007. godine, u kom periodu je rešenjem suda od 16. januara 2007. godine podnositeljki Mariji Milošević bio postavljen privremeni zastupnik, kome su prava i obaveze prestale rešenjem suda od 14. marta 2007. godine. Dalje, podnositeljk a ustavne žalbe Mirjana Marković se protivil a nastavku postupka i izjavil a je žalbu protiv tog rešenja. Takođe, od zakazanih 11 ročišta, šest nisu održana, od čega dva nisu odžana zbog sprečenosti usled bolesti punomoćnika podnositeljki, dok jedno nije održano zbog toga što je punomoćnik tuženih brisan iz Imenika advokata Advokatske komore Beograda, nakon čega je preduzimatelj kancelarije obavestio sud da nema kontakt sa strankama, kao i da mu nisu izdata posebna p unomoćja. Ustavni sud ističe da je održavanje dva ročišta prekinuto i obustavljen je svaki dalji rad na predmetu zbog zahteva punomoćnika podnositeljki za izuzeće postupajućeg sudije (17. decembar 2008. godine i 4. oktobar 2010. godine). Ustavni sud konstatuje i da je punomoćnik podnositeljki u toku postupka predlagao zastoj u postupku, prekid postupka i razdvajanje postupka, kao i pokretanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Stoga, Ustavni sud konstatuje da su podnositeljke ustavne žalbe odlučujuće doprinele odugovlačenju postupka i napominje da je stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, dužna da pokaže ličnu ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, te da se uzdrži od onih radnji koje mogu očigledno i direktno dovesti do odugovlačenja postupka. Takođe, Ustavni sud ističe da se navodi podnositeljki ustavne žalbe koje se odnose na „hitro i nezakonito“ postavljanje privremenog zastupnika trećetuženom rešenjem Višeg suda u Beogradu od 23. septembra 2010. godine , ne mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku, jer je sud odredio trećetuženom privremenog zastupnika upravo sa ciljem ubrzanja postupka.
Analizirajući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud ocenjuje da je, osim neodržavanja dva ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, sud aktivno upravljao parnicom, zakazujući ročišta u razmacima uglavnom od po dva meseca. Takođe, postupajući sudovi su postupali vrlo efikasno prilikom odlučivanja o predlozima stranaka, traženim izuzećima sudija i privremenoj meri, kao i prilikom dostavljanja predmeta sudovima više instance na odlučivanje o žalbama stranaka i prilikom dostavljanja predmeta Višem sudu u Beogradu po utvrđenju njegove stvarne i mesne nadležnosti nakon početka primene Zakona o uređenju sudova . Pored toga, usled nemogućnosti uručenja poziva i naloga, postupajući sudovi su tri puta donosili rešenja o postavljenju privremenih zastupnika . Po nalaženju Ustavnog suda, nadležni sud je preduzimao konkretne mere radi okončanja parnice, zbog čega eventualni propust u pogledu dva neodržana ročišta nije takve prirode da bi uticao na nerazumno dugo trajanje parnice.
Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju doprinos dužini trajanja postupka isključivo na strani podnositeljki ustavne žalbe, odnosno njihovog prethodnika, čemu je doprinela i navedena procesna složenost postupka.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20757/10 nije povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 3 2. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
U pogledu navoda podnositeljki o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava, u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20757/10, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da je postupak još uvek u toku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.
6. U pogledu dela ustavne žalbe kojom se osporava postupanje Vlade Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke smatraju da su im označena prava povređena „intervenisanjem i uticajem na sud izvršne vlasti“ koje je učinjeno davanjem intervjua državnog sekretara Ministarstva pravde – Slobodana Homena u dnevnim novinama „Press“ 26. septembra 2010. godine i dostavljanjem sudu podneska kojim obaveštavaju sud da se trećetuženi u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20757/10 „nalazi u Ruskoj federaciji i da je odbijen zahtev Republike Srbije za njegovu ekstradiciju s obzirom da ima status izbeglice“.
Ustavni sud je izvršio uvid u osporenu izjavu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio da je dnevni list „Press“ 26. septembra 2010. godine objavio intervju državnog sekretara Ministarstva pravde – Slobodana Homena, u kome nakon naslova intervjua „Čestitka za 5. oktobar – Miloševićima plene imovinu“ stoji osporena izjava koja glasi: „S obzirom na to da je jasna činjenica da Mirjana i Marko nisu i neće biti dostupni našim organima, duboko verujem da su se stekli uslovi da se odredi njihov privremeni pravni zastupnik i da bi sud u hitnom postupku trebalo da okonča taj proces... takva odluka bi predstavljala zadovoljenje pravde, imajući u vidu da je ta vila kupljena za nekoliko stotina nemačkih maraka“.
Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da navedeni intervju ne predstavlja, u smislu člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu , akt ili radnju državnog organa ili organizacije kojoj su poverene javna ovlašćenja, kojima se odlučuje o pojedinačnim pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, a kojima bi mogla biti povređena ili uskraćena ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčena Ustavom, već se radi o izjavi datoj u intervjuu dnevnom listu, koja ne predstavlja radnju državnog organa kojom se odlučuje o pojedinačnim pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe . Iz navedenog sledi da, ratione materiae, osporena radnja ne predstavlja pojedinačnu radnju protiv koje je ustavna žalba dopuštena. Ustavni sud je ovakav pravni stav zauzeo i u svojim ranijim rešenjima (npr. Už-2467/2010 od 1. jula 2010. godine i Už-6598/2011 od 30. oktobra 2012. godine).
Dalje, Ustavni sud je uvidom u ustavnu žalbu utvrdio da podnositeljke smatraju da su im dostavljanjem sudu podneska od strane Ministarstva pravde kojim obaveštavaju sud da se trećetuženi u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20757/10 „nalazi u Ruskoj federaciji i da je odbijen zahtev Republike Srbije za njegovu ekstradiciju s obzirom da ima status izbeglice“, označena prava povređena time što Viši sud u Beogradu pre donošenja rešenja o postavljanju privremenog zastupnika trećetuženom u postupku P. 20757/10 nije pribavio izveštaj od Ministarstva unutrašnjih poslova koji je tražio, već je to rešenje doneo na osnovu navedenog dopisa Ministarstva pravde koje nije stranka u postupku. Ustavni sud posebno naglašava da trećetuženi u postupku Višeg suda u Beogradu u predmetu P. 20757/10 nije podnosilac ustavne žalbe i ocenjuje da određene radnje koje je sud preduzeo u postupku, a koje se odnose na druga lica u postupku, ne mogu predstavljati navod o povredi prava podnositeljki ustavne žalbe, te je ustavna žalba u tom delu nedopuštena.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je stoga odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je osporeno postupanje Vlade Republike Srbije – Ministarstvo pravde, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.
7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević