| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 28.03.2013 | Broj: Už-122/2013 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Baračkova iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. marta 2013. godine, doneo je
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Žarka Baračkova izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3714/12 od 27. novembra 2012. godine.
2. Odbacuje se predlog Žarka Baračkova za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.
1. Žarko Baračkov iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 8. januara 2013. godine, preko punomoćnika Zorke Đonović Maluckov, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3714/12 od 27. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
Povredu navedenih ustavnih prava podnosilac zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Smatra da drugostepeni sud nije mogao da odbije njegov protivtužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje prestanka prava plodouživanja tužilje na spornoj nepokretnosti primenom odredaba člana 52. stav 1. i člana 58. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojima je regulisano sticanje i prestanak stvarnih službenosti, već da je sporni odnos sud morao da reši primenom pravnih pravila iz paragrafa 938. Sr pskog građanskog zakonika. Takođe, smatra da mu je zbog usvajanja tužbenog zahteva kojim je traženo njegovo iseljenje iz stana čiji je vlasnik, povređeno pravo na imovinu. Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, i da, u cilju otklanjanja štetnih posledica, zabrani izvršenje osporene presude, kao i da odloži njeno izvršenje.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje :
Tužilja D.K. podnela je 13. novembra 2008. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog Žarka Baračkova, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi iseljenja iz stana na kojem tužilja ima konstituisano pravo doživotnog plodouživanja. U toku postupka, tuženi je podneo protivtužbu kojom je tražio utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu predmetnog stana u delu u kojem je konstituisana lična službenost plodouživanja u korist tužilje. Eventualnim tužbenim zahtevom tuženi je tražio da se utvrdi da je tužilji prestalo pravo plodouživanja zbog nekorišćenja.
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8909/11 od 24. maja 2012. godine odbijeni su tužbeni i glavni protivtužbeni zahtev, a usvojen je eventualni protivtužbeni zahtev.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3714/12 od 27. novembra 2012. godine preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi da se iseli sa svim licima i stvarima iz predmetnog stana i isti preda tužilji na korišćenje, a odbijen je eventualni protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilji nekorišćenjem prestalo pravo doživotnog plodouživanja na spornom stanu. U obrazloženju presude je navedeno da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da su parnične stranke majka i sin, i da je nakon smrti tužiljinog supruga 1985. g odine stanarsko pravo na stanu broj 41, koji se nalazi u Novom Sadu u Ulici Omladinskog pokreta broj 2b, preneto na tužilju. Dalje je navedeno da je tužilja 1991. godine zasnovala vanbračnu zajednicu sa M.R. kod kog je otišla da živi u Bačince . Parnične stranke su se tokom 1992. godine dogovorile da tuženi otkupi predmetni stan, a da tužilja zadrži pravo doživotnog plodouživanja. Tuženi je u svojstvu kupca 11. februara 1993. godine sa opštinom Novi Sad zaključio ugovor o otkupu navedenog stana. Članom 2. ugovora u korist tužilje je konstituisano pravo doživotnog plodouživanja na stanu, koje je 23. septembra 2008. godine upisano u javne knjige. U periodu od 1991. godine do 2008. g odine tužilja nije živela u predmetnom stanu. Tužilja je nakon operacije, 27. maja 2008. godine, došla u sporni stan radi oporavka , a zbog nesuglasica sa snajom otišla je da živi kod kćerke, a zatim se vratila u Bačince. Obrazlažući svoju odluku u delu u kojem je preinačio prvostepenu presudu i odbio eventualni protivtužbeni zahtev, Apelacioni sud u Novom Sadu je naveo da o osnovanosti zahteva za prestanak prava doživotnog plodouživanja sud odlučuje na osnovu shodne primene odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje regulišu prestanak stvarne službenosti. Pozi vajući se na odredbe člana 54. stav 1. i člana 58. stav 3. pomenutog zakona, drugostepeni sud je istakao da pravo lične službenosti prestaje nevršenjem kroz vremenski period od dvadeset godina. Polazeći od toga da se tužilja iz predmetnog stana iselila 1991. godine, a da je tužbu kojom je tražila predaju stana u posed, na koji način je iskazala volju za korišćenje istog, podnela 2008. godine, drugostepeni sud je zaključio da tužiljino pravo plodouživanja nije prestalo jer nije bilo kontinuiranog nekorišćenja u periodu od dvadeset godina. U odnosu na odluku o usvajanju tužbenog zahteva kojom je tuženi obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana, drugostepeni sud je istakao da tužilja kao plodouživalac ima pravo da drži i koristi predmetnu nepokretnost.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona , da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).
Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije ( "Službeni list FNRJ", br. 86/46, 105/46 i 96/47) propisano je: da su pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 6. aprila 1941 godine, izgubili pravnu snagu (član 2.); da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u čl anu 2 . ovog zakona, koja u smislu čl ana. 3 ovog zakona nisu proglašena obaveznim, mogu po ovom zakonu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, i to samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, ustavima narodnih republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetim od nadležnih organa nove države, kao i sa načelima ustavnog poretka Federativne Narodne Republike Jugoslavije i njenih republika, kao i da državni organi ne mogu svoja rešenja i druge akte zasnivati neposredno na ovim pravnim pravilima (član 4.).
Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („ Službeni list SFRJ “, br. 6/80 i 36/90 i „ Službeni list SRJ“, broj 29/96) propisano je: da se na stvari na kojoj postoji pravo svojine može zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslov ima određenim zakonom (član 6. stav 1.); da se na osnovu pravnog posla stvarna službenost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 52.); da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina a vlasnik poslužnog dobra se nije tome protivio (član 54. stav 1.); da stvarna službenost prestaje ako se vlasnik poslužnog dobra protivi njenom vršenju a vlasnik povlasnog dobra tri uzastopne godine nije vršio svoje pravo, kao i da stvarna službenost prestaje ako se ne vrši za vreme potrebno za njeno sticanje održajem, kada isto lice postane vlasnik poslužnog i povlasnog dobra ili propašću povlasnog, odnosno poslužnog dobra (član 58. st. 1. i 3.); da se pravo plodouživanja, pravo upotrebe, pravo stanovanja, kao i pravo stvarnog tereta uređuje zakonom (član 60.).
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporene presude, nije pravilno primenio merodavno pravo . Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu jedne od stranaka, ili kada je došlo do povrede osnovnih procesnih prava stranaka (prava na pristup sudu, prava na ''jednakost oružja'' itd.).
Budući da podnosilac smatra da je u konkretnom slučaju Apelacioni sud u Novom Sadu bio dužan da primeni pravna pravila iz paragrafa 938. Srpskog građanskog zakonika, a ne odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Ustavni sud ističe da Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, između ostalog, podrazumeva obavezu redovnih sudova da svoje odluke zasnivaju na pravnim normama koje su merodavne za rešavanje konkretnog spornog odnosa. Ova obaveza podrazumeva da pravni osnov sudske odluke ne sme da bude proizvoljan, niti da tumačenje merodavnih pravnih normi sme da bude van okvira jezičkog značenja.
U vezi sa iznetim, Ustavni sud najpre konstatuje da je članom 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije predviđeno da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima, koji su bili na snazi na dan 6. april 1941. godine, mogu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom i ustavnim načelima FNRJ, ustavima narodnih republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetim od nadležnih organa nove države. Jezičko tumačenje ove pravne norme upućuje na zaključak da je z akonodavac dao mogućnost, ali da nije propisao i obavezu da se pravna pravila iz zakona i drugih propisa koji su bili na snazi do 6. aprila 1941. godine, uz ispunjenost ostalih uslova, primenjuju u onim slučajevima gde u važećem zakonodavstvu postoji pravna praznina.
Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 60. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji je stupio na snagu 1. septembra 1980. godine, propisano da se pravo plodouživanja, pravo upotrebe, pravo stanovanja, kao i pravo stvarnog tereta uređuje zakonom.
Međutim, zakonodavac do sada nije posebnim zakonom uredio pravni institut plodouživanja kao posebnu vrstu lične službenosti, što znači da u ovom slučaju postoji očigledna pravna praznina. Popunjavanje pravnih praznina se najčešće vrši od strane redovnih sudova. Kada se u praksi javi pitanje koje nije uređeno važećim pravnim propisima, tada sud ima šira ovlašćenja nego inače, jer se od njega očekuje da postupi kao zakonodavac i ustanovi pravilo za rešavanje nekog pravno relevantnog pitanja koje bi trebalo da postoji, ali ga u postojećim pravnim normama nema. U otklanjanju pravnih praznina najčešće se primenjuju analogija (tumačenje po sličnosti) i šira interpretacija, a ako ne postoji mogućnost da se pravna praznina premosti ovim sredstvima - sud može da donese odluku neposredno primenjujući pravna načela. Prilikom utvrđivanja pravila za popunjavanje pravnih praznina, sud mora voditi računa o suštini pravne situacije koju treba urediti i tražiti rešenje koje je najviše u skladu sa društvenim interesima.
Apelacioni sud u Novom Sadu je sporno pitanje koje se ticalo prestanka prava plodouživanja podnosiočeve majke na predmetnom stanu, rešio analognom primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima su propisani uslovi za sticanje i prestanak stvarnih službenosti. Naime, drugostepeni sud se, obrazlažući osporenu odluku u delu kojim je odbijen eventualni protivtužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, pozvao na odredbe člana 54. stav 1. i člana 58. stav 3. pomenutog zakona, zaključivši da, s obzirom na to da se tužilja iz predmetnog stana iselila 1991. godine, te da je podnošenjem tužbe u 2008. godini izrazila volju za korišćenje istog, tužiljino pravo plodouživanja nije prestalo jer nije bilo kontinuiranog nekorišćenja u periodu od 20 godina. Ustavni sud smatra prihvatljivim zaključak drugostepenog suda o tome da usled nevršenja prava u pomenutom periodu nije prestalo pravo plodouživanja podn osiočeve majke, pri čemu ukazuje da se, saglasno odredbama Zakona o državnom premeru i katastru ("Službeni glasnik RS", br. 72/09 i 18/10), svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima, među kojima je i pravo službenosti, stiču upisom u katastar nepokretnosti (konstituivnost upisa) (član 60. stav 1. i član 77.), što je bilo propisano i odredbama člana 5. stav 1. i člana 58a stav 1. ranije važećeg Zakon a o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima ("Službeni glasnik RS", br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05). Kako iz činjeničnog stanja koje je utvrđeno u postupku pred redovnim sudovima proizilazi da je pravo plodouživanja u korist podnosiočeve majke ustanovljeno ugovorom o otkupu stana koji je zaključen 1993. godine, a da je upis ovog prava u katastar nepokretnosti izvršen u 2008. godini, kada je to stvarno pravo konstituisano i time stečeno, to se i rok za prestanak tog prava mora računati od dana njegovog sticanja. Dakle, i kada bi se na ovaj slučaj primenio rok od tri godine za prestanak prava plodouživanja primenom pravnog pravila imovinskog prava sadržanog u paragrafu 938. Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, ne bi se moglo zaključiti da je pravo plodouživanja podnosiočeve majke na spornom stanu prestalo, jer je parnični postupak pokrenut 13. novembra 2008. godine.
Imajući u vidu prethodno navedeno, a posebno izneti stav o analognoj primeni odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima su regulisani uslovi za nastanak i prestanak stvarnih službenosti i na uslove za nastanak i prestanak ličnih službenosti, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu svoje stanovište o neispunjenosti uslova za prestanak prava plodouživanja podnosiočeve majke usled nevršenja prava zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni materijalnog prava.
Ocenjujući osnovanost tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno na taj način što je u osporenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu zauzet pravni stav koji je potpuno drugačiji od stavova drugih sudova u istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravna sigurnost jedna od garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je izvršio uvid u izvode iz presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 4428/02 od 28. novembra 2002. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 667/10 od 23. juna 2010. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 4603/97 od 8. oktobra 1997. godine, koji su dostavljeni uz ustavnu žalbu , i utvrdio da je u svim navedenim presudama konstatovano da se na lične službenosti primenjuju pravna pravila imovinskog prava, a u prve dve presude i da su to pravna pravila sadržana u "s rbijanskom građanskom zakoniku", odnosno u "paragrafu 938. Građanskog zakonika".
Ustavni sud dalje konstatuje da pravilo koje je sud ustanovio u svojoj odluci radi popunjavanja pravne praznine obavezuje samo stranke u tom sudskom postupku, te nema karakter opšte pravne norme. Međutim, takva odluka može biti oslonac za druga rešenja i osnov sudske prakse.
Primenjujući prethodno navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da se nijedna od odluka na koje se pozvao podnosilac ne odnosi na pravo plodouživanja ranijeg nosioca stanarskog prava na stanu koji je sadašnji vlasnik (ovde podnosilac ustavne žalbe) otkupio tako što se sadašnji plodouživalac odrekao mogućnosti privilegovanog otkup a stana. U situaciji da plodouživalac nije dao saglasnost podnosiocu ustavne žalbe kao svome sinu za otkup stana, plodouživalac bi bio vlasnik stana i mogao stanom nesmetano da raspolaže. Ustavni sud smatra da je suština nastale pravne situacije omogućila sudu da na pravo plodouživanja ne primeni pravna pravila imovinskog prava sadržana u paragrafu 938. Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, koja se u sudskoj praksi inače primenjuju na ovu ličnu službenost. Ovo iz sledećih razloga: prvo, otkup stana je specifičan institut koji kao način sticanja prava svojine u našem pravnom sistemu postoji tek od 1990. godine; drugo, nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana koji je imao prvenstvo otkupa stan a, imao je i pravo trajnog korišćenja stana; treće, plodouživalac je u ovom slučaju pravo lične službenosti stekao odrekavši se sticanja prava svojine na stanu otkupom u korist podnosioca kao svog sina; četvrto, sve navedene s pecifičnosti ukazuju na to da tumačenje po sličnosti (analogija) vodi u ovom slučaju ka primeni odredaba važećeg Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima su uređene stvarne službenosti , a ne ka primeni pravnih pravila imovinskog prava iz 1844. godine . S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je tvrdnja podnosioca ustavne žalbe o nejednakom postupanju sudova činjenično i pravno neutemeljena zbog specifičnih okolnosti ovoga slučaja po kojima se on razlikuje od svih slučajeva u presudama koje je dostavio podnosilac.
Po oceni Ustavnog suda, a imajući u vidu sve okolnosti datog slučaja, osporena presuda suštinski zadovoljava standarde pravičnosti na način kako to zahteva član 32. stav 1. Ustava.
Imajući u vidu sve napred izneto, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje neosnovani.
6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu iz razloga što je obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana čiji je vlasnik, Ustavni sud ukazuje na to da pravo plodouživanja, kao lična službenost, podrazumeva pravo najšireg korišćenja stvari, bez promene suštine same stvari . Posledica ovako širokog obima prava plodouživanja se ogleda i u tome što je plodouživalac ovlašćen da traži iseljenje svih lica iz nepokretnosti u odnosu na koju ima konstituisanu ovu ličnu službenost, pa i od vlasnika nepokretnosti, koji je dužan da mu omogući nesmetano uživanje prava. Ovo stoga što je plodouživalac neposredni držalac stvari, i ta državina deluje prema svim licima, pa i prema vlasniku stvari. Pravo plodouživanja na stanu je šire pravo od prava stanovanja, jer svome titularu daje ovlašćenje ne samo da u stanu stanuje (pravo neposredne državine), nego i da stan izda u zakup trećim licima (pravo ubiranja plodova). Pravo podnosioca ustavne žalbe da kao vlasnik spornog stana nastavi njegovo korišćenje, u ovom konkretnom slučaju, nije ograničio Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom, već sam podnosilac zaključivši ugovor o otkupu stana sa teretom plodouživanja u korist svoje majke, odnosno zaključivši ugovor u korist trećeg lica. Stoga se podnosiocu, saglasno odredbi člana 58. stav 1. Ustava, može jemčiti pravo svojine na stanu u obimu u kome je stečeno ugovorom o otkupu na osnovu zakona - sa stvarnim teretom plodouživanja.
Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.
7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 13/18 - US), te je odlučio kao u tački 1. izreke.
8. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbac io predlog za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3714/12 od 27. novembra 2012. godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.
9. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda.
10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević