Prvostepena presuda je okončana usvajanjem tužbenog zahteva tužioca D. A. iz B, i prvostepeni sud je poništio odluku Upravnog odbora "N" AD iz B. od 29.03.2002. godine, o razrešenju direktora Društva, A. D. pre isteka vremena na koje je izabran i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove od 16.000,00 dinara. Prvostepeni sud je ovako presudio pošto je prethodno utvrdio da odluka tuženog od 29.03.2002. godine nije doneta u zakonom predviđenom postupku.
Viši trgovinski sud u Beogradu je postupajući po čl. 348. st. 3. Zakona o parničnom postupku, ispitao prvostepenu presudu primenom čl. 365. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku i nalazi da tužba nije dozvoljena.
Po stanju u spisima Upravni odbor tuženog 29.03.2002. godine razrešio tužioca funkcije direktora tuženog. Sednica upravnog odbora od 29.03.2002. godine bila je zakazana 27.03.2002. godine, što je suprotno Statutu tuženog Društva. Prilikom zakazivanja sednice za 29.03.2002. godine, nije u dnevni red bilo svrstano pitanje razrešenje direktora.
Tužilac je već iskoristio pravo iz čl. 52. Zakona o upisu u sudski registar, podneo je žalbu protiv rešenja donetog u registru prvostepenog suda o brisanju direktora D. A. i upisu D. B. za novog direktora. Žalba na rešenje prvostepenog suda je odbijena sa obrazloženjem da u registarskom postupku ne ispituje spornost na koju je smenjeni direktor u tom postupku ukazao.
Tužilac nije dužan u tužbi označiti po kom Zakonu traži zaštitu prava za koje smatra da je povređeno, već mora označiti činjenice iz kojih sud utvrđuje postoji li povreda i kog Zakona na štetu tužioca.
Po činjenicama na koje se tužilac u ovoj parnici u tužbi poziva nije dozvoljena tužba. Tužilac ne može tražiti poništaj odluke Upravnog odbora po članu 62. Zakona o upisu u sudski registar. Ta zakonska odredba pod određenim uslovima dozvoljava da se tužbom za utvrđenje traži da se utvrdi da je upis ništav. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac ne traži da se utvrdi ništavost upisa već traži poništaj odluke Upravnog odbora tuženog.
Pored nedozvoljenosti, ispunjeni su uslovi za odbačaj tužbe i po čl. 79. i 80. Zakona o preduzećima. Naime, poništaj odluke Upravnog odbora od 29.03.2002. godine ne bi značilo vraćanje tužioca na funkciju direktora tuženog, čiji je direktor treće lice po pravnosnažnom rešenju istog suda Fi.br. 4311/02 od 05.04.2002. godine. Iz napred rečenog sledi zaključak da tužilac nema pravnog interesa za poništaj odluke Upravnog odbora tuženog od 29.03.2002. godine kojim je razrešen funkcije direktora, jer tražena presuda ne bi značila vraćanje tužioca na funkciju direktora.
Iz gore navedenih razloga povodom žalbe tuženog Viši trgovinski sud u Beogradu ukida prvostepenu presudu i odbacuje tužbu po čl. 369. st. 2. Zakona o parničnom postupku.