Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živka Jovanovića iz Bošnjaca , Jovana Jovanovića, Dimitrija Jovanovića, Bojane Spasić i Ljubice Đokić, svih iz Gornje Bunuše, Nebojše Jovanovića i Živke Conić, oboje iz Leskovca, Vukana Mladenovića i Stojanke Micić, oboje iz Todorovca i Suzane Lazarević iz Šišinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 201 6. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Živka Jovanovića, Jovana Jovanovića, Dimitrija Jovanovića, Bojane Spasić, Ljubice Đokić, Nebojše Jovanovića, Živke Conić, Vukana Mladenovića, Stojanke Micić i Suzane Lazarević i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 83/13, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete , i to Stojanki Micić i Ljubici Đokić svakoj u iznosu od po 700 evra, Dimitriju Jovanoviću u iznosu od 600 evra, a Jovanu Jovanoviću, Živku Jovanoviću, Nebojši Jovanoviću, Živki Conić, Vukanu Mladenoviću, Bojani Spasić i Suzani Lazarević svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Obrazloženje

1. Živko Jovanović iz Bošnjaca , Jovan Jovanović, Dimitrije Jovanović, Bojana Spasić i Ljubica Đokić, svi iz Gornje Bunuše, Nebojša Jovanović i Živka Conić, oboje iz Leskovca, Vukan Mladenović i Stojanka Micić, oboje iz Todorovca i Suzana Lazarević iz Šišinca izjavili su 17. maja 2013. godine, preko punomoćnika Nikole Stankovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leksovcu u predmetu R1. 78/08 (kasnije predmet Osnovnog suda u Leskovcu R1. 83/13).

Podnositeljke Stojanka Micić i Ljubica Đokić, u ustavnoj žalbi ističu da su osporeni vanparnični postupak, koji se vodio radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pred Opštinskim sudom u Leskovcu, pokrenule u toku 1995. godine, te da je u odnosu na njih postupak okončan nakon više od 18 godina, dok su ostali podnosioci istakli da je osporeni vanparnični postupak, u odnosu na njih , trajao više od deset godina, čime im je , svima, uskraćeno pravo na pružanje sudske zaštite u razumnom roku i pričinjena i m nematerijalna šteta.

Podnosioci od Ustavnog suda traž e da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da im je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete , kao i naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije , te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu R1. 83/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu broj R1. 78/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opština Čačak je, postupajući po zahtevu Stojanke Micić, Ljubice Đokić (ovde dve od podnositeljki ustavne žalbe) i M.J, B.J, S.J. i P.J. (ovde pravnih prethodnika podnosilaca ustavne žalbe), formirala predmet radi određivanja naknade, koju treba da im isplati ZZ „Jedinstvo“ za nepokretnost koja im je eksproprisana 1948. godine. Kako stranke nisu postigle dogovor, Opština Čačak je donela zaključak broj 465-30/94-03 od 7. marta 1995. godine, na osnovu kojeg je spis e navedenog predmeta prosledila na dalju nadležnost Opštinskom sudu u Leskovcu , koji je navedene spise predmeta primio 22. marta 1995. godine.

Do donošenja prvog prvostepenog rešenja Opštinski sud u Leskovcu je zakazao 27 ročišta, od kojih pet nije održano (jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer nije bio uredno pozvan protivnik predlagača, jednom zbog štrajka advokata i dva puta bez pisanog obrazloženja zašto se ročište ne održava i pored toga što su sve stranke bile prisutne). U ovom delu postupka sud je naložio i sproveo veštačenje preko sudskog veštaka geometra, poljoprivredno veštačenje, ekonomsko veštačenje, te više puta saslušavao sudske veštake geometra i poljoprivredne struke, kao i izveo dokaz saslušanjem svedoka, te je pribavljao potrebnu dokumetaciju od Istorijskog arhiva, Službe za katastar nepokretnosti, Odeljenja za finansijske i imovinskopravne poslove Opštine Leskovac, Arhiva opštine Leskovac, te vršio uvid u parnične spise predmeta koji su se vodili pred istim sudom.

Na ročištu održanom 26. januara 1998. godine, sud je doneo rešenje da se radi dopune dokaznog postupka sprovede dopunsko poljoprivredno veštačenje, po kome su nalaz i mišljenje dostavljeni sudu 23. maja 2001. godine (u spisima nema podataka o bilo kakvoj aktivnosti u predmetu u periodu od 26. januara 1998. do 23. maja 2001. godine) i prvo sledeće ročište održano je 23. novembra 2001. godine, nakon kojeg je na ročištu održanom 10. decembra 2001. godine, Opštinski sud u Leskovcu doneo prvo prvostepeno rešenje R1. 77/95, kojim je odredio naknadu predlagačima, a protivnika predlagača obavezao da tu naknadu isplati, kao i da predlagačima ustupi u svojinu i na korišćenje središnji i severozapadni deo sporne parcele i naknadi im troškove postupka.

Postupajući po žalbi protivnika predlagača od 21. avgusta 2002. godine, Okružni sud u Leskovcu je doneo rešenje Gž. 1297/02 od 17. decembra 2002. godine, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, pa je nakon što su procesni nedostaci otklonjeni doneo rešenje Gž. 1025/03 od 3. septembra 2003. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku sud je zakazao 13 ročišta, od kojih tri nije održano (jedno jer su stranke zahtevale da im se da vreme kako bi se upoznale sa drugostepenom odlukom i dva jer nije bilo dokaza da su stranke bile uredno pozvane). Do donošenja drugog prvostepenog rešenja sud je naložio i sproveo jedno građevinsko veštačenje. Na ročištu održanom 28. januara 2005. godine, u vanparnicu je umesto sada pokojnog Mladena Jovanovića, stupio Dimitrije Jovanović (ovde jedan od podnosilaca ustavne žalbe), a na ročištu održanom 11. aprila 2006. godine i Jovan Jovanović (ovde takođe jedan od podnosilaca ustavne žalbe), dok je na ročištu održanom 12. septembra 2006. godine, sud konstatovano da su u vanparnični postupak, na strani predlagača, kao pravni sledbenici sada pokojnih Mladena Jovanovića, Petra Jovanovića i Stanka Jovanovića, pored Dimitrija Jovanovića i Jovana Jovanovića, stupili i: Živko Jovanović, Nebojša Jovanović, Živka Conić, Vukan Mladenović, Bojana Spasić, Suzana Lazarević (ovde takođe podnosioci ustavne žalbe) i J.A, S.M, B.J, Lj.Đ. i B.J.

Na ročištu održanom 22. marta 2007. godine, sud je doneo drugo prvostepeno rešenje R1. 126/03, kojim je odredio naknadu predlagačima i obavezao protivnika predlagača da im isplati i naknadu i zakonsku kamatu na označeni iznos.

Postupajući po žalbi predlagača od 5. juna 2007. godine, Okružni sud u Leskovcu je doneo rešenje Gž. 2333/07 od 13. avgusta 2008. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku sud je zakazao i održao pet ročišta, na kojima je sproveo dokaz uviđajem na spornoj nepokretnosti, odredio i sproveo građevinsko veštačenje, te saslušao veštaka građevinske struke, pa na ročištu održanom 27. aprila 2009. godine doneo treće prvostepeno rešenje R1. 78/08, kojim je odredio naknadu predlagačima, obavezao protivnika predlagača da im tako određenu naknadu isplati, te ga obavezao da predlagačima ustupi u svojinu i na korišćenje središnji i severozapadni deo sporne parcele, a Službi za katastar nepokretnosti naložio da izvrši uknjižbu označene imovine, obavezao protivnika predlagača na isplatu zakonske zakonske kamate, te da predlagačima isplati troškove postupka.

Postupajući po žalbama predlagača od 7. jula 2009. godine i protivnika predlagača od 9. jula 2009. godine, Viši sud u Leskovcu je 19. marta 2013. godine doneo drugostepeno rešenje Gž. 2070/10, kojim je prvostepeno rešenje preinačio tako što je odbio predlog predlagača kao neosnovan zbog zastarelosti prava da na ime pravične naknade za eksproprisanu nepokretnost zahtevaju ispunjenje obaveze od protivnika predlagača i predlagače obavezao da protivniku predlagača isplate troškove postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05 i 85/12) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ), koji je bio na snazi u vreme pokretanja vanparničnog postupka, bilo je propisano: da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 72/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10 .).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog vanparničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 22. marta 1995. godine pred Opštinskim sudom u Leskovcu, kao i da je Dimitrije Jovanović, kao pravni sledbenik u postupak stupio 28. januara 2005. godine, Jovan Jovanović 11. aprila 2006. godine, a Živko Jovanović, Nebojša Jovanović, Živka Conić, Vukan Mladenović, Bojana Spasić, Suzana Lazarević 12. septembra 2006. godine, te da je vanparnični postupak pravnosnažno okončan 19. marta 2013. godine pred Višim sudom u Leskovcu, odnosno da je ukupno trajao 18 godina. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni vanparnični postupak vođen po predlogu podnosilaca ustavne žalbe radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost. Ustavni sud je dalje utvrdio da je vanparnični sud, u dokaznom postupku, saslušao svedoka, sudske veštake, te više puta sprovodio građevinsko, poljoprivredno i veštačenje posredstvom veštaka geometra, te sproveo dopune pojedinih veštačenja, kao i pribavljao podatke o eksproprisanoj nepokretnosti od Istorijskog arhiva, Opštine Leskovac, Arhiva opštine Leskovac, Službe za katastar nepokretnosti, što ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet predloga bio činjenično i pravno složen, što u jednom delu i opravdava dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud dalje ocenjuje da je na strani svih podnosilaca ustavne žalbe nesumnjivo postojao značajan interes da se sporna pitanja rasprave u što kraćem roku, dok je ocenjujući njihovo ponašanje utvrdio da su Stojanka Micić i Ljubica Đokić svojim ponašanjem delimično uticale na duže trajanje postupka, prevashodno imajući u vidu činjenicu u periodu od 26. januara 1998. do 23. maja 2001. godine nije bilo zakazano ni jedno ročište od strane suda, ali nije bilo nikakve aktivnosti ni od strane predlagača da se novo ročište zakaže, a što je svakako uticalo na duže trajanje postupka. Ustavni sud je ocenjujući ponašanje ostalih podnosioca utvrdio da nisu uticali na duže trajanje postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud ukazuje da je osnovni razlog dugom trajanju vanparničnog postupka postupanje kako prvostepenog suda, tako i drugostepenog suda. Ustavni sud nalazi da prvostepeni sud ni je preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere koje su m u stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o predlogu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome govor i napred pomenuta potpuna neaktivnost i od strane suda , u periodu od 26. januara 1998. do 23. maja 2001. godine, kada nije zakazano ni jedno ročište, te činjenica da su tokom ovog postupka donet a čak tri prvostepen a re šenja od kojih su dv a bil a ukinut a i vraćen a prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta zbog vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, Ustavni sud nalazi da je Viši sud u Leskovcu doneo drugostepeno rešenje, kojim je postupak i pravnosnažno okončan, tek nakon tri godine i osam meseci, što je neprihvatljivo dug period sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 83/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu R1. 78/08), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, i to: Stojanki Micić i Ljubici Đokić svakoj u iznosu od po 700 evra, Dimitriju Jovanoviću u iznosu od 600 evra, a Jovanu Jovanoviću, Živku Jovanoviću, Nebojši Jovanoviću, Živki Conić, Vukanu Mladenoviću, Bojani Spasić i Suzani Lazarević svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno imao u vidu doprinos pojedinih podnosilaca trajanju postupka, trenutak kada su pojedini podnosioci stupili u osporeni postupak, dužinu trajanja postupka, te složenost predmeta. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema uslova za određivanjem tražene naknade troškova, u smisli člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić