| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Vrhovni sud Srbije* | Datum: 01.01.0001 | Broj: Rev.2.946/02 |
| Abstrakt: | |||
U provedenom postupku je utvrđeno da su tužioci radili kod tuženog preduzeća u poslovnoj jedinici na graničnom prelazu Gradina u Dimitrovgradu. Osporenim rešenjima tužiocima je prestao radni odnos u poslovnoj jedinici 30.06.2001. godine usled zatvaranja navedene poslovne jedinice, a na osnovu člana 109. stav 1. tačka 5. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine, sa obrazloženjem da se zatvara poslovna jedinica u skladu sa Zakonom o izmenama i dopunama Carinskog zakona i da poslovna jedinica prestaje sa radom 30.06.2001. godine.
Na osnovu tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da prestanak rada poslovne jedinice tuženog preduzeća nije razlog predviđen članom 109. stav 1. tačka 5. navedenog Zakona o radnim odnosima, usled koga bi zaposlenom prestao radni odnos po sili zakona, pa su tužbene zahteve tužilaca usvojili i poništili rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima.
Odredbom člana 109. stav 1. tačka 5. Zakona o radnim odnosima, zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca usled stečaja, likvidacije, odnosno u svim drugim slučajevima prestanka rada poslodavca u skladu sa zakonom. Prema navedenoj zakonskoj odredbi zaposlenom prestaje radni odnos po sili zakona kada poslodavac prestane sa radom usled stečaja, likvidacije kao i u drugim slučajevima u skladu sa zakonom. Ukidanje poslovne jedinice kao organizacionog dela poslodavca preduzeća nije predviđeno kao osnov za prestanak radnog odnosa zaposlenom po sili zakona. U konkretnom slučaju tuženo preduzeće nije prestalo sa radom već njegova poslovna jedinica u skladu sa izmenama i dopunama Carinskog zakona, pa stoga tužiocima nije mogao prestati radni odnos zbog ukidanja organizacionog dela tuženog u kome rade tužioci na osnovu odredbe člana 109. stav 1. tačka 5. Zakona o radnim odnosima.
Neosnovano je isticanje u reviziji tuženog da presuda kojom je obavezan da tužioce vrati na rad nije podobna za izvršenje jer više ne postoji radno mesto na koje bi tužioci bili raspoređeni. Reintegracija zaposlenog je nužna posledica poništavanja odluke o prestanku radnog odnosa. Odsustvo radnog mesta na kome je zaposleni radio nije smetnja za reintegraciju zaposlenog, jer je odredbama čl. 26. do 36. Zakona o radnim odnosima regulisan status zaposlenog za čijim je radom prestala potreba, pa te odredbe važe i za zaposlenog koga sud vraća na rad.