| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 20.10.2016 | Broj: Už-3003/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „ Industrija smrznute hrane Frikom“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „Industrija smrznute hrane Frikom“ d.o.o. izjavljena protiv rešenja Saveta Komisije za zaštitu konkurencije broj 5/0-02-329/2012-1 od 19. novembra 2012. godine, presude Upravnog suda U. 17578/12 od 12. marta 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 181/13 od 6. februara 2014. godine.
1. Privredno društvo „Industrija smrznute hrane Frikom“ d.o.o. iz Beograda, preko punomoćnika Vojina Biljića, advokata iz Beograda, podnelo je Ustavnom sudu, 3. aprila 201 4. godine, ustavnu žalbu protiv „radnji Komisije za zaštitu konkurencije izvršenih pre i u toku postupka po zaključku broj 5/0-02-360/2010-1 od 6. avgusta 2010. godine“, rešenja Saveta Komisije za zaštitu konkurencije broj 5/0-02-329/2012-1 od 19. novembra 2012. godine, presude Upravnog suda U. 17578/12 od 12. marta 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 181/13 od 6. februara 2014. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje, prava na pravnu sigurnost, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i čl. 34, 36. i 58. Ustava. Ustavnom žalbom se, takođe, ističe povreda prava iz čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje obrazlaže sledećim navodima: da je podnosilac, postupajući po nalozima Komisije za zaštitu konkurencije, 21. juna i 22. jula 2010. godine dostavio tražene podatke, ali da „takav nalog nije dat u okviru upravnog postupka“; da protiv zaključka Komisije o pokretanju postupka protiv podnosioca nije bila dozvoljena posebna žalba, a zaključak je javno objavljen; da je Komisija pre ispitnog postupka pribavila dokaze na kojima je zasnovano osporeno rešenje Komisije od 19. novembra 2012. godine, a da podnosiocu nije bilo omogućeno da se upozna sa tim dokazima; da je podnosilac predložio Komisiji izvođenje 15 dokaza, o kojima nisu doneti zaključci u smislu člana 38. stav 5. Zakona o zaštiti konkurencije, već je o dokaznim predlozima „rešavano obaveštenjem“.
Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi: da je u tužbi Upravnom sudu ukazao na povrede pravila postupka učinjene u postupku pred Komisijom i predložio da se izvrši veštačenje ekonomsko-finansijske struke, ali je Upravni sud odbio navedeni predlog, poklanjajući veru Komisiji da su sve ekonomske činjenice tačno utvrđene; da ni Upravni sud, niti Vrhovni kasacioni sud nisu obrazložili ključne činjenice neophodne za pravilnu odluku; da mu nadležni sudovi nisu dostavili odgovore Komisije na tužbu, odnosno na zahtev za preispitivanje osporene presude Upravnog suda.
Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, pravna mera koja mu je izrečena u osporenom postupku ukazuje na nedostatak bilo kakve namere za kompenzacijom i ima isključivo kazneni karakter, te su članovi 32. i 34. Ustava u svom krivičnopravnom aspektu primenljivi na konkretan slučaj.
Povreda prava na pravnu sigurnost se, prema navodima ustavne žalbe, ogleda u tome što je, prilikom utvrđivanja relevantnih činjenica, Komisija primenila definiciju dominantnog tržišta iz Zakona o zaštiti konkurencije koji nije bio na snazi u vreme vođenja postupka i izricanja mere. Podnosilac zaključuje da je na njega primenjen stroži zakon i prebačen teret dokazivanja činjenica koje po blažem zakonu nisu relevantne. S tim u vezi se ističe da se osporeno rešenje Komisije temelji na činjenici da je podnosilac poslovao nezavisno od drugih učesnika na tržištu i samostalno donosio poslovne odluke, što je po važećem zakonu irelevantno. Takođe se ukazuje da je stroži zakon primenjen u pogledu kazne - za čije izricanje nije bio nadležan sud, već upravni organ, da se odluka o kazni nije mogla delotvorno pobijati, niti su pri njenom izricanju postojale procesne garancije osnovnih ljudskih prava okrivljenog. Podnosilac smatra da nije mogao biti kažnjen zbog zaključivanja ugovora u periodu od 2008. do 2010. godine, odnosno za radnje preduzete do 1. novembra 2009. godine, kada je stupio na snagu novi Zakon o zaštiti konkurencije - posebno imajući u vidu da je uredba kojom su određeni kriterijumi za određivanje visine iznosa koji se plaća po osnovu mere zaštite konkurencije doneta 23. jula 2010. godine, niti je mogao biti obavezan da plati 4% prihoda u 2009. godini, kada u tom periodu nisu bili utvrđeni navedeni kriterijumi. Prema navodima ustavne žalbe, Komisija je pokrenula postupak radi utvrđenja, a ne radi ispitivanja zloupotrebe dominantnog položaja, odnosno sa „jasnom namerom da kazni podnosioca“. Konačno, u ustavnoj žalbi se ističe da su prestankom važenja Zakona o zaštiti konkurencije iz 2005. godine prestale da važe i posebne odredbe o zastarelosti iz člana 74. tog zakona, pa je, primenom opšteg roka iz Zakona o prekršajima, prekršajno gonjenje zastarelo 2011. godine, a propust državnog organa da podnese prekršajnu prijavu, po mišljenju podnosioca, mora pasti na teret države.
U prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu, „u vezi sa povredom prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te, potencijalno sa pravom iz člana 21. Ustava“, podnosilac ističe da je ograničenje imovine spornom upravnom merom, pod pretpostavkom da je bilo u javnom interesu i u skladu sa zakonom, svakako bilo neproporcionalno i arbitrerno. Ovo se objašnjava time da je u većem delu spornog perioda na snazi bio zakon prema kome Komisija nije imala ovlašćenja da izriče mere na teret imovine, te je podnosilac imao „stečeno pravo koje se sastoji u uzdržavanju Komisije od zahvata nad njegovom imovinom“. Takođe se ukazuje: da nije postojala izvesnost mere, odnosno njena predvidljivost pre donošenja Uredbe o kriterijumima..., niti mogućnost pobijanja mere u sudskom postupku; da Upravni sud ceni isključivo zakonitost pobijanog akta, a ne i celishodnost izrečene mere, te da „nema mogućnost da istu promeni“; da izrečena mera predstavlja prekomerni teret za podnosioca.
Ustavnom žalbom se ukazuje i na to da podnosilac nije imao jednaku sudsku zaštitu kao banke, niti delotvorno pravno sredstvo, s obzirom na „rešavanje obaveštenjem, koje ne sadrži pouku o pravnom sredstvu, kao ni osporene presude“. Takođe se navodi da privatnost podnosioca nije na isti način tretirana od strane Komisije i, posredno, od sudova, kao privatnost njegovih konkurenata i ostalih učesnika na tržištu, budući da su na internet stranici Komisije objavljivani podaci o predmetnom postupku, uključujući i osporene akte.
U dopuni ustavne žalbe od 28. marta ističe se da je, „u međuvremenu“, došlo do promene pravnog stava od strane Vrhovnog kasacionog suda, u prilog čemu se podnosilac poziva na presudu tog suda Uzp. 477/11 od 13. jula 2012. godine.
Ustavnom žalbom se traži da Sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene akte i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenim rešenjem Saveta Komisije za zaštitu konkurencije (dalje u tekstu: Komisija) broj 5/0-02-329/2012-1 od 19. novembra 2012. godine utvrđeno je, pored ostalog: da privredno društvo „ Industrija smrznute hrane Frikom“ d.o.o. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, ima dominantan položaj na relevantnom tržištu veleprodaje industrijskog sladoleda na teritoriji Republike Srbije i da je taj položaj zloupotrebilo na taj način što je u svojim tipskim ugovorima, koje je zaključivalo sa kupcima-maloprodavcima, sa primenom u periodu od 2008. do 2010. godine, a u jednom broju ugovora i posle 2010. godine, unosilo, kao bitan element ugovora, odredbe kojima je nametalo obavezu kupaca-maloprodavaca da u daljoj prodaji u potpunosti primenjuju cene utvrđene u njegovim cenovnicima i odredbe kojima je svojim kupcima nametalo obavezu ekskluzivne kupovine relevantnog proizvoda od njega, uz direktnu ili indirektnu zabranu prodaje konkurentskih proizvoda (tač. 1. i 2. dispozitiva rešenja); određena je podnosiocu ustavne žalbe mera zaštite konkurencije u obliku plaćanja novčanog iznosa u visini od 4% ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u 2009. godini, što iznosi 301.950.520 dinara (tačka 3. dispozitiva rešenja); naloženo je podnosiocu ustavne žalbe da, u roku ostavljenom rešenjem, na svojoj internet stranici objavi obaveštenje svim svojim kupcima-maloprodavcima da se odredbe u zaključenim ugovorima, koji su u primeni na dan donošenja rešenja, a kojima je ugovorena obaveza kupaca u pogledu cena u daljoj prodaji, ekskluziviteta u rashladnim uređajima ili u maloprodajnim objektima, nadalje ne primenjuju sve do isteka roka na koji su ugovori zaključeni (tačka 6. dispozitiva rešenja). U obrazloženju osporenog rešenja Komisije je konstatovano: da je zaključkom broj 5/0-02-360/2010-1 od 6. avgusta 2010. godine pokrenut postupak protiv podnosioca, radi utvrđenja postojanja radnje zloupotrebe dominantnog položaja, da je podnosiocu 4. maja 2012. godine dostavljeno obaveštenje o bitnim činjenicama, dokazima utvrđenim u postupku, o kome se podnosilac izjasnio podnescima od 5, 18. i 26. juna 2012. godine; da je podnosilac predložio da se predmetni postupak prekine, navodeći da bi, u slučaju prekida, prihvatio sledeće obaveze – da ne zahteva bilo kakve oblike ekskluzivnosti; da bi u ugovorima predvideo da kupci u delu frižidera koji su u njegovom vlasništvu mogu da skladište robu konkurentskih proizvođača, te da bi postojeće ugovore usaglasio sa navedenim u prvom narednom ciklusu pregovora, a najkasnije do 31. januara 2013. godine; da je predlog podnosioca za prekid postupka odbijen, jer je ocenjeno da nije ispunjen nijedan uslov iz člana 58. Zakona. Dalje je konstatovano da je zaključkom Komisije odbijen predlog podnosioca za saslušanje neimenovanih svedoka na okolnost ugovornog odnosa koji ti svedoci imaju sa učesnikom na tržištu koji nije stranka u predmetnom postupku, kao i da je odbijena žalba podnosioca o kojoj je odlučivao predsednik Komisije. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na definiciju dominantnog tržišta određenu Zakonima o zaštiti konkurencije iz 2005. i 2009. godine, Komisija je navela da različitost u definiciji samo ukazuje na to da je, ne dirajući u suštinu povrede, primenjen različit stepen generalizacije, te da opis povrede upotrebom formulacija koje je poznavao ranije važeći zakon, ni na koji način ne dovodi u pitanje primenu važećeg zakona, niti se može zaključiti da je Komisija primenjivala ranije važeći zakon. Komisija je ocenila da potvrđuju ispravnost njene odluke o postojanju povrede konkurencije, navodi podnosioca da „potrošači ne bi imali sladoled, niti smrznutu robu, da on nije mogao da obezbedi ekskluzivitet za svoje uređaje“. Komisija je istakla da podnosilac nije obustavio radnje koje predstavljaju povredu konkurencije ni nakon pokretanja postupka po službenoj dužnosti, te da nije dostavio konkretan i validan dokaz u prilog tvrdnji da je već u 2009. godini prestao sa praksom ekskluzivnosti i da je u 2010. godini obavestio svoje kupce da preporučene cene iz tipskih ugovora nisu maloprodajne cene koje su obavezni da primenjuju u daljoj prodaji. Komisija je, primenom kriterijuma iz člana 57. Zakona, i člana 3. Uredbe, utvrdila da je podnosilac izvršio težu povredu konkurencije, da je ona trajala u celom posmatranom periodu, od 2008. do 2010. godine, a da je nastavljena i u 2011. godini i, na osnovu toga, odredila osnovni iznos mere zaštite konkurencije koji je jednak konačnom iznosu, budući da nema otežavajućih, niti olakšavajućih okolnosti na strani podnosioca ustavne žalbe.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 17578/12 od 12. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao osporeno rešenje Komisije. Upravni sud je ocenio da je u postupku pred Komisijom pravilno zaključeno da relevantno tržište, u konkretnom slučaju, predstavlja tržište veleprodaje industrijskog sladoleda na teritoriji Republike Srbije i da je nesumnjivo utvrđeno da podnosilac proizvodi isključivo industrijski sladoled, da se na taj proizvod odnose svi ugovori koje je podnosilac zaključivao u konktrolisanom periodu od 2008. do 2010. godine, te da rezultati ispitivanja zakonskih kriterijuma za utvrđivanje relevantnog tržišta potvrđuju da je sladoled proizvod namenjen finalnoj potrošnji, koji je po svojim karakteristikama, kao i u pogledu uobičajene namene, specifičan i nema zamenu u bilo kom proizvodu. Upravni sud je, takođe, ocenio da osporeno rešenje Komisije sadrži pravilan zaključak da podnosilac ima dominantan položaj na tržištu veleprodaje industrijskog sladoleda na teritoriji republike Srbije i da se, bez sporenja pravilnosti visine utvrđenih tržištnih udela podnosioca i kompanije „Nestle“, postojanje takvog položaja ne dovodi u pitanje parametrima na koje je u tužbi ukazano. Upravni sud nije prihvatio predlog podnosioca za određivanje ekonomsko-finansijskog veštačenja u ovoj pravnoj stvari, jer je ocenio da su podaci sadržani u osporenom rešenju zasnovani na brižljivom utvrđivanju parametara koji se odnose na podnosioca i kompaniju „Nestle“, te da pravilnost tih podataka ni podnosilac ne osporava. U vezi sa navodima tužbe da je podnosiocu povređeno pravo na odbranu, ocenjeno je da su isti neosnovani, jer je podnosilac učestvovao u osporenom postupku izjašnjenjem od 5. juna 2012. godine, koje je dopunjeno podnescima od 18. i 29. juna iste godine. Takođe je navedeno da pravilnost utvrđenih podataka tužbom nije osporena, da je te podatke, po pravilu, sam tužilac dostavio tuženom organu, a da se, u skladu sa zakonom, ne moraju navesti podaci koji se odnose na konkurentske kompanije koji po svojoj sadržini predstavljaju poslovnu tajnu. Osporena presuda Upravnog suda, takođe, sadrži ocenu navoda podnosioca kojima je ukazivao na propust Komisije da odluči o dokaznim predlozima, kao i na zastarelost mera zaštite konkurencije određene osporenim rešenjem.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 181/13 od 6. februara 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za ispitivanje osporene presude Upravnog suda U. 17578/12 od 12. marta 2013. godine.
Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 477/11 od 13. jula 2012. godine, kojom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, uvažen je zahtev i preinačena pobijana presuda Upravnog suda U 4145/11 od 7. jula 2011. godine, tako što je uvaž ena tužba V.k. S. i poništ eno rešenje Komisije od 17. marta 2011. godine. U obrazloženju navedene presude je konstatovano da iz spisa predmeta Upravnog suda proizilazi: da je odluka Upravnog odbora V.k. S. od 21. marta 2008. godine pod nazivom „Cenovnik minimalnih cena veterinarskih usluga“, sa važnošću od 1. maja 2008. godine, zabranjen i ništav sporazum u smislu Zakona o zaštiti konkurencije, što je utvrđeno odlukom Komisije od 21. novembra 2008. godine ; da je Komisija 25. maja 2009. godine podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv V.k. S, o kome je rešavao Prekršajni sud u Beogradu; da je rešenjem tog suda od 5. marta 2010. godine odbačen zahtev za pokretanje prekršajnog postupka sa obrazloženjem da je novim Zakonom o zaštiti konkurencije za radnju opisanu u zahtevu isključena prekršajna kažnjivost ; da je pobijanim rešenjem Komisije od 17. marta 2011. godine određena mera zaštite konkurencije zato što je zaključen i izvrš en zabranjeni sporazum donošenjem Cenovnika minimalnih cena veterinarskih usluga. Vrhovni kasacioni sud je, polazeći od navedenog, na šao da je pogrešna ocena Upravnog suda u pobijanoj presudi da je Komisija pravilno, po službenoj dužnosti, pokrenula postupak u cilju samostalnog određivanja mere zaštite konkurencije na osnovu novog Zakona o zaštiti konkurencije . Vrhovni kasacioni sud je istakao: da je povreda konkurencije nastala dana 21. marta 2008. godine donošenjem navedenog cenovnika i trajala najmanje do donošenja odluke komisije od 21. novembra 2008. godine, što znači u vreme važenja starog Zakona o zaštiti konkurencije ("Službeni glasnik RS", broj 79/05) ; da novi Zakon o zaštiti konkurencije ("Službeni glasnik RS", broj 51/09) ne predviđa retroaktivno dejstvo ni jedne odredbe, s obzirom na to da je u prelaznim i završnim odredbama u članu 74. propis ano da se na postupke koji su započeti do dana početka primene ovog zakona primenjuj u propisi po kojima su započeti; da je Komisija 15. jula 2008. godine donela zaključak o pokretanju postupka po službenoj dužnosti protiv V.k. S, na osnovu saznanja koje osnovano ukazuje da je izvršena radnja kojom je učinjena povreda Zakona o zaštiti konkurencije ("S lužbeni glasnik RS", br. 79/05), iz čega sledi da je postupak u vezi povrede konkurencije započet u vreme važenja starog Zakona o zaštiti konkurencije, pa je u ovom slučaju moguća primena samo tog zakona. Vrhovni kasacioni sud je, takođe, ocenio da se m era zaštite konkurencije može izreći samo kod povreda konkurencije koje su izvršene u vreme kada je taj zakon bio u primeni, a ne i na ranije izvršene povrede konkurencije.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosil ac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je : da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (č lan 21. st. 1. i 2 .); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (č lan 34. stav 1.); da se k azne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, te da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (č lan 34. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .
S obzirom na to da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Odredbom člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) zagarantovano je svakom pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske , kao i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih odredaba Ustava i Evropske konvencije , relevantne su i odredbe sledećih zakona:
Odredbama Zakona o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“, broj 51/09, od 13. jula 2009. godine), u tekstu koji je važio na dan pokretanja osporenog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se odredbe ovog zakona primenjuju na sve učesnike na tržištu, i to na - domaća i strana privredna društva i preduzetnike, državne organe, organe teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, druga fizička i pravna lica i oblike udruživanja učesnika na tržištu, kao i na javna preduzeća, privredna društva, preduzetnike i druge učesnike na tržištu, koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa, odnosno kojima je aktom nadležnog državnog organa dodeljen fiskalni monopol, osim ukoliko bi primena ovog zakona sprečila obavljanje tih delatnosti, odnosno obavljanje poverenih poslova (član 3.); da se povredom konkurencije u smislu ovog zakona smatraju akti ili radnje učesnika na tržištu koje za cilj ili posledicu imaju ili mogu da imaju značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečava nje konkurencije (član 9.); da restriktivni sporazumi jesu sporazu mi između učesnika na tržištu koji imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje, konkurencije na teritoriji Republike Srbije član 10. stav 1.); da do minantan položaj ima učesnik na tržištu koji, zbog svoje tržišne snage, može da posluje na relevantnom tržištu u značajnoj meri nezavisno u odnosu na stvarne ili potencijalne konkurente, kupce, dobavljače ili potrošače (č lan 15. stav 1.); da je pretpostavka da učesnik na tržištu ima dominantan položaj, ako je njegov tržišni udeo na relevantnom tržištu 40% ili više (č lan 15. stav 2.); da ako učesnik na tržištu nema tržišni udeo iz stava 2. ovog člana, teret dokazivanja postojanja dominantnog položaja snosi Komisija (č lan 15. stav 3.); da je zloupotreba dominantnog položaja na tržištu zabranjena, a da se zloupotrebom dominantnog položaja, naročito, smatra – neposredno ili posredno nametanje nepravične kupovne ili prodajne cene ili drugih nepravičnih uslova poslovanja (tačka 1)); ograničavanje proizvodnje, trži šta ili tehničkog razvoja (tačka 2)); primenjivanje nejednakih uslova poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, čime se pojedini učesnici na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente (tačka 3)); uslovljavanje zaključenja ugovora time da druga strana prihvati dodatne obaveze koje po svojoj prirodi ili prema trgovačkim običajima nisu u vezi sa predmetom ugovora (tačka 4)); da s tručna služba Komisije obavlja stručne poslove iz nadležnosti Komisije u skladu sa ovim zakonom, Statutom i drugim aktima Komisije (č lan 26. stav 1.); da se u postupku pred Komisijom primenjuju pravila opšteg upravnog postupka, ako ovim zakonom nije drugačije propisano (član 34.); da Komisija pokreće postupak ispitivanja povrede konkurencije po službenoj dužnosti, kada na osnovu dostavljenih inicijativa, informacija i drugih raspoloživih podataka, osnovano pretpostavi postojanje povrede konkurencije, kao i u slučaju ispitivanja koncentracije u smislu člana 62. ovog zakona (član 35. stav 1.); da p rotiv zaključka o pokretanju postupka nije dozvoljena posebna žalba (član 35. stav 3.); da će, pre donošenja rešenja u postupku zbog povrede konkurencije, Komisija obavestiti stranku o bitnim činjenicama, dokazima i ostalim elementima na kojima će zasnovati rešenje i pozvati je da se izjasni u ostavljenom roku (član 38. stav 2.); da se o pitanjima u vezi sa upravljanjem postupkom, privremenim merama i izvođenjem dokaza, donosi zaključak (član 38. stav 6.); da se rešenje kojim je utvrđena povreda konkurencije, kao i zaključak o pokretanju postupka po službenoj dužnosti, objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije" i na internet strani Komisije (član 40 . stav 1.); da zaključak o izvođenju dokaza donosi službeno lice koje vodi postupak, ako ovim zakonom nije drugačije propisano (član 38. stav 8.); da stranka ima pravo da razgleda spise predmeta i da o svom trošku kopira pojedine delove spisa (član 43. stav 1.) da se n e mogu razgledati i kopirati, pored ostalog, spisi označeni kao poverljivi, kao ni zaštićeni podaci (član 43. stav 2.); da se za ključkom nalaže strankama u postupku dostava, odnosno stavljanje na uvid relevantnih podataka koji se vode u pisanom, elektronskom ili drugom obliku, isprava, stvari koje sadrže podatke, kao i drugih stvari koje mogu biti predmet dokazivanja u postupku, a koje je stranka dužna da poseduje ili se osnovano pretpostavlja da ih poseduje (član 44. stav 1.); da u slučaju da stranka nije dostavila, odnosno stavila na uvid tražene isprave, podatke, odnosno stvari, do zaključenja postupka, Komisija će doneti odluku prema stanju raspoloživih dokaza u predmetu, odnosno sumnja koja je posledica izostanka navedenih dokaza, biće uzeta na štetu stranke koja nije postupila po nalogu (član 44. stav 2.); da će se u česniku na tržištu odrediti mera zaštite konkurencije, u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini najviše 10 % od ukupnog godišnjeg prihoda, ako zloupotrebi dominantan položaj na relevantnom tržištu (član 68. stav 1. tačka 1)); da se m era zaštite konkurencije ne može odrediti niti naplatiti protekom tri godine od dana izvršenja radnje ili propuštanja ispunjenja obaveze, odnosno od poslednjeg dana vremenskog perioda izvršenja radnje iz stava 1. ovog člana ( član 68. stav 3.); da se zakonitost rešenja Komisije, u delu odluke o visini novčanog iznosa određene upravne mere, ispituje u odnosu na uslove za tu odluku propisane ovim zakonom i podzakonskim aktima (član 72. stav 2.); da a ko sud utvrdi da je osporeno rešenje Komisije nezakonito samo u delu koji se odnosi na visinu novčanog iznosa određene upravne mere, po pravilu će presudom preinačiti osporeno rešenje u tom delu, pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 72. stav 3.); da se na postupke koji su započeti do dana početka primene ovog zakona primenjuju propisi po kojima su započeti (član 74.). Ovaj zakon stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. novembra 2009. godine (č lan 81.), kada je, saglasno članu 78, prestao da važi Zakon o zaštiti konkurencije ("Službeni glasnik RS", broj 79 /05).
Odredbama člana 16. ranije važećeg Zakona o zaštiti konkurencije („ Službeni glasnik RS“, broj 79/ 05) bilo je propisano: da dominantan položaj na relevantnom tržištu ima učesnik na tržištu koji posluje nezavisno od drugih učesnika na tržištu, odnosno koji donosi poslovne odluke ne vodeći računa o poslovnim odlukama svojih konkurenata, dobavljača, kupaca i/ili krajnjih korisnika njegove robe i/ili usluga (stav 1.); da u česnik na tržištu može, ali ne mora da ima dominantan položaj ako je njegov udeo na relevantnom tržištu veći od 40%, uzimajući u obzir udele koje na tom tržištu imaju njegovi konkurenti, prepreke ulasku na relevantno tržište i snagu njegovih potencijalnih konkurenata, kao i eventualan dominantan položaj kupca (stav 2.) . Navedeni zakon sadrži ista zakonska rešenja o tome šta se smatra z loupotrebom dominantnog položaja, kao važeći zakon.
Odredbom člana 71. stav 1. tačka 3) istog zakona bilo je predviđeno da će se novčanom kaznom u visini od 1 do 10% od ukupnog godišnjeg prihoda u prethodnoj obračunskoj godini kazniće se za prekršaj učesnik na tržištu koji zloupotrebi dominantan položaj na relevantnom tržištu .
Odredbama člana 3. Uredbe o kriterijumima za određivanje visine iznosa koji se plaća na osnovu mere zaštite konkurencije i procesnog penala, načinu i rokovima njihovog plaćanja i uslovima za određivanje tih mera („ Službeni glasnik RS“, broj 50/10), koja je stupila na snagu 23. jula 2010. godine , propisano je sedam kriterijuma za određivanje visine iznosa koji se plaća na osnovu mere zaštite k onkurencije i procesnog penala i određeno da se, pored tih kriterijuma, uzima u obzir značaj naloženog postupanja za ishod postupka povrede konkurencije koji se vodi i ponavljanje istog ili sličnog ponašanja od strane učesnika na tržištu u istom ili nekom drugom postupku.
5. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da mu je osporenim rešenjem Komisije od 19. novembra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, navodeći za to sledeće razloge: da nalozi Komisije „nisu bili dati u okviru upravnog postupka“; da nije imao mogućnost da se upozna sa dokazima koje je Komisija pre ispitnog postupka pribavila i na kojima je zasnovano osporeno rešenje; da o njegovim predlozima za izvođenje dokaza nisu doneti zaključci u smislu člana 38. stav 5. Zakona o zaštiti konkurencije, već je „o dokaznim predlozima rešavano obaveštenjem“. Podnosilac, takođe, ističe da je Upravni sud odbio njegov predlog da se izvrši veštačenje ekonomsko-finansijske struke, da nadležni sudovi nisu obrazložili ključne činjenice neophodne za pravilnu odluku, niti su mu dostavili odgovore Komisije na tužbu, odnosno zahtev za preispitivanje osporene presude Upravnog suda.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.
Ustavni sud, takođe, ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu su da da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe , ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud u upravnom sporu ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim pot vrđivanjem odluke upravnog organa.
Primenjujući navedena stanovišta na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud je ispitivao da li su podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku, u kome je odlučivano o postojanju povrede konkurencije, prezentovani dokazi na osnovu kojih su utvrđene odlučne činjenice uz koje zakon vezuje nastupanje određenih posledica, da li mu je ukazano na merodavne odredbe zakona, sa tumačenjem o načinu i razlozima primenjenih odredaba na utvrđeno činjenično stanje, te da li su izloženi jasni i određeni navodi o razlozima odbijanja njegove tužbe u upravnom sporu i zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda. Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da je Komisija, u skladu sa navedenom odredbom člana 38. stav 2. Zakona o zaštiti konkurencije iz 2009. godine (dalje u tekstu: Zakon), pre donošenja osporenog rešenja obavestila podnosioca ustavne žalbe o bitnim činjenicama, dokazima i ostalim elementima na kojima će zasnovati rešenje i pozvala ga da se izjasni u ostavljenom roku. Polazeći od toga da se ocena Komisije prevashodno zasniva na dokazima koje je dostavio sam podnosilac, a imajući u vidu da stranka u postupku, na osnovu odredaba člana 43. st. 1. i 2. Zakona, ima pravo da razgleda i kopira spise predmeta - osim poverljivih spisa i zaštićenih podataka, te da iz ustavne žalbe ne proizlazi da je podnosilac to pravo pokušao da ostvari u toku postupka pred Komisijom, Ustavni sud nalazi da se ustavnom žalbom bez osnova ukazuje na to da podnosiocu nije bilo omogućeno da se upozna sa dokazima koji su izvedeni u postupku pred Komisijom. U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da o njegovim predlozima za izvođenje „15 dokaza“ nije odlučeno zaključkom, ovaj sud je ocenio da iz odredaba člana 38. st. 2. i 6. Zakona proizlazi obaveza Komisije da donese zaključak o izvođenju dokaza, a ne i zaključak o odbijanju svakog dokaznog predloga, kako to pogrešno zaključuje podnosilac. Takođe, o dokaznim predlozima podnosioca ustavne žalbe nije ni moglo biti „rešavano obaveštenjem“, budući da je Komisija podnosiocu dostavila obaveštenje 4. maja 2012. godine, a da je podnosilac tek u izjašnjenjima povodom navedenog obaveštenja isticao predloge za izvođenje dokaza. Konačno, u osporenoj presudi Upravnog suda su dati razlozi zbog kojih je taj sud odbio predlog podnosioca za izvođenje dokaza veštačenjem, a ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je izvođenje nekog od predloženih dokaza, u konkretnom slučaju, bilo od uticaja na pravilnost i potpunost utvrđivanja činjenica od značaja za donošenje osporenog rešenja Komisije.
Ustavni sud nalazi da je Upravni sud u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio navode tužbe kojima je podnosilac ukazivao na povrede pravila postupka u postupku pred Komisijom. Upravni sud je, takođe, izneo razloge zbog kojih nije prihvatio predlog podnosioca za izvođenje dokaza veštačenjem ekonomsko-finansijske struke. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima nisu povređene procesne garancije prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnosti iz člana 34. Ustava u postupku pred Komisijom, Ustavni sud je ocenio da zaštita konkurencije, iako u sebi sadrži mere koje su penalnog karaktera, nije u sferi krivičnog, već administrativno-prekršajnog prava.
Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava odlukom broj 69042/01 od 3. juna 2004. godine odbacio predstavku Neste St. Petersburg i dr. protiv Rusije, istakavši, pored ostalog, da praksa tog suda u primeni Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava ne sadrži izričit zaključak da bi povrede Zakona o zaštiti konkurencije trebalo posmatrati kao „krivične“ u smislu člana 6. Evropske konvencije. Evropski sud za ljudska prava je dalje naveo: da se Zakon o zaštiti konkurencije primenjuje samo na odnos e koji utiču n a konkurenciju na tržištu roba i stoga ima ograničen u, a ne univerzalnu primenu; da ovlašćenja antimonopolsk og tela imaju za cilj sprečavanje poremećaja konkurencije i uspostavljanje stanja pre poremećaja, ako je do njega došlo; da određene vrste monopolskog ponašanja mogu biti odobrene od strane države, ako služe opštem interesu, te da konkurencija na tržištu nije loša, sama po sebi; da je sankcija kojoj je podvrgnut podnosilac predstavke – oduzimanje nezakonito stečene dobiti, u suštini, pre zamišljena kao novčana naknad a štete , nego kao kazna koja ima za cilj odvra ćanje od povrata .
Ustavni sud najpre konstatuje da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju da pravna mera koja je izrečena podnosiocu u osporenom postupku ima isključivo kazneni karakter.
Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da se postupak pred Komisijom za zaštitu konkurencije odvija uz shodnu primenu pravila upravnog postupka, a da se zakonitost odluke Komisije ispituje u upravnom sporu, pri čemu se zakonitost u delu odluke o visini novčanog iznosa određene upravne mere ispituje u odnosu na uslove za tu odluku propisane Zakonom i podzakonskim aktima. Iz navedenog, po oceni ovoga suda, sledi da Upravni sud - ocenjujući primenu svakog kriterijuma za određivanje mere zaštite konkurencije, u suštini ocenjuje opravdanost novčanog iznosa izrečene upravne mere u konkretnom slučaju. Ustavni sud stoga nalazi da nemaju osnova navodi ustavne žalbe da se „odluka o kazni nije mogla delotvorno pobijati“. Ocenjujući navode ustavne žalbe da je Komisija primenila definiciju dominantnog tržišta iz Zakona o zaštiti konkurencije koji nije bio na snazi u vreme vođenja postupka i izricanja mere, Ustavni sud nalazi da su ti navodi podnosioca na ustavnopravno prihvatljiv način ocenjeni u osporenom rešenju Komisije i da nema osnova za tvrdnju podnosioca da su u osporenom postupku primenjene odredbe ranije važećeg Zakona o zaštiti konkurencije.
Podnosilac ustavne žalbe zaključuje da je na njega primenjen stroži zakon u pogledu kazne, koju je, po njegovom mišljenju mogao izreći jedino sud, budući da je „kažnjen zbog zaključivanja ugovora u periodu od 2008. do 2010. godine“. Podnosilac, s tim u vezi, ističe da su prestankom važenja Zakona o zaštiti konkurencije iz 2005. godine prestale da važe i posebne odredbe o zastarelosti iz člana 74. tog zakona, pa je, primenom opšteg roka iz Zakona o prekršajima, prekršajno gonjenje zastarelo 2011. godine, a propust državnog organa da podnese prekršajnu prijavu, po njegovom mišljenju, mora pasti na teret države. Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim rešenjem Komisije utvrđena zloupotreba dominantnog položaja od strane podnosioca ustavne žalbe, ocenom tipskih ugovora koje je on zaključivao sa kupcima-maloprodavcima, sa primenom u periodu od 2008. do 2010. godine, a u jednom broju ugovora i posle 2010. godine. Sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 68. stav 3. Zakona, m era zaštite konkurencije ne može odrediti niti naplatiti protekom tri godine od dana izvršenja radnje ili propuštanja ispunjenja obaveze, odnosno od poslednjeg dana vremenskog perioda izvršenja radnje povrede konkurencije, iz čega sledi da se ustavnom žalbom neosnovano ističe da su na sporne radnje morale biti primenjene odredbe ranije važećeg Zakona o zaštiti konkurencije, te da je „prekršajno gonjenje zastarelo 2011. godine“.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud ocenjuje da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je osporenim aktima podnosiocu povređeno pravo na pravnu sigurnost iz člana 34. Ustava.
7. Podnosilac ustavne žalbe, takođe ukazuje na to da je došlo do promene pravnog stava od strane Vrhovnog kasacionog suda, u prilog čemu se poziva na presudu tog suda Uzp. 477/11 od 13. jula 2012. godine.
Ispitujući ove navode sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Sud je ocenio da ne postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova u upravnim postupcima koji su pravnosnažno okončani osporenom presudom Upravnog suda i presudom Upravnog suda U . 4145/11 od 7. jula 2011. godine. Naime, iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, proizlazi da je Komisija, u skladu sa ranije važećim Zakonom o zaštiti konkurencije, 25. maja 2009. godine podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv V.k. S, da je taj zahtev odbačen rešenjem Prekršajn og sud a u Beogradu o d 5. marta 2010. godine, a da je, nakon toga, pobijanim rešenjem Komisije od 17. marta 2011. godine određena mera zaštite konkurencije . Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je radi utvrđenja postojanja povrede konkurencije od strane podnosioca ustavne žalbe Komisija pokrenula postupak u vreme kada je počeo da se primenjuje novi Zakon o zaštiti konkurencije, Ustavni sud nalazi da na odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu nije od uticaja stanovište Vrhovnog kasacionog suda izraženo u presudi Uzp. 477/11 od 13. jula 2012. godine.
U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da podnosilac nije imao jednaku sudsku zaštitu kao banke, kojima se za povredu konkurencije može izreći novčana kazna za prekršaj u maksimalnom iznosu od 2.000.000 dinara. Polazeći od toga da je jedna od pretpostavki za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava - da postoji različit pravni ishod u odnosu na prava ili obaveze drugog lica u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o tome, Ustavni sud ocenjuje da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju da je osporenim aktima podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava.
8. Navodi ustavne žalbe da podnosilac nije imao na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo, s obzirom na „rešavanje obaveštenjem, koje ne sadrži pouku o pravnom sredstvu, kao ni osporene presude“, po oceni Ustavnog suda, nisu ustavnoprihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi označenog prava iz člana 36. stav 2. Ustava. Polazeći od toga da Ustav garantuje svakome pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv akta kojim se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, Ustavni sud ocenjuje da pouka o pravnom leku, kao sastavni deo pojedinačnog akta, ima za cilj da obezbedi ostvarivanje prava na žalbu - koje jemči Ustav, a ne i ostvarivanje prava na vanredna pravna sredstva koja su predviđena zakonom. Sud konstatuje da obaveštenje u smislu člana 38. stav 2. Zakona nema rešavajući karakter, a da protiv rešenja Komisije nije dozvoljena žalba, već tužba u upravnom sporu, o čemu je podnosilac bio poučen, te je iskoristio pravno sredstvo protiv rešenja Komisije. Ovaj sud, takođe, konstatuje da su uslovi i rokovi za izjavljivanje vanrednih pravnih sredstava u upravnom sporu propisani Zakonom o upravnim sporovima, koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“, broj 111/09. Imajući u vidu da građani moraju poznavati propise (ignoratio iuris nocet), Ustavni sud nalazi da izostavljanjem pouke o pravnom leku iz presude Upravnog suda donete u upravnom sporu ne može biti povređeno pravo na pravno sredstvo. Sve navedeno, kao i činjenica da je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda odlučeno osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, potvrđuju ocenu Ustavnog suda da osporenim aktima podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo.
Prema navodima ustavne žalbe, privatnost podnosioca nije na isti način tretirana od strane Komisije i, posredno, od sudova, kao privatnost njegovih konkurenata i ostalih učesnika na tržištu, budući da su na internet stranici Komisije objavljivani podaci o predmetnom postupku, uključujući i osporene akte. Ustavni sud, ocenjujujući ove navode, ukazuje da se, saglasno odredbi člana 43. stav 2. zakona, ne mogu razgledati i kopirati, pored ostalog, spisi označeni kao poverljivi, kao ni zaštićeni podaci , iz čega sledi da se podaci o drugim učesnicima na tržištu nisu mogli ni objavljivati na internet stranici Komisije. Sud dalje ukazuje da se rešenje kojim je utvrđena povreda konkurencije, kao i zaključak o pokretanju postupka po službenoj dužnosti, objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije" i na internet strani Komisije , u skladu sa odredbom člana 40. stav 1. Zakona, zbog čega nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe o povred i podnosiočevog prava na privatnost, garantovanog odredbom člana 8. Evropske konvencije.
9. Ustavni sud je, polazeći od ocene o istaknutim povredama prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost, našao da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. U pogledu navoda ustavne žalbe da je podnosilac imao „stečeno pravo koje se sastoji u uzdržavanju Komisije od zahvata nad njegovom imovinom“, koja, prema ranije važećem zakonu, nije imala ovlašćenja da izriče mere na teret imovine, Ustavni sud nalazi da se ovi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na povredu označenog prava. Ustavni sud, takođe, ističe da je sankcija propisana ranije važećim Zakonom o zaštiti konkurencije omogućavala oduzimanje 1 do 10% od ukupnog godišnjeg prihoda učesniku na tržištu koj i zloupotrebi dominantan položaj na relevantnom tržištu (član 71. stav 1. tačka 3)), iz čega sledi da je podnosilac ustavne žalbe u periodu od 2008. do 2010. godine, koji je ocenjivala Komisija, bio suočen sa pretnjom naplate iste visine novčanog iznosa zbog zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu.
Kako se odredbom člana 21. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, ne garantuju ljudsk a prav a ili slobod e, već ova odredba utvrđuje jednakost svih pred Ustavom i zakonom, kao jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, to Ustavni sud ukazuje da do povrede označenog ustavnog načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Imajući u vidu prethodno iznete ocene o nepostojanju povreda označenih prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da se ne može prihvatiti ni tvrdnja podnosioca o povred i načela iz člana 21. Ustava, zbog njegove akcesorne prirode.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Saveta Komisije za zaštitu konkurencije broj 5/0-02-329/2012-1 od 19. novembra 2012. godine, presude Upravnog suda U. 17578/12 od 12. marta 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 181/13 od 6. februara 2014. godine, odlučujući kao u izre ci.
Ustavni sud je našao da su osporene „radnje Komisije za zaštitu konkurencije izvršenih pre i u toku postupka po zaključku broj 5/0-02-360/201 0-1 od 6. avgusta 2010. godine“ konsumirane osporenim rešenjem Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, te nije posebno razmatrao ustavnu žalbu u ovom delu.
10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić