Prema činjeničnom stanju koje je pravilno, a do zaključenja glavne rasprave utvrdio prvostepeni sud, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu pismeno zaključenog Ugovora o zakupu poslovnih prostorija br. 27 od 18.02.1994. godine, kojim ugovorom je pravni prethodnik tužioca kao zakupodavac, tuženom kao zakupcu izdao u zakup poslovne prostorije bliže specificirane u prvom stavu ovog obrazloženja. Navedeni ugovor bio je zaključen kao ugovor o zakupu na određeno vreme pri čemu je rok njegovog trajanja produžen Aneksom br. 1360 od 27.9.1995. godine, a potom i Aneksom br. 4, koji se kod tužioca vodi pod br. 197 i koji je zaključen dana 17.4.2002. godine, a kojim je rok važenja navedenog ugovora produžen do 01.3.2009. godine.Kako je među parničnim strankama bilo nesporno da tuženi uredno ispunjava svoje ugovorom preuzete obaveze u vidu plaćanja zakupnine kao i troškova korišćenja stvari, među koje spadaju troškovi telefonskog računa, naknade za električnu energiju, vodu i drugih komunalija, prvostepeni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za raskid navedenog ugovora o zakupu pre isteka roka na koji je zaključen, a na osnovu proste izjave zakupodavca u smislu odredbe čl. 124. Zakona o obligacionim odnosima.Kako su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu koji je bio zaključen u posebnoj pismenoj formi, to između njih važi samo ono što je u toj formi izraženo, a shodno odredbi čl. 71. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Među njima bi mogle biti punovažne i neke usmene pogodbe, kojih nema u pisanom tekstu ugovora, samo ukoliko se istima smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili obadve strane, a kako je to propisano u stavu 3. gore navedenog člana. Kako tužilac tvrdi da je zaključenjem Aneksa br. 4, Osnovni ugovor o zakupu izmenjen na taj način što su za tuženog ustanovljene i određene obaveze da izvede radove na uređenju prilaza te na sređivanju fasade i zameni stolarije na poslovnom prostoru koji koristi, bliže pobrojane u odluci Upravnog odbora tužioca br. 134/1, to je očigledno da ova vrsta obaveza ne spada u odredbe ugovora kojima bi se nekoj od ugovornih strana mogla olakšati odnosno smanjiti već postojeća obaveza. Naprotiv, ovim odredbama bi se obaveze tuženog povećale odnosno otežale, radi čega je za zasnivanje navedenih obaveza bila potrebna ista forma kakva je i forma u kojoj je ugovor zaključen. Tužilac međutim, sve do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, a to ne čini ni u žalbi, nije dokazao da su parnične stranke zaključile novi ugovor o zakupu ili pak tako izmenile postojeći ugovor gde bi pravo tuženog da zakupljeni poslovni prostor koristi do 2009. godine bilo uslovljeno njegovom obavezom da izvrši određene radove na istom. Iz navedenog proizlazi da tužilac nije dokazao da je Aneks br. 4 uz Osnovni ugovor o zakupu bio zaključen pod uslovom a u smislu odredbe čl. 74. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenog dalje sledi da prava tuženog iz Aneksa br. 4 nisu prestala usled nenastupanja ugovorenog uslova.Dakle, kako iz svega navedenog proizlazi da se parnične stranke nalaze u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu zaključenog na određeno vreme, kako navedeni ugovor nije prestao shodno čl. 595. Zakona o obligacionim odnosima, a nisu postojali uslovi ni za njegov prestanak po osnovu otkaza iz čl. 597. st. 1. istog Zakona, to proizlazi da je prvostepeni sud u svemu pravilno odlučio kada je odbio tužiočev zahtev da se tuženi iseli iz navedenog poslovnog prostora. Naime, tuženi se u navedenom poslovnom prostoru nalazi po osnovu punovažnog ugovora o zakupu koji proizvodi svoje pravno dejstvo, dakle po tom pravnom osnovu, a tužilac nema valjani pravni osnov da zahteva da se tuženi iz istih iseli pre isteka roka na koji je ugovor zaključen.Neosnovani su žalbeni navodi koji ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava odnosno da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za raskid navedenog ugovora prostom izjavom a u smislu odredbe čl. 124. Zakona o obligacionim odnosima. Kako tužilac nije dokazao da je između parničnih stranaka uopšte ugovorena na strani tuženog obaveza da izvede neke radove na zakupljenom poslovnom prostoru, to samim tim ne postoje ni uslovi za raskid ugovora o zakupu zbog toga što tuženi ove navodne obaveze ne izvršava. Kako dakle tužilac nije dokazao da tuženi ne ispunjava svoje ugovorom preuzete obaveze iz dvostrano obaveznog ugovora, to proizlazi da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi na osnovu kojih bi tužilac mogao zaključeni ugovor raskinuti prostom izjavom (u smislu odredbe čl. 124. i 126. Zakona o obligacionim odnosima). Pozivanje žalioca na primenu čl. 125. istog Zakona, u konkretnom slučaju je potpuno pravno irelevantno, jer se ne radi o ugovoru u kojem su rokovi ispunjenja obaveza bitan elemenat ugovora, te samim tim isti ne može ni prestati po sili zakona a usled neispunjenja ugovorenih obaveza u roku koji je ugovoren kao bitan elemenat ugovora.Žaliocu se posebno ukazuje na to da je on kao zakupodavac u smislu odredbe čl. 570. Zakona o obligacionim odnosima, imao i ima obavezu održavanja stvari date u zakup. Činjenica da je tokom dugogodišnjeg trajanja ugovora o zakupu došlo do promene svojstava zakupljene stvari, mogla je dati za pravo zakupodavcu da raskine zaključeni ugovor ili pak da zahteva sniženje zakupnine, sve ovo shodno članovima 578. st. 2. i 3. i čl. 579. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih odredaba nikako ne bi mogao proizlaziti obaveza tuženog kao zakupca da pored plaćanja zakupnine ima i obavezu investiranja u zakupljeni poslovni prostor, a u domenu koji spada u održavanju stvari date u zakup.