Prvostepeni sud smatra da izbor za odbornika ne može biti razlog za prestanak radnog odnosa radnika, jer mandat odbornika predstavlja izbornu funkciju u teritorijalnoj jedinici lokalne samouprave i usvaja tužbeni zahtev tužioca kao osnovan.
Kod takvog činjeničnog stanja drugostepeni sud smatra da se tužilac, prihvatajući kandidaturu kao i verifikaciju mandata i davanjem svečane izjave odbornika, izjasnio da bude odbornik, pa zato primenom čl. 33. tada važećeg Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 47/91), prestaje radni odnos.
Na pravilno utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.
Naime, odredba čl. 33. Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije i lokalnoj samoupravi nije specijalna u odnosu na prestanak radnog odnosa, niti se tom odredbom reguliše prestanak radnog odnosa, već nespojivost javne funkcije i zaposlenja u istom organu u kome se ta funkcija vrši (opština) . To nije razlog za prestanak radnog odnosa u smislu čl. 108. do čl. 110. ZRO i čl. 64. Zakona o radnim odnosima u državnim organima koji se po članu 75. tog Zakona primenjuje i na zaposlene u organima lokalne samouprave.
Pitanje nespojivosti javne funkcije i zaposlenja u istom organu rešeno je institutom mirovanja radnog odnosa iz čl. 62. stav. 1. tačka 3. ZRO, tako što je propisano da zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa ako odsustvuje sa rada zbog izbora na javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca.
Stoga je drugostepenu presudu valjalo preinačiti, odbiti žalbu tužene i potvrditi prvostepenu presudu.