| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 11.01.2018 | Broj: Už-6402/2016 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Gikić iz Grdelice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 201 8. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Dragane Gikić i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 177/16 od 12. aprila 2016. godine i presudom Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 4142/14 od 28. septembra 2015. godine , u delu odluke o troškovima parničnog postupka, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gž. 177/16 od 12. aprila 2016. godine, u delu odluke o troškovima parničnog postupka , i određuje da isti sud donese novu odluku o žalb i podnositeljke ustavne žalbe izjav ljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 4142/14 od 28. septembra 2015. godine.
1. Dragana Gikić iz Grdelice je , 11. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika Snežane Stanković, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Leskovcu Gž. 177/16 od 12. aprila 2016. godine i Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 4142/14 od 28. septembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog navodi: da su proizvoljni zaključci parničnih sudova da su tuženi, u konkretnom slučaju, postupali zakonito, kao i da podnositeljka ustavne žalbe nije dokazala da je zbog oduzimanj a vozila bila onemogućena da obavlja registrovanu delatnost; da je podnositeljka ustavne žalbe odlukom o troškovima parničnog postupka pravnosnažno obavezana da tuženima solidarno isplati iznose taks i na tužbu i presudu; da tuženi nisu pisali tužbu, niti su plaćali neku taksu, zbog čega je takva odluka sudova nejasna; da je u obrazloženj u ospo rene prvostepene presude čak konstatovano da je tuženi iz Tutina pristupio na samo jedno ročište, a da tuženi iz Vlasotinca troškove nije ni tražio.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporen e akte.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene akt e i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :
Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 4142/14 od 28. septembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Dragane Gikić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da joj tuženi MUP RS – PU Leskovac – PS Vlasotince i MUP RS – PU Novi Pazar – PS Tutin solidarno naknade materijalnu štetu zbog nezakonitog zadržavanja vozila u periodu od 14. marta do 4. juna 2014. godine, nastalu kao posledica nemogućnosti obavljanja delatnosti prodavca na tezgi ; stavom drugim izreke tužilja je obavezana da tuženima, na ime troškova parničnog postupka, solidarno isplati iznos od 32.470 dinara , kao i da , na ime sastav a jednog podneska , prvotuženom isplati iznos od 6.000 dinara na račun Trezora Republike Srbije .
U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je nakon izvr šene ocene izvedenih dokaza, u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, sud našao da u postupanju tuženih, kao nadležnih državnih oragana, nema elemenata protivpravnosti, s obzirom na to da su, u konkretnom slučaju, u svemu postupali u skladu sa zakonom i svojim sl užbenim ovlašćenjima; da je tužilja nakon preuzimanja predmetnog vozila isto odvezla u ispravnom i viđenom stanju i da nikakvu štetu u vezi sa postupanjem tuženih nije pretrpela jer nije bilo propusta u njihovom radu; da tužilja, sa druge strane, nije ponudila nijedan pismeni dokaz na okolnost nemogućnosti obavljanja delatnosti držanja tezge i prevoza robe, kao i na okolnosti da li je u predmetnom periodu imala prijavljenu radnju, kolika je bila njena prosečna zarada i da li je plaćala porez na usluge; da su na pomenute okolnosti saslušavani svedoci, čije svedočenje je, po oceni suda, irelevantno za presuđenje; da je odluka iz stava drugog izreke zasnovana na odredbama čl. 150. i 153. Zakona o parničnom postupku ; da je sud, imajući u vidu vrednost predmeta spora, obavezao tužilju da takse na tužbu i odluku solidarno isplati tuženima, kao i da iznos od 6.000 dinara, na ime stručnog sastava odgovora na tužbu od strane zastupnika prvotuženog, isplati na račun budžeta Republike Srbije. U obrazloženju je posebno istaknuto da je zastupnik prvotuženog (Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Leskovcu) troškove postupka tražio i iste opredelio za sastav podneska od 20. februara 2015. godine, dok se zastupnik drugotuženog (načelnik PS u Tutinu) o troškovima postupka nije izjašnjavao.
Postupajući po žalbi tužilje, Viši sud u Leskovcu je doneo osporenu presudu Gž. 177/16 od 12. aprila 2016. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je i odluka o troškovima parničnog postupka pravilna i zakonita, te da sadrži razloge koje prihvata i drugostepeni sud.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka, US , 74/13 -Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.); da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 154. stav 1.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, da će o zahtevu za naknadu troškova sud da odluči u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak pred tim su dom (član 163. st. 1, 2. i 4.).
Zakonom o sudskim taksama („Službeni glasnik RS “, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12, 93/14 i 106/15 ) (u daljem tekstu: ZST) je propisano: da se u postupku pred sudovima plaćaju sudske takse po odredbama ovog zakona i Taksene tarife koja je njegov sastavni deo (član 1.); da takse propisane ovim zakonom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da za podneske i za zapisnike koji zamenjuju podneske taksu je dužno da plati lice koje ih podnosi, odnosno lice na čiji zahtev se sastavlja zapisnik, da je za odluku prvostepenog suda taksu dužan da plati tužilac, odnosno predlagač, dok su za sudsko poravnanje taksu dužne da plate obe strane, ukoliko u poravnanju nije drugačije ugovoreno (član 2. st. 1 -3.).
5. Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe najpre osporava pravnosnažnu odluku parničnih sudova prema kojo j je obavezu plaćanja sudskih taksi na tužbu i presudu ona dužna da izvrši prema tuženima .
Ustavni sud najpre ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kome se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno „delom utvrđenja građanskih prava i obaveza“, u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (presude ESLjP Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. g odine, broj predstavke 22410/93 i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Ustavni sud je takvo stanovište prihvatio u svojoj praksi (videti, pored ostalih, odluke Už-914/2012 od 5. februara 2015. godine i Už-10865/2013 od 17. decembra 2015. godine).
Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu je podnositeljku ustavne žalbe obavezao da tuženima solidarno isplati troškove parničnog postupka, na ime sudskih taksi na tužbu i presudu, koju odluku je Viši sud u Leskovcu potvrdio. Kod takvog stanja stvari, Ustavni sud je pošao od stav a ESLjP da g reška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „ očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka ( presuda u predmetu Bochan protiv Ukrajine, broj predstavke 22251/08, od 5. februara 2015. godine).
Iz obrazloženja osporene prvostepene presude nesumnjivo proizlazi da je troškove postupka tražio samo prvotuženi, i to za sastav jednog obrazloženog podneska, koji iznos je prvotuženom i dosuđen . Dakle, tuženi očigledno nisu potraživali naknadu troškova na ime sudskih taksi koji su im osporenim presudama dosuđeni. Prema tome, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju izostao odgovarajući zahtev o kome je sud treba lo da odluči, saglasno članu 163. stav 1. ZPP.
S druge strane, kako je reč o sudskim taksama na tužbu i presudu, Ustavni sud konstatuje da ZST sadrži odredbe kojima su na jasan , precizan i predvidiv način uređen o pitanj e nastanka taksenih obaveza i ko su takseni obveznici. Posebno treba ukazati na odredbu člana 2. stav 1. ZST , kojom je propisano da takse propisane tim zakonom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku.
Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud zaključuje da je osporena odluka o troškovima parničnog postupka zasnovana na očigledno arbitre rnoj primeni navedenih odredaba ZPP i ZST.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), Ustavni sud je u prvom delu tačk e 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništio presudu Višeg suda u Leskovcu Gž. 177/16 od 12. aprila 2016. godine, u delu odluke o troškovima parničnog postupka, i odre dio da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 4142/14 od 28. septembra 2015. godine.
7. Što se tiče dela ustavne žalbe kojim se presude Višeg suda u Leskovcu i Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu osporavaju u delu odluke o glavnom zahtevu , Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, kao i oceni da u postupku privremenog oduzimanja vozila od podnositeljke ustavne žalbe nije bilo nezakonitog i nepravilnog rada na strani tuženih, te je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić