Pravo na otkup stana ima nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana koji je u društvenoj ili državnoj svojini (čl. 16. st. 1. Zakona o stanovanju). To pravo nema nosilac stanarskog prava odnosno zakupac stana u svojini građana.
Stoga protivnik predlagača, kao vlasnik stana, nije dužan da predlagaču omogući otkup tog stana.
Predmet otkupa po Zakonu o stanovanju mogu biti samo stanovi u društvenoj i državnoj svojini, a ne i stanovi u svojini građana.
To je bilo i pre novele čl. 40. st. 2. Zakona o stanovanju, kojom je propisano da vlasnik stana čiji se stan koristi po osnovu stanarskog prava, odnosno zakupa ima pravo i obaveze nosioca prava raspolaganja, osim obaveze da omogući otkup tog stana po odredbama ovog zakona.
Prema tome nije od uticaja navod revizije što je tek novelom Zakona precizirano da vlasnik stana nije u obavezi da omogući otkup stana nosiocu stanarskog prava, i što je zahtev za otkup stana predlagač podneo pre te novele.
Stoga je pravilno primenjeno materijalno pravo kad je odbijen kao neosnovan predlog predlagača da se donese rešenje koje zamenjuje ugovor o zakupu predmetnog stana koji je u vlasništvu protivnika predlagača.
Vrhovni sud Srbije, Rev.1380/97 od 07.05.1997