| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 14.04.2016 | Broj: Už-10957/2013 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „ Posprom“ d.o.o. Niš, iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „Posprom“ d.o.o. Niš i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2 032/13 od 1. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2 032/13 od 1. oktobra 2013. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 5 660/12 od 10. juna 20 13. godine.
1. Privredno društvo „Posprom“ d.o.o. Niš, iz Niša, podnelo je, 18. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Aleksandra Vučkovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2 032/13 od 1. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je Apelacioni sud u Nišu arbitrerno primenio pozitivne zakonske norme, a da osporena presuda predstavlja „drsku pristrasnost ili očigledan previd“, na njegovu štetu. Podnosilac dalje ističe da on i Republika Srbija jesu solidarni dužnici u konkretnoj stvari, ali da je drugostepeni sud propustio da utvrdi težinu krivice i težinu posledice, što se uvek utvrđuje kada se radi o regresiranju solidarnih dužnika.
Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i osporenu presudu poništi.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Republika Srbija – Ministarstvo finansija – Uprava carina podnela je tužbu protiv Privrednog društva „Posprom“ d.o.o. Niš, iz Niša (u daljem tekstu: PD „Posprom“), ovde podnosioca ustavne žalbe, radi regresa.
Osnovni sud u Nišu je doneo presudu P. 5660/12 od 10. juna 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu vrati uplaćena sredstva od 433.225,00 dinara, pa tužioca obavezao da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.
U toku prvostepenog postupka, između ostalog, utvrđeno je: da je pred Carinarnicom Niš vođen prekršajni postupak protiv M.Z. (lica koje je od N.N. lica kupi lo privremeno uvezeno putničko vozilo ) u kojem je izrečena zaštitna mera oduzimanja motornog vozila; da je Carinarnica Niš na javnoj prodaji (9. maja 2003. godine) prodala predmetno vozilo Privrednom društvu „Novak komerc“ iz Niša (u daljem tekstu: PD „Novak komerc“) za iznos od 514.000,00 dinara; da je „Novak komerc“ 16. maja 2003. godine predmetno vozilo dalje prodalo PD „Posprom“ za 514.000,00 dinara, plus proviziju od 1.000,00 dinara; da je P D „Posprom“ 12. juna 2003. godine navedeno vozilo prodalo M.G. kao krajnjem kupcu za 520.000,00 dinara; da je vozilo registrovano 18. juna 2004. godine na ime M.G. i kori šćeno tri godine uz postojanje saobraćajne dozvole; da je predmetno vozilo, koje je pripadalo državljaninu Holandije, s obzirom na to da je evidentirano kao ukradeno , oduzeto na graničnom prelazu „Obrežje“ Republika Slovenija; da su presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5023/06 od 10. jula 2008. godine, tužena Uprava carina i tuženo P D „Posprom“ obavezani da tužiocu M.G . solidarno naknade materijalnu štetu nastalu kao posledica oduzimanja putničkog vozila; da se M.G. na osnovu rešenja o izvršenju I. 15918/11 od 28. avgusta 2011. godine u celosti naplatio od tužene Republike Srbije, u ukupnom iznosu od 871.618,00 dinara.
Prvostepeni sud je u svojoj oceni pošao od odredbe člana 208 . Z akona o obligacionim odnosima, kojom je, između ostalog, propisano da sud određuje koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika, s obzirom na težinu njegove krivice i t ežinu posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja, pa je našao da , u konkretnom slučaju, krivice na strani tužen og nema, jer je bio učesnik u lancu kupoprodaja koje su obavljene od vremena kada je Carinarnica Niš oduzela putničko vozilo. P rvostepeni sud je ocenio da je tužilac prodajom tog vozila firmi PD „Novak komerc“, zapravo i je dini ostvario dobit u iznosu od 514.000,00 dinara , a da je tuženi, koji ga je za tu cenu kupio od PD „Novak komerc“, kasnijom prodajom za 520.000,00 dinara M.G. kao krajnjem kupcu o stvario dobit od nekih 6.000,00 dinara. Kako je tokom postupka utvrđeno da vozilo pripada stranom državljaninu i da je u pitanju krađa vozila, to jasno proizilazi da tuženi ni na koji način nije učestvovao u sticanju svojine na tom vozilu na protivpravan način i n a njegovoj strani nema neosnovanog obogaćenja. Na drugoj strani, parnični sud je ocenio da je tužilac nakon prodaje vozila d ošao do pomenutih 514.000,00 dinara, koje su ostale u njegovoj državini, te da, u konkretnom slučaju, ima mesta primeni odredbe člana 210. ZOO, koja upućuje na obavezu tužioca da naknadi štetu koju je krajnji kupac pretrpeo plaćanjem kupoprodajne cene za predmetno vozilo. Na strani tuženog nema kr ivice za nastalu štetu, jer je bio savestan kupac, verujući da kupuje vozilo od savesnog prodavca, te da su preduze te sve mere opreza i provere iz k ojih p roizilazi da se vozilo može otuđiti bez bojazni da postoje nepravilnosti u njegovom sticanju, zbog čega tuženi nema obavezu regresa tužiocu.
Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 2032/13 od 1. oktobra 2013. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je tuženog obavezao da tužiocu vrati uplaćena sredstva od 433.225,00 dinara, sa pripadajućom kamatom i obavezao ga da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.
Po mišljenju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, drugostepeni sud je našao da svaki dužnik koji isplati celu obavezu može tražiti od ostalih dužnika da mu naknade ono što je platio za njih, a da kada se radi o neodređenom udelu kod utvrđivanja solidarne obaveze dužnika, kao u konkretnom slučaju, da na svakog pada jednak deo. Polazeći od navedenog, kao i toga da je pravnosnažnom i izvršnom presudom utvrđena solidarna odgovornost parničnih stranaka u ovom sporu, od kojih je jedna u celosti ispunila obavezu prema poveriocu i sada potražuje od sadužnika deo obaveze k oja na njega pada , Apelacioni sud je ocenio da nema mesta ponovnom odlučivanju o udelu u šteti. Sud je o dlučujući o troškovima postupka saglasno čl. 153. i 154. ZPP, a imajući u vidu uspeh tužioc a u sporu , obavezao tuženog da mu naknadi troškov e postupka.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno (član 206. stav 1.); da solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti, može tražiti od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega (član 208. stav 1.); da sud određuje koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika, s obzirom na težinu njegove krivice i težinu posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja (član 208. stav 2.); da u slučaju nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika, na svakog pada jednak deo, osim ako pravičnost zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči (član 208. stav 3.); da dužnik koji je ispunio obavezu ima pravo zahtevati od svakog sadužnika da mu naknadi deo obaveza koji pada na njega (član 423. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud konstatuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi regresa bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim akt om povređeno ili uskraćeno označeno ustavno pravo podnosi oca.
Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ustavni sud ukazuje da ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete činjenične i pravne tvrdnje stranaka, te da mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali da sudovi u svakom slučaju moraju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, predstavka broj 157/1996/776/977, stav 60.), zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku. Naime, kada žalbeni sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije (novo) pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće presude zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta nezadovoljna stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su ti uslovi za izjavljivanje vanrednog pravog sredstva mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu). Zato je bilo od izuzetne važnosti da se razlozima datim u obrazloženju preinačavajuće presude na jasan i nedvosmislen način ukaže zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja, odnosno zašto se preinačava prvostepena presuda na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud udeo podnosioca u nastaloj šteti cenio s obzirom na težinu njegove krivice i t ežinu posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja, pa je našao da , u konkretnom slučaju, krivice na njegovoj strani nema, jer je bio savestan kupac, koji je verovao da kupuje vozilo od savesnog prodavca, te verujući da je tužilac, Republika Srbija – Uprava carina, prethodno preduzela sve mere opreza i provere kako bi se vozilo moglo otuđiti bez bojazni da postoje nepravilnosti u njegovom sticanju, našao da nema obaveze regresa tužiocu u bilo kom delu . Suprotno navedenom, drugostepeni sud je, prihvatajući činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, ocenio da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, te da se, u konkretnom slučaju, radi o neodređenom udelu solidarne obaveze dužnika kada na svakog pada jednak deo, jer je solidarna odgovornost parničnih stranaka u ovom sporu utvrđena pravnosnažnom i izvršnom presudom, a Republika Srbija – Ministarstvo finansija – Uprava carina, kao jedna od stranaka je u celosti ispunila obavezu prema poveriocu i sada potražuje od sadužnika deo obaveze k oja na njega pada , zbog čega je ocenio da nema mesta ponovnom odlučivanju o udelu u šteti.
Ustavni sud ukazuje na to da pravna doktrina vidi međusobni odnos solidarnih dužnika tako da ukoliko dug isplati bilo koji od solidarnih dužnika, da se obligacioni odnos gasi za sve njih, ali da se time ne gasi i pravni odnos između solidarnih dužnika. Odnos između solidarnih dužnika postoji i dalje , i na osnovu njega teret duga se mora raspodeliti na sve solidarne dužnike, te onaj koji je izvršio isplatu može tražiti da i ostali dužnici koji su se oslobodili obaveze na njegov račun učestvuju sada u plaćanju , snoseći određeni deo troškova koje je on načinio radi isplate, jer on nije platio samo svoj dug, već i dug ostalih solidarnih dužnika. T akvo pravo solidarnog dužnika koji je izvršio isplatu u celosti se naziva pravo regresa i stiče se samom isplatom , a isplatilac se , po sili zakona, subrogira na mesto poverioca i njemu odgovaraju svi ostali solidarni dužnici. Međutim, više se ne radi o solidarnoj odgovornosti, već o proporcionaln oj odgovornosti. Takođe, i pored toga što se pravo na regres uvek pretpostavlja, interni odnos između solidarnih dužnika može biti takav da se dužniku koji je izvršio isplatu ne garantuje pravo regresa od ostalih solidarnih dužnika, jer pretpostavka da svi solidarni dužnici odgovaraju za dug u jednakim iznosima zavisi od toga kako su se oni međusobno sporazumeli, odnosno kako je zakon propisao.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 208. Zakona o obligacionim odnosima propisano da solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti, može tražiti od ostalih dužnika da mu naknad e ono što je platio za nj ih, ali je sud taj koji određuje koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika, s obzirom na težinu nj ihove krivice i težinu posledica koje su proistekle iz nj ihovog delovanja, te da isključivo u slučaju nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika, na svakog pada jednak deo, pa i to samo ukoliko pravičnost ne zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči.
Shodno tome, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su stranke obavezane da solidarno naknade štetu, to ne znači automatski da je njihov udeo u šteti podjednak. Iz napred navedenog proizlazi da sud utvrđuje udeo svakog od solidarnih dužnika u šteti, vodeći računa o težini njihove krivice i težini posledica koje su proistekle iz njihovih delatnosti.
Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud u osporenoj preinačujućoj presudi prihvatio utvrđeno činjenično stanje prvostepenog suda, ali da je zauzeo stanovište da se u konkretnom slučaju radi o neodređenom udelu solidarne obaveze dužnika, zbog čega je odredio da na svakog solidarnog dužnika pada jednak deo obaveze . Ovo iz razloga što je pravnosnažnom i izvršnom presudom utvrđena solidarna odgovornost parničnih stranaka u tom sporu, te da zbog toga nema mesta ponovnom odlučivanju o udelu u šteti. Ustavni sud nalazi da pravno stanovište drugostepenog suda, i pored toga što se poziva na dokaze utvrđene u prvostepenom postupku, nema utemeljenje u činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda. Polazeći od toga, Ustavni sud ocenjuje da drugostepeni sud nije obrazložio zašto , i pored izvedenih dokaza u prvostepenom postupku, koje kao pravilne i prihvata, nalazi da je udele dužnika bilo nemoguće utvrditi. Ovo posebno zbog toga što je prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio da, u konkr etnom slučaju, krivice na strani podnosioca ustavne žalbe, kao savesnog kupca, koji je verovao da kupuje vozilo od savesnog prodavca, nema. Shodno navedenom, Ustavni sud nalazi da su razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće presude u pogledu ocene o jednakom udelu u šteti morali biti takvi da na jasan i nedvosmislen način ukažu zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu nepostojanja krivice na strani podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog u postupku.
Po oceni Ustavnog suda, iz svega iznetog proizlazi da u osporenoj presudi nisu u dovoljnoj meri obrazloženi argumenti koji su bili ključni za donošenje osporene drugostepene presude na osnovu koje je podnosilac ustavne žalbe obavezan da tužiocu vrati uplaćena sredstva, što je posledično dovelo do proizvoljne primene materijalnog prava , te da stoga osporena presuda ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovog a suda i Evropskog suda za ljudska prava.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.
Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu u ponovnom postupku done se novu odluku o žalb i tužioca izjavljen oj protiv presude O snovnog suda u nišu P. 5 660/12 od 10. juna 20 13. godine, te je odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić