Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubice Tatalović, Miroslava Tatalovića i Tanje Tatalović izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3210/07 od 23. januara 2008. godine.

Vrsta:	Sudska praksa
Sud:	Ustavni sud	Datum: 28.05.2010	Broj: Už-453/2008
Abstrakt:

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Tatalović, Miroslava Tatalovića i Tanje Tatalović, svih iz Bajmoka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, doneo je

ODLUKU

Obrazloženje

1. Ljubica Tatalović, Miroslav Tatalovića i Tanja Tatalović, svi iz Bajmoka, su 10. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3210/07 od 23. januara 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 22, 25, 26, 27, 28, 29, 32, 35. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je suprug, odnosno otac podnosilaca ustavne žalbe, pok. Lazo Tatalović 20. juna 1995. godine nezakonito priveden i mobilisan od strane Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijat unutrašnjih poslova Subotica, koji su ga predali Vojsci Republike Srpske Krajine; da je u vanparničnom postupku proglašen umrlim, rešenjem Opštinskog suda u Subotici R. 28/98 od 16. februara 1999. godine, te je kao datum smrti utvrđen 5. avgust 1995. godine; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu podnosilaca kada nisu uvažili njihov tužbeni zahtev u pogledu naknade štete, jer je radnjama organa Republike Srbije prilikom neosnovanog lišenja slobode - prinudne mobilizacije u celini sadržan opis krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode iz člana 63. st. 3. i 4. Krivičnog zakona Republike Srbije, te je u ovom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koja predviđa duži rok zastarelosti potraživanja naknade štete; da je predmetna šteta posledica krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Osnovnog krivičnog zakona, za koje je podneta krivična prijava Okružnom državnom tužiocu u Beogradu Ktr. 1881/04 i Ktr. 336/06; da ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela pokrene i okonča krivični postupak, parnični sud je u takvom slučaju bio ovlašćen da utvrdi, kao prethodno pitanje, da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom, koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela; da je u obrazloženju pobijane presude pogrešno navedeno da su tužioci Tanja i Miroslav saznali za štetu onog dana kada je rešenje suda o proglašenju njihovog oca za umrlog postalo pravnosnažno, iz razloga što su u to vreme oni bili maloletni i nisu imali poslovnu sposobnost, a majka Ljubica ih nije obavestila o ishodu postupka - proglašenju njihovog oca umrlim, „jer nije htela da ih izlaže dodatnom stresu“; da su u sudskom postupku tuženu Republiku Srbiju zastupali zamenik Republičkog javnog pravobranioca i savetnik Republičkog javnog pravobranioca bez ovlašćenja za zastupanje datog od strane Republičkog javnog pravobranioca, što predstavlja bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 361. stav 2. tačka 12). Smatrajući da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3210/07 od 23. januara 2008. godine povređeno njihovo pravo na pravičnu naknadu štete, pravo na pravično suđenje, pravo na delotvorni pravni lek i pravo na zabranu diskriminacije, podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi pobijanu presudu, odredi da se uklone štetne posledice u roku od 30 dana i odredi da se podnosiocima naknade troškovi ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 1618/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ljubica Tatalović, Miroslav Tatalović i Tanja Tatalović - ovde podnosioci ustavne žalbe su 24. oktobra 2005. godine podneli tužbu protiv Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova u Beogradu, radi naknade štete.

Opštinski sud u Subotici je 15. juna 2006. godine doneo presudu P. 1618/05, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe kojim su tužioci tražili da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – MUP Beograd da im isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade materijalne i nematerijalne štete i to: tužilji Ljubici Tatalović na ime troškova pomena, troškova podizanja nadgrobnog spomenika, troškova crnine, pretrpljenog duševnog bola usled smrti supruga, kao i na ime naknade za prisilni i prinudni rad pok. Laze Tatalovića; tužilji Tanji Tatalović i tužiocu Miroslavu Tataloviću na ime troškova crnine, pretrpljenog duševnog bola usled smrti oca, kao i na ime naknade za prinudni i prisilni rad pok. Laze Tatalovića.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Subotici je 14. septembra 2007. godine doneo presudu Gž. 1114/07 kojom je odbio žalbu tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio presudu Opštinskog suda u Subotici P. 1618/05 od 15. juna 2006. godine.

Odlučujući o reviziji tužilaca, Vrhovni sud Srbije je 23. januara 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. 3210/07 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1114/07 od 14. septembra 2007. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je pok. Lazo Tatalović - suprug tužilje Ljubice i otac tužilaca Tanje i Miroslava mobilisan u Vojsku Republike Srpske Krajine 20. juna 1995. godine; da je Ljubica Tatalović 19. januara 1998. godine pokrenula postupak za proglašenje svoga supruga Laze Tatalovića za umrlog; da je rešenjem Opštinskog suda u Subotici R. 28/98 od 16. februara 1999. godine Lazo Tatalović proglašenog za umrlog, te je kao dan smrti utvrđen 5. avgust 1995. godine; da je tužba u parnici za naknadu štete podneta 24. oktobra 2005. godine; da je nastupila zastarelost potraživanja tužilaca, saglasno odredbi člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je od pravnosnažnosti rešenja o proglašenju nestalog Laza Tatalovića za umrlog do podnošenja tužbe protekao rok zastarelosti; da se revizijom neosnovano ističe da je trebalo primeniti rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer taj rok teče samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne i prema tuženoj državi koja odgovara za štetu umesto njega kao učinioca krivičnog dela, saglasno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je rok zastarelosti potraživanja za naknadu štete počeo da teče onog dana kada je rešenje Opštinskog suda u Subotici o proglašenju Laze Tatalovića za umrlog postalo pravnosnažno, kako za tužilju Ljubicu koja je pokrenula navedeni vanparnični postupak, tako i za tužioce Miroslava i Tanju Tatalović, jer je njihova majka Ljubica bila u obavezi da se stara o interesima svoje tada maloletne dece kao njihov zakonski zastupnik, te je bila ovlašćena da pokrene postupak za naknadu štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, te da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili položaju sličnom ropstvu (član 26. stav 1.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavnjem dostojanstva njegove ličnosti (član 28. stav 1.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati (član 29. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, kao i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st 1. i 2.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji (član 57. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni list SRS“, broj 22/80 i „Službeni glasnik RS“, br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) bilo je propisano: da maloletnu decu zastupaju roditelji (član 33. stav 3.); da imovinom deteta do njegovog punoletstva upravljaju u korist deteta njegovi roditelji (član 119.).

Zakonom o javnom pravobranilaštvu („Službeni list RS“, broj 43/91) propisano je: da poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije obavlja Republičko javno pravobranilaštvo (član 2. stav 1.); da funkciju Republičkog javnog pravobranilaštva vrši Republički javni pravobranilac, kojeg postavlja Vlada na četiri godine i može biti ponovo postavljen, kao i da Republički javni pravobranilac ima zamenike koje postavlja Vlada i koji poslove zamenika vrše kao stalnu dužnost (član 3. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 35. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na rehabilitaciju i naknadu štete zajemčena ovim ustavnim odredbama.

Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je pružio ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje kao neosnovane revizije tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe izjavljene protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1114/07 od 14. septembra 2007. godine.

Naime, prema opštem propisu iz člana 376. ZOO, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećenik saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Ukoliko je šteta prouzrokovana krivičnim delom, članom 377. ZOO propisan je duži rok zastarelosti za ostvarivanje potraživanja naknade štete prema odgovornom licu, a to je vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Pri tome, naknada štete prouzrokovane krivičnim delom može se ostvariti kako isticanjem odštetnog zahteva u krivičnom postupku tako i podnošenjem tužbe za naknadu štete protiv učinioca, pri čemu oba ova pravna sredstva dovode do prekida zastarevanja, a zastarelost potraživanja naknade štete počinje da teče od dana saznanja za lice koje je za štetu odgovorno.

Ustavni sud nalazi da se o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom presuđuje po posebnom propisu iz člana 377. ZOO samo u slučajevima kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za krivično delo. Izuzetno, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, bilo zato što je učinilac umro ili je nedostupan organima gonjenja, parnični sud je ovlašćen da, kao prethodno pitanje, utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente bića krivičnog dela, jer krivično delo može postojati i kad je krivični postupak izostao. Pri tome, delovanje parničnog suda nije usmereno na utvrđivanje krivične odgovornosti, jer se to može utvrditi samo u krivičnom postupku, već da bi se saglasno načelu jače zaštite prava oštećenog na naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom primenila posebna odredba o zastarelosti iz člana 377. ZOO. Ako se krivični postupak protiv učinioca ili nekog od saizvršilaca mogao ili može inicirati, pokrenuti i voditi, navedena pravila radi raspravljanja ovog prethodnog pitanja, kao izuzetka u parničnom postupku, ne bi se mogla primeniti.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 1618/05 utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu za naknadu štete jedino protiv Republike Srbije, a ne i protiv štetnika - eventualnih učinilaca krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode. Imajući u vidu navedeno, kao i da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nije pokrenut, to je, po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije pružio ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da se na potraživanje naknade štete podnosilaca ustavne žalbe u konkretnom slučaju imaju primeniti opšta pravila o zastarelosti iz člana 376. ZOO. S obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije po proteku roka zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud Srbije pružio ustavnopravne prihvatljive razloge za odbijanje kao neosnovane revizije tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da je neosnovan navod podnosilaca ustavne žalbe da je parnični sud bio ovlašćen da utvrdi, kao prethodno pitanje, da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom, koja u sebi sadrži sva obeležja krivičnog dela. Naime, kako iz spisa predmeta proizlazi da u parničnom postupku tužioci - ovde podnosioci ustavne žalbe nisu dokazali postojanje objektivnih okolnosti i razloga zbog kojih nije mogao biti sproveden krivični postupak niti postojanje procesnih smetnji zbog kojih je bilo nemoguće da se pokrene i sprovede krivični postupak protiv lica koja su im nezakonitim radnjama prouzrokovala štetu, Ustavni sud nalazi da navedena pravila radi raspravljanja ovog prethodnog pitanja parnični sud nije bio ovlašćen da primeni.

Ocenjujući navod podnosilaca ustavne žalbe da rok zastarevanja potraživanja u odnosu na tužioce - ovde podnosioce ustavne žalbe Miroslava i Tanju Tatalović nije počeo da teče danom pravnosnažnosti rešenja kojim je njihov otac proglašenog za umrlog, jer su bili maloletni i nisu imali poslovnu sposobnost, a majka Ljubica ih nije obavestila o okončanju vanparničnog postupka, te nisu znali da treba da podnesu tužbu, Ustavni sud je utvrdio da je isti neosnovan. Naime, saglasno članu 33. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima, maloletnu decu zastupaju roditelji, a saglasno članu 119. navedenog Zakona, imovinom deteta do njegovog punoletstva upravljaju u korist deteta njegovi roditelji. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije pravilno našao da je rok zastarelosti i za tužioce Miroslava i Tanju Tatalović počeo da teče onog dana kada je njihova majka saznala za predmetnu štetu i lice koje je štetu učinilo, jer je njihova majka Ljubica bila u obavezi da se stara o interesima svoje tada maloletne dece kao njihov zakonski zastupnik, te je bila ovlašćena da u njihovo ime pokrene postupak za naknadu štete.

Ustavni sud je utvrdio da nema osnovu za tvrdnju podnosilaca ustavne žalbe da je tužena Republika Srbija u predmetnom parničnom postupku neovlašćeno zastupana od strane zamenika i savetnika Republičkog javnog pravobranioca. Naime, po oceni Ustavnog suda, zamenici Republičkog javnog pravobranioca, u smislu odredaba člana 3. Zakona o javnom pravobranilaštvu, imaju ovlašćenje da obavljaju sve poslove i dužnosti koje su zakonom poverene Republičkom javnom pravobraniocu, te ne moraju da imaju posebno ovlašćenje za zastupanje imovinskih prava i interesa Republike Srbije pred državnim i drugim organima. Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 1618/05 utvrdio da je savetnik Republičkog javnog pravobranioca posedovao pismeno punomoćje za zastupanje dato od strane zamenika Republičkog javnog pravobranioca. Ustavni sud je stoga zaključio da je Vrhovni sud Srbije dao ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da u konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na rehabilitaciju i na naknadu štete iz člana 35. Ustava.

6. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili nijedan dokaz koji bi ukazivao da im je učinjena povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud konstatuje da pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava predstavlja jedan od elemenata prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je u ovom ustavnosudskom postupku utvrđeno da ne postoji povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno ni osnovno načelo utvrđeno odredbom člana 22. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da nema osnova ni za tvrdnju podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3210/07 od 23. januara 2008. godine povređeno „pravo na delotvoran pravni lek“ iz člana 36. stav 2. Ustava. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe imali zakonsko pravo na izjavljivanje revizije, koje su iskoristili i na osnovu koga je doneta osporena presuda Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud konstatuje da je o izjavljenoj reviziji odlučio Ustavom i zakonom ustanovljen sud u granicama svoje nadležnosti, te je na taj način podnosiocima ustavne žalbe omogućeno da ostvare pravo na pravno sredstvo. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Takođe, s obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava iz čl. 25, 26, 27, 28, 29. i 57. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da su im osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3210/07 od 23. januara 2008. godine povređena navedena ustavna prava, jer se sadržina označenih prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa navedenim predmetom odlučivanja Vrhovnog suda Srbije.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Ustavni sud je istovetan pravni stav zauzeo i u svojoj Odluci Už-345/2008 od 17. marta 2010. godine.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić