Republika Srbija
APELACIONI SUD U NOVOM SADU
Gž.913/14
13.11.2014. godine
Novi Sad

U IME NARODA

Apelacioni sud u Novom Sadu, u veću sastavljenom od sudija Tatjane Miljuš, predsednika veća, Zdravka Vasilića i Jasmine Divnić, članova veća, u parnici tužioca V. K. iz V., ul. ....... ...... br. .., čiji je punomoćnik Z. A. iz B. D. P., protiv tužene R. S. koju zastupa D. p., Odeljenje u N. S., radi naknade rehabilitacione štete, vrednost predmeta spora; 45.703.200,00 dinara, odlučujući o žalbi tužioca protiv presude Višeg suda u Novom Sadu P.148/13 od 13. decembra 2013. godine, u sednici veća održanoj dana 13. novembra 2014. godine, doneo je

PRESUDU

Žalbu tužioca ODBIJA i presudu Višeg suda u Novom Sadu P.148/13 od 13. decembra 2013. godine POTVRĐUJE.

Obrazloženje

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P.148/13 od 13.12.2013. godine odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 45.703.200,00 dinara i to po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme iznos od 5.080.000,00 dinara, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada iznos od 11.421.000,00 dinara, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode iznos od 2.371.200,00 dinara, gubitka penzija iznos od 1.831.000,00 dinara, gubitka stana iznos od 5.000.000,00 dinara, novčane naknade za psihički bol iznos od 10.000.000,00 dinara i novčane naknade za pretrpljeni strah iznos od 10.000.000,00 dinara. Tužilac je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude blagovremenu žalbu je podneo tužilac, kojom presudu pobija iz svih zakonskih razloga.

Apelacioni sud je ispitao prvostepenu presudu u granicama žalbenih i razloga na koje pazi po službenoj dužnosti, prema odredbi člana 386. st. 3. ZPP i nalazi da je presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 2. tač. 1., 2., 3., 5., 7. i 9. ZPP. Neosnovano tužilac žalbom ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 374 st. 2 tač. 12 ZPP-a, jer nasuprot žalbenim navodima pobijana presuda sadrži jasne i neprotivrečne razloge o bitnim činjenicama za odluku o zahtevu tužioca.

U prvostepenom postupku je utvrđeno da je sada pok. K. K. rođen .......... godine u mestu K., Opština N., Republika C. G. i da je preminuo dana ......... godine u V. Bio je oženjen M. K., rođ. A. sa kojom je imao troje dece, ćerku M. (rođenu .........), ćerku M. (rođenu ...........) i sina V. (rođenog .........). K. K. bio je zaposlen kao šef mehanizacije u Zemljoradničkoj zadruzi „P.“, gde je i uhapšen dana ......... godine. Sproveden je najpre u istražni zatvor u K., potom u zatvor u N. S., pa u B., odakle je prebačen na G. o. gde je bio do avgusta – septembra 1952. godine. Odlukom Komisije za prekršaje Narodnog odbora II reona Grada Beograda Up. I br. 71320/50, K. K. je kažnjen kao lice koje je delovalo na liniji IB-a, na dve godine društveno – korisnog rada, ali mu ta Odluka nikada nije uručena, niti je imao pravo na odbranu i pravni lek. Kaznu je služio na G. o. u DP „M.“. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 63/10 od 9.2.2011. godine utvrđeno je da je navedena Odluka na osnovu koje je K. K. osuđen na dve godine prinudnog rada ništava od trenutka donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, te da se K. K. smatra neosuđivanim. Kada je K. K. uhapšen, njegova supruga je bila trudna sa tužiocem. Živeli su u polovini kuće u koju su se uselili nakon kolonizacije iz C. G., a u drugoj polovini je živeo stric tužioca sa porodicom. Po povratku sa G. o., otac tužioca je teško nalazio poslove koji su bili loše plaćeni, a majka nikada nije radila. O G. o. i vremenu koje je tamo proveo otac tužioca nikada nije pričao i to je u njihovoj kući bila zabranjena tema. Tužilac je sa tuženom dana 14.6.2013. godine zaključio Sporazum o rehabilitacionom obeštećenju br. ...-...-.../....-... Prema ovom Sporazumu tužena se obavezala da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove koje je pretrpeo zbog toga što mu je otac bio lišen slobode i što je rastao bez roditeljskog staranja oca, isplati iznos od 80.000,00 dinara. U čl. 2 navedeno je da će tužena navedeni iznos isplatiti tužiocu u roku od 30 dana od potpisivanja Sporazuma, dok je u čl. 3 istog Sporazuma navedeno da tužilac prihvata utvrđeni iznos kao rehabilitaciono obeštećenje i da se odriče prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos. U čl. 4 je konstatovano da su potpisivanjem Sporazuma međusobna prava i obaveze po osnovu rehabilitacionog obeštećenja, na ime naknade nematerijalne štete uređena i da je time sporni pravni odnos između strana potpisnica regulisan u potpunosti. Tužilac je dopisom od dana 5.7.2013. godine obavestio tuženu da prihvata Sporazum i svojeručno ga potpisao.

Pravilno je prvostepeni sud, ceneći pismene dokaze priložene spisima predmeta i iskaz tužioca, utvrdio činjenično stanje, na koje je pravilno primenio materijalno pravo kada odbija zahtev tužioca u celosti.

Prema odredbi člana 26 stav 1 Zakona o rehabilitaciji jedino rehabilitovano lice (u konkretnom slučaju pok. otac tužioca K. K.) ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Stoga pravo na sve zahtevane vidove materijalne štete (neplaćeni rad u redovno radno vreme i prekovremeni rad, naknada za vreme nezaposlenosti, izgubljena penzija, gubitak stana) pripada samo rehabilitovanom licu, a ne i tužiocu kao njegovom zakonskom nasledniku. Tužilac je ta prava mogao ostvariti jedino po pravu nasleđa odnosno eventualnom analognom primenom pravila o nasleđivanju. Prema odredbi člana 1 stav 1 Zakona o nasleđivanju zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. U ta prava nesumnjivo spada i pravo na naknadu materijalne štete. Međutim obzirom da je pravni prethodnik tužioca preminuo 31.12.1968. godine (dakle znatno pre donošenja Zakona o rehabilitaciji, pa samim tim i podnošenja zahteva za njegovu rehabilitaciju od strane tužioca-njegovog zakonskog naslednika) tužilac nema nikakva prava u odnosu na eventualnu materijalnu štetu koju je trpelo rehabilitovano lice, jer to pravo u vreme relavantno za utvrđenje postojanja štete nije imalo ni rehabilitovano lice.

Nadalje, prema odredbi člana 26 stav 3 Zakona o rehabilitaciji rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa ZOO. Kako je K. K. preminuo ............. godine, nije mogao ostvariti pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, niti je potraživanje iste moglo preći na njegove naslednike, jer nije priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom, u skladu sa odredbom člana 204 ZOO.

Tužiocu kao licu iz odredbe člana 7 stav 5 Zakona o rehabilitaciji (deca rehabilitovanog lica koja su, za vreme trajanje povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja, jednog, drugog ili oba roditelja) sa osnovom u odredbi člana 26 stav 3 Zakona o rehabilitaciji pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca. Međutim kako je tužilac je sa tuženom, dana 14.6.2013. godine zaključio napred navedeni Sporazum o rehabilitacionom obeštećenju, kojim se tužena obavezala da tužiocu po tom osnovu (naknade nematerijalne štete za duševne bolove koje je pretrpeo zbog toga što mu je otac bio lišen slobode i što je rastao bez roditeljskog staranja svog oca) isplati iznos od 80.000,00 dinara, koji iznos je tužilac prihvatio kao rehabilitaciono obeštećenje, odričući se prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos, time je taj sporni pravni odnos između tužioca i tužene regulisan u potpunosti. Naime predmetni sporazum ima svojstvo izvršne isprave, saglasno odredbi člana 28 Zakona o rehabilitaciji, te će tužilac, u odsustvu dobrovoljne isplate tuženog, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu sporazuma ostvariti prvo na isplatu naknade sa zakonskom zateznom kamatom od padanja tuženog u docnju do konačne isplate. Kako je tužilac sa tuženom sporazumom regulisao pravo naknade nematerijalne štete iz člana 26 stav 3 Zakona o rehabilitaciji, koja je jedinstven vid nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog lišenja slobode roditelja, a pravo na eventualnu drugu nematerijalnu štetu mu Zakon o rehabilitaciji ne priznaje, pravilno je prvostepeni sud njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog psihičkih bolova i straha u traženim iznosima odbio kao neosnovan. Upravo sa napred navedenih razloga se, u nedostatku zahteva za poništaj sporazuma o rehabilitacionom obeštećenju, svi žalbeni navodi tužioca kojima pobija navedeni sporazum (poput navoda je je ugovoreni rok isplate bio bitan elemenat sporazuma, da je imao snagu raskidnog uslova i slično) i prvostepenu presudu u delu odluke o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, pokazuju neosnovanim.

Ostali žalbeni navodi tužioca nisu bitni zbog čega nisu posebno ni cenjeni, pozivom na odredbu člana 396 stav 1 ZPP.

Neosnovano tužilac pobija i odluku o troškovima parnice, žalbenim ukazivanjem da je u skladu sa odredbom člana 12. st. 2. Zakona o rehabilitaciji oslobođen plaćanja troškova postupka. Postupak rehabilitacije je zaseban postupak, koji se vodi po pravilima vanparničnog postupka u kom postupku se podnosiocu zahteva za rehabilitaciji čiji cilj nije ostvarivanje dobiti, u postupku rehabilitacije može odobriti besplatna pravna pomoć i može biti oslobođen od plaćanja troškova postupka (st. 1. i 2. istog člana Zakona o rehabilitaciji). U postupku rehabilitacije tužilac je, rešenjem Višeg suda u Novom Sadu, kao podnosilac zahteva bio oslobođen plaćanja sudskih taksi. Međutim odredba člana 12 Zakona o rehabilitaciji se odnose samo na postupak rehabilitacije a ne i na parnične postupke po zahtevima rehabilitovanih lica i njihovih naslednika za isplatu rehabilitacionog obeštećenja, gde se u pogledu troškova parničnog postupka primenjuju relevantne odredbe ZPP i gde u konačnom odluka o troškovima zavisi od uspeha stranke u parnici, a pozivom na odredbu člana 153. važećeg ZPP („Sl.glasnik RS“ br.72/11). Ceneći napred izneto a obzirom na činjenicu da je tužena u ovoj parnici imala troškove odgovora na tužbu u iznosu od 45.000,00 dinara, pravilno je prvostepeni sud obavezao tužioca da tuženoj nadoknadi navedeni iznos obzirom da je izgubio parnicu.

Odluka o troškovima postupka pravilno je doneta, na osnovu odredbe čl. 153., čl. 154., čl. 162 i čl. 163 st. 1 – 4. Zakona o parničnom postupku i Advokatske tarife.

Zbog navedenog, drugostepeni sud je primenom odredbe čl. 390 ZPP-a, odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

PREDSEDNIK VEĆA-sudija,
Tatjana Miljuš, s.r.
zto:

Napomena:
Rev 637/2015 od 27.08.2015 odbijena kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 913/14 od 13.11.2014.