| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 17.03.2010 | Broj: Už-146/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Zimonjića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2010. godine, doneo je
Odbacuje se ustavna žalba Milenka Zimonjića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 306/09 od 28. oktobra 2009. godine.
1. Milenko Zimonjić iz Beograda je 11. januara 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 306/09 od 28. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ocenom Vrhovnog suda Srbije da se, u konkretnom slučaju, radi o ugovoru sui generis, „u potpunosti zanemarena jedna elementarna činjenica“ da je njemu, kao kupcu kapitala, prodat kapital preduzeća koje nema sedište, odnosno da nije postojala adresa na koju bi mogao da se obrati kako bi se realizovao ugovor o prodaji kapitala. Pozivajući se upravo na ovu činjenicu, podnosilac ustavne žalbe ističe da nije bio u mogućnosti da ispuni svoje ugovorne obaveze, te je navedeni ugovor raskinut. S tim u vezi navodi da revizijski sud u osporenoj presudi „nijednom rečju ne komentariše niti ocenjuje činjenicu da podnosilac nije bio u pravnoj, ni u faktičkoj mogućnosti da preuzme subjekt privatizacije“. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog Ustavom zajemčenog prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 9920/2008 od 2. aprila 2009. godine odbijena žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 7814/2007 od 2. oktobra 2008. godine, kojom je odbačena tužba tužioca u delu u kome je tražio da se raskine ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije DP „BEOLAB LABORATORIJA“ u Beogradu, a odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati opredeljeni iznos sa kamatom. Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Prev. 306/09 od 28. oktobra 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda, našavši da nisu postojale bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i na koje je stranka u reviziji ukazivala. U obrazloženju revizijske odluke je navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da tužilac nije imao pravni interes da se ovaj ugovor raskine sudskom odlukom, u smislu odredbe člana 188. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Polazeći od toga da je ovaj ugovor po svojoj pravnoj prirodi ugovor sui generis, revizijski sud je našao da se prilikom ocene ispunjenja uslova za raskid ovog ugovora ne mogu primeniti isključivo opšta pravila obligacionog prava za raskid ugovora zbog neispunjenja, već su ispunjeni uslovi za raskid ugovora, zato što tužilac nije ispoštovao odgovarajuće ugovorne klauzule. Takođe, po oceni istog suda, neosnovan je navod tužioca da nije bio u mogućnosti da ispuni svoje ugovorne obaveze jer nije mogao da uđe u posed subjekta privatizacije, s obzirom na to da je pre zaključenja ugovora imao saznanja o mogućnosti opstrukcije realizacije ugovora i da mu je bila dostupna aukcijska dokumentacija, te je stoga preuzeo izvestan rizik u pogledu ispunjenja ugovora.
4. Po oceni Ustavnog suda, povreda prava na pravično suđenje se obrazlaže pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava i pristrasnošću suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe, osporavajući ocenu revizijskog suda o pravilnoj primeni materijalnog prava, navodi da su „nižestepeni sudovi odbili da utvrđuju činjenice iz kojih je proizlazilo da je podnosilac bio u neskrivljenoj pravnoj i faktičkoj nemogućnosti da realizuje Ugovor o prodaji kapitala i da, stoga, nema osnovanih razloga koji bi upućivali na opravdanost zadržavanja novca uplaćenog po osnovu prve rate kupoprodajne cene“.
Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog nesporno proizlazi da navode o pogrešnoj oceni revizijskog suda o pravilnosti primene materijalnog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže osporavanjem pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, što potvrđuje i navod podnosioca „da su svojim propustima da pravilno utvrde relevantne činjenice postupajući sudovi sa Vrhovnim sudom Srbije kao poslednjim u nizu“ povredili njegovo pravo na pravično suđenje.
Ustavni sud ističe da pogrešna primena materijalnog prava može da bude predmet povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, ali da u konkretnom slučaju ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima bi se podnosiočeve tvrdnje zasnivale, već podnosilac ustavne žalbe iz svog tumačenja odredaba materijalnog prava zaključuje da se pravnom kvalifikacijom ugovora o prodaji kapitala kao ugovora sui generis, pogrešno „izvode zaključci da i učesnici u postupku koji nisu krivi za neizvršenje nekog ugovora ostanu bez prava na povraćaj onoga što su u cilju realizacije takvog ugovora dali“. Kako se na istim razlozima zasniva i navod o pristrasnosti suda, to su, po oceni Suda, oni izraz subjektivnog stanovišta podnosioca ustavne žalbe, nezadovoljnog ishodom vođenog parničnog postupka.
Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o podnetoj ustavnoj žalbi, nije nadležan da kao instancioni sud, nakon okončanog postupka pred redovnim sudovima, još jednom vrši ocenu zakonitosti donetih sudskih odluka. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe ponavlja revizijske navode koje je Vrhovni sud već detaljno razmotrio. Takođe, povodom navoda podnosioca koji se odnosi na propuštanje Vrhovnog suda da pravilno utvrdi činjenično stanje, Ustavni sud konstatuje da u postupku po reviziji sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.
5. Na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić