Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Tilgera, Srđana Tilgera i Milice Tilger, svih iz Zemuna, „Plava tačka komerc“ DOO, Novi Beograd i „Plava tačka“ DOO, Zemun, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

ODLUKU

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radoslava Tilgera, Milice Tilger, „Plava tačka komerc“ DOO i „Plava tačka“ DOO izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4019/13 od 16. januara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Srđana Tilgera.

Obrazloženje

1. Radoslav Tilger, Srđan Tilger i Milica Tilger, svi iz Zemuna, „Plava tačka komerc“ DOO, Novi Beograd i „Plava tačka“ DOO, Zemun, podneli su Ustavnom sudu, 27. februara 2014. godine, preko punomoćnika Nebojše Crnogorca, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4019/13 od 16. januara 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta zajemčenog članom 25. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakli: da su akcionari društva „Plava tačka osiguranje“, da su po tom osnovu bili umešači u predmetnoj parnici na strani tuženog i da imaju pravni interes za očuvanje svojih imovinskih prava; da je osporenom presudom neosnovano obavezana Likvidaciona masa „Plava tačka osiguranje“ AD, Beograd, da tužiocu Narodnoj banci Srbije isplati (sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom) iznos od preko 100.000 evra; da smatraju da je bio osnovan prigovor presuđene stvari u korist AD „Plava tačka osiguranje“; da su sudovi pogrešno kvalifikovali ugovor koji su tužilac i tuženi zaključili 1999. godine kao „preuzimanje ispunjenja“, već da se u konkretnom slučaju radi o institutu naknade štete; da se tuženi navedenim ugovorom obavezao da će naknaditi štetu tužiocu koju pretrpi zbog raskida poslovnog ugovora sa osiguranjem „Kopaonik“ i prelaska kod tuženog kao novog osiguravača, ali da se nije obavezo da će platiti za proistekle obaveze direktno osiguranju „Kopaonik“ nego tužiocu kao svom osiguraniku, zbog čega je isključena primena odredbe člana 453. Zakona o obligacionim odnosima; da je prinudnim putem 18. januara 2002. godine na teret tužioca, a u korist osiguranja „Kopaonik“ naplaćen iznos po presudi P. 184/99; da je nezakonitim aktiviranjem akceptnog naloga tužilac 23. januara 2002. godine ovaj iznos naplatio od tuženog; da je presudom P. 834/04 od 26. maja 2006. godine u korist tuženog utvrđeno da je akceptni nalog nezakonito realizovan i od tužioca je povraćen iznos naplaćen aktiviranjem akceptnog naloga; da je evidentno da je nastupila zastarelost potraživanja, jer nije bilo prekida toka zastarelosti; da su sudovi pogrešno primenili odredbu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, jer sporni akceptni nalog uopšte nije bio sredstvo podobno za ostvarenje prava, pa samim tim ni za prekid zastarelosti. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakli su i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 8262/12 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Narodna banka Srbije podnela je Privrednom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Likvidacione mase AD „Plava tačka osiguranje“, Beograd, radi utvrđenja potraživanja koje je prijavljeno i osporeno u likvidacionom postupku u iznosu od 6.886.527,79 dinara. Umešači na strani tuženog u ovoj parnici su bili Radoslav Tilger i Milica Tilger, oboje iz Zemuna, „Plava tačka“ DOO, Zemun i „Plava tačka komerc“ DOO, Novi Beograd, ovde podnosioci ustavne žalbe , kao akcionari društva u likvidaciji.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 8262/12 od 12. marta 2013. godine je, u stavu prvom izreke, dozvoljeno preinačenje tužbe. Stavom drugim izreke presude je utvrđeno da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 5.311.821,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. maja 2006. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je konstatovano da je tužba povučena za iznos od 323.000,00 dinara na ime glavnog duga sa pripadajućom kamatom, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 174.674,00 dinara.

Podneskom od 9. aprila 2013. godine, umešači na strani tuženog, ovde podnosioci, podržali su sve navode iz žalbe tuženog i time se pridružili njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4019/13 od 16. januara 2014. godine je, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 8262/12 od 12. marta 2013. godine u stavu prvom i u delu stava drugog izreke kojim je utvrđeno kao osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 5.311.821,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom - i to na iznos glavnice od 2.950.667,28 dinara počev od 26. maja 2006. godine do isplate, kao i u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke presude je preinačena prvostepena presuda u delu stava drugog izreke kojim je utvrđeno da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom na ime zakonske zatezne kamate na iznos od 2.361.154,42 dinara počev od 26. maja 2006. godine do isplate, i u tom delu je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je tužilac bio u ugovornom odnosu sa DDO „Kopaonik“ iz Beograda i da je pre isteka ugovorenog roka trajanja raskinuo ugovor o osiguranju sa ovim pravnim licem, jer je prethodno postigao saglasnost o zaključenju ugovora o osiguranju sa tuženim; da su tužilac i tuženi 26. juna 1998. godine zaključili ugovor kojim se tuženi saglasio da se umeša u eventualni spor koji nastane između tužioca i DDO „Kopaonik “, a povodom otkaza ranijeg ugovora o osiguranju, kao i da tužiocu naknadi svu eventualno dosuđenu štetu koja proistekne iz spora sa DDO „Kopaonik“; da su 8. jula 1999. godine zaključili novi ugovor kojim je zamenjen raniji ugovor i kojim se tuženi saglasio da se umeša u spor koji je protiv tužioca pokrenuo ADO „Kopaonik“, a koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 184/99, povodom otkaza ugovora o osiguranju; takođe se saglasio i da ugovaraču osiguranja, tužiocu, naknadi eventualno dosuđenu štetu koja proistekne iz navedenog spora, a radi obezbeđenja naknade štete predao mu je potpisan i overen blanko akceptni nalog; da je navedenim ugovorom predviđeno da u slučaju da tuženi ne izmiri iznos štete, tužilac će akceptni nalog popuniti, tako da glasi na iznos štete određen presudom i realizovaće ga na teret računa tuženog.

Dalje je utvrđeno da je tuženi učestvovao u parničnom postupku P. 184/99 kao umešač na strani ovde tužioca i da je presudom P. 184/99 od 27. februara 2001. godine, usvojen tužbeni zahtev AD za osiguranje „Kopaonik“ iz Beograda i ovde tužilac je obavezan da mu isplati iznos od 418.766,54 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 23. oktobra 1998. godine, na ime dugujućih premija osiguranja. Kako tuženi po pravnosnažnosti presude nije postupio u skladu sa zaključenim ugovorom, to je ovaj dug naplaćen prinudno od tužioca u izvršnom postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu I. 46/02, 18. januara 2002. godine. Nakon toga, tužilac je predao na naplatu akceptni nalog broj 42023807 i na osnovu istog naplatio od tuženog onaj iznos koji mu je prinudno naplaćen od strane ADO „Kopaonik“ u postupku izvršenja. Tuženi je nakon realizacije akceptnog naloga podneo tužbu protiv tužioca radi sticanja bez osnova, a pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 834/04 od 16. septembra 2004. godine obavezan je ovde tužilac na povraćaj iznosa naplaćenog po akceptnom nalogu. Na osnovu ove presude tuženi je od tužioca 26. maja 2006. godine naplatio iznos od 6.886.527,79 dinara. Po otvaranju likvidacionog postupka nad tuženim, tužilac je u navedenom iznosu prijavio potraživanje koje mu je osporeno, nakon čega je pokrenuo ovaj parnični postupak radi utvrđenja potraživanja.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište nižestepenog suda da ugovori koje su stranke zaključile 26. juna 1998. godine i 8. jula 1999. godine po svojoj pravnoj prirodi predstavljaju institut preuzimanja ispunjenja, predviđen članom 453. Zakona o obligacionim odnosima, te shodno stavu 2. istog člana tuženi odgovara tužiocu kao dužniku zbog neispunjenja obaveze prema poveriocu ADO „Kopaonik“. Dalje je našao da se ne mogu prihvatiti žalbeni navodi da je ugovor od 8. jula 1999. godine ništav, jer zaključenje sporazuma o preuzimanju ispunjenja nije suprotno zakonu, već je, naprotiv, izričito propisano članom 453. Zakona o obligacionim odnosima.

U odnosu na istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, drugostepeni sud takođe prihvata stanovište prvostepenog suda da potraživanje tužioca prema tuženom po ugovoru od 8. jula 1999. godine nije dospelo na sam dan zaključenja tog ugovora, već nakon okončanja parničnog postupka P. 184/99, kada je tužilac saznao koliko iznosi njegova obaveza prema ADO „Kopaonik“, te da od izvršene prinudne naplate potraživanja od tužioca 18. januara 2002. godine, tužilac ima pravo da od tuženog potražuje naknadu štete zbog neizvršenja obaveze iz navedenog ugovora. Dalje nalazi da predaja na naplatu akceptnog naloga predstavlja radnju preduzetu pred nadležnim organom radi ostvarenja potraživanja, čime je u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima prekinut tok zastarelosti potraživanja, te da nakon datuma kada su izvršene isplate po akceptnom nalogu rok zastarelosti više nije tekao, s obzirom na to da je dug od tuženog bio naplaćen. Međutim, tužilac je presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 834/04 od 16. septembra 2004. godine bio obavezan da iznos koji je naplatio po osnovu akceptnog naloga vrati tuženom, jer akceptni nalog nije iskoristio u skladu sa zakonom, imajući u vidu da se po nalaženju sudova ovaj ne može koristiti kao garancija za dobro izvršenje posla, odnosno radi naknade štete zbog neizvršenja ugovornih obaveza, zbog čega se nije mogla izvršiti naplata duga akceptnim nalogom koji je izdat protivno njegovoj zakonom predviđenoj nameni. Sudovi nalaze da je od 26. maja 2006. godine – kao dana vraćanja iznosa od ukupno 6.886.527,79 dinara, prethodno naplaćenog po akceptnom nalogu sa pripadajućom kamatom, ponovo počeo da teče rok zastarelosti potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu naknade štete. Rok zastarelosti je prekinut 29. maja 2006. godine kada je tužilac prijavio potraživanje prema tuženom u postupku likvidacije, nakon čega je pokrenuo ovaj parnični postupak za utvrđenje osporenog potraživanja, te njegovo potraživanje prema tuženom nije zastarelo.

U pogledu prigovora presuđene stvari sudovi nalaze da između stranaka pre ovog parničnog postupka nije vođen nijedan drugi postupak čiji bi predmet bilo potraživanje po osnovu naknade štete zbog neizvršenja obaveze iz ugovora od 8. jula 1999. godine. Naime, parnični postupak P. 834/04 vodio se po tužbi tuženog protiv tužioca i u istom nije utvrđivana osnovanost tužiočevog odštetnog potraživanja prema tuženom, već samo da je na način protivan zakonu to potraživanje realizovao, što ne sprečava tužioca da svoje potraživanje prema tuženom ostvari kroz parnični postupak, na zakonom dozvoljen način.

Drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima koji predviđa da na dospelu, a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno, te je zato u stavu drugom izreke delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca za utvrđenje potraživanja po osnovu kamate na kamatu obračunatu do 26. maja 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo i da se isto tako smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389.); da se preuzimanje ispunjenja vrši ugovorom između dužnika i nekog trećeg kojim se ovaj obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu, da on odgovara dužniku ako blagovremeno ne ispuni obavezu poveriocu, te ovaj zatraži ispunjenje od dužnika, ali da on ne preuzima dug, niti pristupa dugu i poverilac nema nikakvo pravo prema njemu (član 453.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u odnosu na osporenu presudu, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i iznete ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnosioci ustavne žalbe isključivo pozivaju na pogrešnu (nepravičnu) primenu materijalnog prava.

Pre svega, Ustavni sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu primene merodavnog prava, osim ukoliko je ista bila očigledno proizvoljna.

Polazeći od navoda ustavne žalbe i sadržine osporene presude, Ustavni sud najpre konstatuje da su tužilac i tuženi bili u poslovnom odnosu po osnovu dva ugovora od 26. juna 1998. i 8. jula 1999. godine, kojima se tuženi obavezao da tužiocu naknadi eventualnu štetu koja nastane iz spora sa osiguravajućim društvom „Kopaonik“ AD, Beograd. Kako je tuženi u svrhu obezbeđenja ispunjenja ugovora predao tužiocu blanko akceptni nalog, radi regresa eventualne štete koja može da proistekne iz spora sa „Kopaonik“ ADO, Beograd, i koju bi upravo tuženi kao novi osiguravač tužioca trebalo da naknadi, to su sudovi našli da je, u smislu člana 453. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi preuzeo ispunjenje obaveze tužioca prema ranijem osiguravaču sa kojim je raskinuo ugovor, kako bi preneo svoj portfelj osiguranja kod tuženog. Obaveza tuženog prema tužiocu po ugovoru od 8. jula 1999. godine dospela je nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka P. 184/99 po tužbi „Kopaonik“ ADO protiv ovde tužioca, kada se saznalo koliko iznosi obaveza Narodne banke Srbije prema navedenom osiguravajućem društvu, te je, saglasno članu 453. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi odgovarao tužiocu za ispunjenje predmetne obaveze prema njegovom poveriocu – bivšem osiguravaču.

Sudovi su zauzeli stanovište da je po namirenju potraživanja „Kopaonik“ ADO koje je sprovedeno u izvršnom postupku vođenom protiv ovde tužioca, isti prekinuo zastarelost svog potraživanja prema tuženom iz ugovora o preuzimanju ispunjenja, u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, podnošenjem popunjenog akceptnog naloga na realizaciju, nakon čega potraživanje više nije ni postojalo jer je naplaćeno, pa nije ni mogao da teče bilo kakav rok zastarelosti među parničnim strankama. Ustavni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda izraženo u osporenoj presudi ustavnopravno prihvatljivo jer je razumljivo i dovoljno obrazloženo, te nije zasnovano na proizvoljnoj primeni materijalnog prava.

Ustavni sud je cenio navode podnosilaca ustavne žalbe da su sudovi pogrešno primenili odredbu člana 389. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kada su utvrdili da je zastarelost prekinuta realizacijom akceptnog naloga, iako je naknadno pravnosnažnom presudom utvrđeno da je akceptni nalog bio nezakonito aktiviran – jer isti nije sredstvo za realizaciju naknade štete zbog neizvršenja ugovornih obaveza. Međutim, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda da je tek od 26. maja 2006. godine, kao dana kada je tuženi od tužioca povratio (sa kamatom) iznos koji je prethodno naplaćen po akceptnom nalogu, ponovo počela da teče zastarelost potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu naknade štete, a čiji rok je prekinut podnošenjem prijave potraživanja tužioca prema tuženom u postupku likvidacije – 29. maja 2006. godine. Ustavni sud smatra da ukazivanje podnosilaca na odredbu člana 389. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, s pozivom na pravnosnažno utvrđenje suda da je akcepni nalog nezakonito aktiviran, nema ustavnopravno utemeljenje, jer je tom odredbom propisano da prekid zastarelosti nije nastupio ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena, a ništa od toga se ne odnosi na konkretan slučaj. Kako je već rečeno, tužiočevo potraživanje prema tuženom je realizacijom predatog akceptnog naloga prestalo da postoji, te je ponovno nastalo tek prinudnim vraćanjem naplaćenog iznosa tuženom, tako da nikakvog zastarevanja u međuvremenu nije ni moglo biti, na šta ne utiče činjenica da su privredni sudovi u drugoj parnici našli da je akceptni nalog izdat protivno njegovoj zakonom predviđenoj nameni. Ovo tim pre što je ugovorom stranaka, kada je tužilac prelazio u osiguravajuće pokriće kod tuženog – raskidajući pre vremena prethodni ugovor sa drugim osiguravačem, bilo predviđeno da tuženi preda tužiocu blanko akceptni nalog, koji će tužilac popuniti u slučaju da tuženi ne izmiri iznos štete (kao što se i dogodilo), tako da glasi na iznos štete određen presudom i da će ga realizovati na teret računa tuženog.

Takođe, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda u pogledu neosnovanosti prigovora presuđene stvari, jer između stranaka pre ovog parničnog postupka nije vođen nijedan drugi postupak čiji je predmet bilo potraživanje tužioca po osnovu naknade štete zbog neizvršenja obaveze tuženog iz ugovora od 8. jula 1999. godine.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u osporenoj presudi za svoje stavove dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj i nearbitrarnoj primeni merodavnog prava.

Podnosioci ustavne žalbe smataraju da im je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, ali kako povredu ovog prava vezuju za povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a Ustavni sud je već dao svoju ocenu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, to sledi da ni navodi podnosioca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Privrednog apelacionog suda podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na imovinu zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je stoga povreda ovih načela uvek akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Ustavni sud ukazuje da se istaknuta povreda prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta zajemčenog članom 25. stav 1. Ustava, imajući u vidu sadržinu osporene presude i tvrdnje podnosilaca, ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava čija se povreda ističe.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca o tome da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu naveli u kojim konkretnim slučajevima su sudovi poslednje instance u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti su za svoje tvrdnje priložili odgovarajuće dokaze, što predstavlja neophodnu pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U odnosu na podnosioca ustavne žalbe Srđana Tilgera, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da podnosilac nije bio stranka, odnosno umešač na strani tuženog u postupku u kome je donet osporeni akt. Stoga je Ustavni sud našao da ovaj podnosilac nije aktivno legitimisan za podnošenje ustavne žalbe, te je odbacio njegovu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Vezano za navode ustavne žalbe kojima se podnosioci formalno pozivaju na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni bilo kakvi konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova i eventualnim neopravdanim kašnjenjima ili neažurnošću u njihovom radu, a što bi tek moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u razmatranje usputno pomenute povrede prava na suđenje u razumnom roku.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić