Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. C . iz Zaječara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

ODLUKU

Usvaja se ustavna žalba M. C . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14696/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

Obrazloženje

1. M. C . iz Zaječara podnela je Ustavnom sudu, 29. juna 2016 . godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4491/13 od 6. aprila 2016. godine zbog povrede "prava na pravično suđenje u razumnom roku" iz člana 32. stav 1. Ustava.

Iznoseći hronološki tok parničnog postupka u kome je donet osporeni akt, podnositeljka, pored ostalog, ističe da je, i pored njenih urgencija da se postupak ubrza, Osnovni sud u Zaječaru opstruirao postupak preko dve godine, da Apelacioni sud u Beogradu nije poštovao zakonske rokove i rok koji je odredio predsednik suda za donošenje odluke , da je procesuiranje njene žalbe počelo nakon podnošenja prigovora u vezi suđenja u razumnom roku, te da su sudovi odluke donosili posle ponovljenih urgencija kada je parnica ušla u desetu godinu suđenja. Dodaje da je netačno da joj je doprinos za stambenu izgradnju odbijan od bruto iznosa plate, da se u presudi navode odredbe procesnog zakona kojih nema na sajtu Ministarstva pravde i da prvostepeni sud nije uzeo u obzir bliže navedene dokaze. Od Ustavnog suda traži da "prihvati" ustavnu žalbu , poništi osporenu presudu i da obaveže Ministarstvo odbrane da joj isplati novčani iznos koji je bio predmet spora u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom , te naknadi troškove parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14696/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M . C , ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 22. februara 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane , radi neosnovanog obogaćenja na ime plaćenih doprinosa za stambenu izgradnju u JNA.

Dopisom od 27. februara 2007. godine sud je naložio tužilji da uredi tužbu.

Po nalogu suda tužilja je 5. marta iste godine dostavila "dopunjenu i preciziranu tužbu".

Opštinski sud u Zaječaru je rešenjem P1. 53/07 od 6. marta 2007. godine odbacio tužbu kao neurednu.

Pomenuto rešenje potvrđeno je rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1924/07 od 20. februara 2008. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už-354/2008 od 22. decembra 2009. godine usvojena je ustavna žalba M. C . izjavljena protiv navedenih rešenja i utvrđena je povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. K ao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je istom Odlukom poništio osporeno drugostepeno rešenje i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja.

U izvršenju navedene Odluke Ustavnog Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 314/12 od 21. maja 2012. godine ukinuo prvostepeno rešenje o odbačaju tužbe i predmet vratio Osnovnom sudu u Zaječaru na dalje postupanje.

Osnovni sud u Zaječaru se rešenjem od 6. juna 2012. godine oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti ovog rešenja spise predmeta dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu od tri ukupno zakazana ročišta jedno nije održano zbog sprečenosti sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14696/12 od 6. februara 2013. godine, ispravljenom rešenjem tog a suda od 19. aprila 2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev uz ocenu da se tužena nije neosnovano obogatila na štetu tužilje jer je obaveza izdvajanja sredstava iz ličnih dohodaka aktivnih vojnih lica i građanskih lica zaposlenih u JNA imala utemeljenje u Zakonu o stambenom obezbeđenju u JNA i odnosila se na sva lica zapos lena u JNA, a činjenica da tužilji nije dodeljen stan ni stambeni kredit ne utiče na iznetu ocenu, budući da je to posledica neispunjenja internih uslova propisanih podzakonskim aktom.

Spisi predmeta su po žalbi dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu 18. juna 2013. godine.

Povodom pritužbe koju je podnela, tužilja je dopisom zamenika predsednika Apelacionog suda u Beogradu od 5. januara 2016. godine obaveštena da je postupajućoj sudiji upućena požurnica da odluku o žalbi donese u roku od 30 dana.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4491/13 od 6. aprila 2016. godine, koja je tužiljinom punomoćniku uručena 30. maja iste godine, potvrđena je prvostepena odluka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4g 129/16 od 6. juna 2016. godine odbačen je prigovor tužilje od 17. maja 2016. godine radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalb e sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku , a polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao više od devet godina. Po nalaženju Ustavnog suda, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, postupanja nadležnog suda, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosi teljku, trajanje ove parnice u periodu dužem od devet godina ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, po oceni Suda ne postoji nijedan razlog koji bi opravdao devetogodišnje trajanje konkretnog postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem doprinela njegovom trajanju, niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi nisu odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u razumnom roku. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da je Okružnom sudu u Zaječaru trebalo više od dve godine da, u izvršenju Odluke Ustavnog suda, ukine rešenje prvostepenog suda o odbačaju tužbe, a da je Apelacionom sudu u Beogradu trebalo skoro tri godine da odluči o žalbi protiv prvostepene presude.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim radom nadležnih sudova podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnositeljke u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Imajući u vidu da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da nakon i umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa sprovodi postupak i rešava sporne odnose, niti da ispituje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova i da na taj način postupa kao instancioni sud.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i zahtev o kome treba da odluči , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu drugostepenu presudu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.