| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 09.07.2015 | Broj: Už-7751/2012 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. T. iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba K. T . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 2191/11 od 29. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 2191/11 od 29. avgusta 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1097 Beograd UP-2 broj 143-6/07 od 2. februara 2011. godine.
3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. T . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom p oštom 8977 Kraljevo u predmetu Int. broj 697-13.
1. K. T. iz Kraljeva podnela je, 6. oktobra 2012. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2191/11 od 29. avgusta 2012. godine, zbog povrede "načela ograničenja ljudskih prava i ravnopravnosti građana", prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 20, člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1, 3. i 4. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka u ustavnoj žalbi detljno opisuje tok upravnog postupka koji je, po njenom mišljenju, zbog odugovlačenja nadležnih upravnih organa i sudova trajao preko pet godina. Ističe da je Upravni sud u osporenoj presudi prihvatio dokaze koje je u svojoj ranijoj presudi "odbacio". Predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Vojne pošte 3720 Kraljevo UP-1 broj 134-1 i Upravnog suda U. 2191/11, kao i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem Vojne pošte 8977 Kraljevo Int. broj 697-13 od 24. marta 2007. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da K. T , ovde podnositeljki ustavne žalbe, kao civilnom licu raspoređenom u VP 8977 Kraljevo, na radnom mestu "stomatološki tehničar", prestaje služba u Vojsci Srbije, zbog ukidanja radnog mesta, a kao dan prestanka službe označen je 30. jun 2007. godine. Istim rešenjem podnositeljki je priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kome joj prestaje služba, kao i otkazni rok u trajanju od tri meseca, u periodu 31. marta do 30. juna 2007. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je na osnovu Odluke ministra odbrane str. pov. broj 110-1 od 17. januara 2007. godine i Naređenja Generalštaba Vojske Srbije - Uprava za planiranje i razvoj str. pov. 372-3 od 24. januara 2007. godine odlučeno da se rasformira VP 8977 Kraljevo sa danom 30. junom 2007. godine, a samim tim je i ukinuto radno mesto podnositeljke ustavne žalbe.
Nakon što je VP 1097 Niš rešenjem Up-2 broj 143-2/07 od 31. maja 2007. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu 11. aprila 2007. godine protiv prvostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 6893/07 od 10. aprila 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da u spisima predmeta nema akata na koje se upravni organi pozivaju, kao ni drugih dokaza, pa taj sud nije mogao sa sigurnošću da oceni i proveri da li je VP 8977 Kraljevo rasformirana odnosno da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena. Isti sud je utvrdio da u spisima predmeta nema dokaza da je podnositeljki ponuđeno neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.
Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog sud a Srbije , VP 1097 Niš je 19. decembra 2008. godine donela rešenje Up-2 broj 143-3/07, kojim je ponovo odbila žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 24. marta 2007. godine. Drugostepeni organ je u ponovnom postupku pribavio sledeće isprave: potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju broj 1478-3 od 18. septembra 2008. godine iz koje proizlazi da je na osnovu Odluke ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 110-1 od 17. januara 2007. godine rasformirana VP 8977 Kraljevo, sa rokom realizacije do 30. juna 2007. godine, a samim tim i da je ukinuto radno mesto "stomatološki tehničar", zubne stanice, garnizone ambulante Kraljevo ; potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 9455-2 od 23. septembra 2008. godine iz koje proizlazi da nije postojala mogućnost rasporeda podnositeljke na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Kraljevo broj 1202-3204/2008 od 29. septembra 2008. godine iz koje proizlazi da nije bilo potrebe za zapošljavanjem pedijatrijskih sestara u periodu od 30. juna 2007. do 29. septembra 2008. godine.
Podnositeljka ustavne žalbe se 16. decembra 2008. godine, pre donošenja drugostepenog rešenja, izjasnila o navedenim ispravama, navodeći da se izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje odnosi na period kada više nije bila u službi, jer joj je služba prestala 30. juna 2007. godine.
Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 6713/10 (2009) od 20. maja 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Polazeći od sadržine, datuma izdavanja i perioda koji su obuhvaćeni navedenim dokazima, Upravni sud je zaključio da jasno proizlazi da postupak koji je prethodio prestanku službe podnositeljke nije sproveden u skladu sa zakonom. Osim toga, po shvatanju tog suda, tuženi organ je morao da na pouzdan način utvrdi da li je pravni sledbenik VP Kraljevo, koja je prestala da postoji, zasnovao radni odnos sa drugim licem na poslovima stomatološkog tehničara. Takođe, isti sud nije prihvatio podatke koje je pružila Nacionalna služba za zapošljavanje , jer se oni odnose na period koji je usledio posle prestanka radnog odnosa podnositeljke, i to ne za "stomatološke", već za "pedijatrijske sestre".
Drugostepeni organ je u izvršenju presude Upravnog suda rešenjem UP-2 broj 143-4/07 od 30. jula 2010. godine usvojio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 24. marta 2007. godine i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i odluku.
Podnositeljka je 13. septembra 2010. godine drugostepenom organu izjavila žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku, a 14. novembra 2010. godine je podnela i požurnicu zbog nedonošenja rešenja po žalbi.
VP 3720 Kraljevo je rešenjem UP-1 broj 134-1 od 2. decembra 2010. godine utvrdila da je podnositeljki ustavne žalbe, kao civilnom licu raspoređenom u VP 8977 Kraljevo, prestala služba u Vojsci Srbije, sa danom 30. junom 2007. godine , zbog organizacijsko-mobilizacijskih promena - rasformiranja jedinice u kojoj je bila na službi. Istim rešenjem je konstatovano da je podnositeljki rešenjem VP 8 977 Kraljevo int. broj 697-13 od 24. marta 2007. godine određen otkazni rok i priznato pravo na otpremninu.
U cilju pouzdanog utvrđivanja činjenice da li je u Sanitetskom odeljenju za zdravstvenu zaštitu 29. logističkog bataljona, 2. brigade Kopnene vojske, koja je formirana 31. marta 2007. godine, drugo lice zasnovalo radni odnos na radnom mestu "stomatološki tehničar", prvostepeni organ je formirao tročlanu komisiju, koja je utvrdila sledeće: da su na radnom mestu "stomatološki tehničar" u VP 8977 Kraljevo, pre rasformiranja , bila raspoređena tri izvršioca - civilna lica, G.M, V.M. i podnositeljka ustavne žalbe; da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 110-1 od 17. januara 2007. godine rasformirana 252. Oklopna brigada (VP 8977 Kraljevo) , u čijem sastavu je bila i garnizona ambulanta; da je samim tim ugašeno i radno mesto "stomatološki tehničar", zbog čega je došlo do prestanka radnog odnosa svih izvršilaca na tom radnom mestu; da ambulanta koja sada postoji nije garnizona ambulanta, već Sanitetsko odeljenje za zdravstvenu zaštitu 29. logističkog bataljona; da u novoj knjizi formacije postoji formacijsko mesto "stomatološki tehničar" na kome je predviđeno raspoređivanje tri izvršioca, i to podoficira; da je za to formacijsko mesto predviđena završena srednja medicinska škola - smer "farmaceutski" ili "zubnotehnički", ali ne i "pedijatrijski"; da je zbog nemogućnosti popune navedenog formacijskog mesta podoficirima, na mesto jednog izvršioca alternativno do prijema podoficira postavljeno civilno lice G.M. (ranije na radnom mestu podnositeljke), jer ima adekvatnu stručnu spremu, srednju medicinsku školu - smer "stomatološka sestra - tehničar"; da iz navedenog proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe, kao "pedijatrijska sestra", nije imala adekvatnu stručnu spremu za navedeno formacijsko mesto.
Podnositeljka ustavne žalbe se 26. novembra 2010. godine pred navedenom komisijom (po drugi put) izjasnila o ispravama pribavljenim 2008. godine . Tom prilikom je, između ostalog, ponovila da joj nije jasno zašto u obaveštenju Nacionalne službe za zapošljavanje stoji da nije postojala potreba za zapošljavanjem lica njenog obrazovnog profila nakon prestanka, a ne u vreme prestanka službe u Vojsci. Prvostepeni organ nije posebno cenio ovaj navod podnositeljke, već je konstatovao da se pomenuti dopis Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Kraljevo odnosi na potrebe za zapošljavanjem pedijatrijskih sestara na teritoriji opština Kraljevo, Novi Pazar i Raška, i to za "relativno dug period" od 30. juna 2007. godine do 29. septembra 2008. godine.
U žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, podnositeljka je, pored ostalog, navela da se "potvrda Zavoda za zapošljavanje" odnosi na period kada joj je već prestala služba.
VP 1097 Beograd je donela rešenje UP-2 broj 143-6/07 od 2. februara 2011. godine kojim je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja.
Podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu u upravnom sporu u kojoj je, pored ostalog, navela da se dopis Nacionalne službe za zapošljavanje odnosi na period posle "otkaza" i da je isti netačan, jer je 2007. godine bio raspisan konkurs za prijem 700 medicinskih sestara, što se može videti na sajtu Ministarstva zdravlja.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 2191/11 od 29. avgusta 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv drugostepenog rešenja. Upravni sud je u osporenoj presudi izložio činjenice koje je utvrdila Komisija u ponovnom postupku pred prvostepenim organom, a potom se pozvao na izveštaj Nacionalna služba za zapošljavanje od 29. septembra 2008. godine i potvrdu Uprave za kadrove od 23. septembra 2008. godine , kao dokaze o nemogućnosti obezbeđivanja podnositeljki nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Isti sud je našao da nisu osnovani navodi tužbe da prvostepeno rešenje ima retroaktivno dejtvo zbog toga što su dokazi, kojima se utvrđuju odlučne činjenice, pribavljeni 15 meseci nakon prestanka službe podnositeljke. Ovo stoga što je prvostepeni organ u ponovnom postupku, u kome je podnositeljki omogućeno učešće, pribavio dokaze koji se odnose na činjenice iz vremena kada je podnositeljki utvrđen prestanak radnog odnosa, a njime se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost donetog rešenja prvostepenog organa.
Upravni sud je, na osnovu osporene presude, na sednici svih sudija tog suda održanoj 29. oktobra 2012. godine usvojio zaključak, kojim je utvrdio pravni stav radi jedinstvene primene zakona, koji glasi: "U predmetima prestanka radnog odnosa civilnih lica u Vojsci, kada organ donosi novo rešenje u izvršenju presude Upravnog suda, potvrde nadležnog organa u Ministarstvu odbrane i Nacionalne službe za zapošljavanje donete u kasnijem periodu u odnosu na datum prestanka radnog odnosa zbog neraspoređenosti, predstavljaju validan dokaz da se to lice nije moglo rasporediti na drugi posao ili u drugi organ ako se ti dokazi odnose na činjenice iz perioda kada je licu utvrđen prestanak radnog odnosa " (Bilten Upravnog suda broj 3/2012) .
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da prvenstvo pri izboru za prijem u službu civilnih lica u Vojsci ima bračni drug, odnosno član porodice poginulog profesionalnog vojnika i civilnog lica na službi u Vojsci u vršenju službe ili umrlog od posledica povreda zadobijenih u vršenju službe, a pod jednakim uslovima prvenstvo ima supruga profesionalnog vojnika i civilnog lica premeštenog zbog promene lokacije jedinica i ustanova sa Kosova i Metohije i iz otcepljenih republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao i premeštenog profesionalnog vojnika (član 123 .); da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (član 144. stav 2. tač. 1) i 2)); da civilno lice u Vojsci kome služba prestaje (..) bez njegove saglasnosti (...) ima dužnost i pravo da ostane na radu od 30 dana do tri meseca (otkazni rok), a da o dužini otkaznog roka odlučuje nadležni starešina (član 148. stav 1.).
Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar. Odredbom stava 2. istog člana Zakona propisano je da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prije ma predmeta, donese novo rešenje, kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu.
Odredbom člana 61. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96 ), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, te da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka.
Odredbom člana 25. stav 2. Sudskog poslovnika ("Službeni glasnik RS", br. 110/09, 70/11, 19/12 i 89/ 13) propisano je da sednica svih sudija Upravnog suda, Privrednog apelacionog suda i Višeg prekršajnog suda utvrđuje i pravne stavove radi jedinstvene primene zakona iz nadležnosti tih sudova.
5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Upravni sud u osporenoj presudi prihvatio dokaze koje je u svojoj ranijoj presudi "odbacio". Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe zaključio da podnositeljka osporava stav Upravnog suda o prihvatljivosti naknadno pribavljenih dokaza na osnovu kojih je utvrđivana mogućnost ostvarivanja prava propisanih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon).
Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog, odnosno arbitrernog stanovišta postupajućeg suda.
Ustavni sud je pošao od toga da prvostepeni vojni organ pre prestanka civilne službe podnositeljke u Vojsci nije pouzdano utvrdio da li je ukinuto radno mesto na koje je ona bila raspoređena, niti joj je ponudio neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Postupajući u skladu sa primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je dopunio postupak pribavljanjem triju isprava, kojima su po njegovom shvatanju bile otklonjene sumnje u zakonitost prvostepenog rešenja. Međutim, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom od 20. maja 2010. godine poništ io drugostepeno rešenje, izražavajući pravno stanovište, koje je vezivalo tuženi organ u novom upravnom postupku, u smislu odredbe člana 61. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima. Tom presudom je ukazano da naknadno pribavljeni dokazi o ukidanju radnog mesta podnositeljke i nemogućnosti ostvarivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, nisu prihvatljivi prema svojoj sadržini, periodima koji su njima obuhvaćeni i datumima izdavanja. Posebno je istaknuto da na valjanost tih dokaza utiče to što u upravnom postupku nije utvrđeno da li je na poslovima "stomatološkog tehničara" u pravnom sledbeniku VP Kraljevo zaposleno drugo lice , kao i to što su od Nacionalne službe za zapošljavanje pribavljeni podaci za period koji je usledio nakon prestanka službe podnositeljke, za zanimanje "pedijatrijska sestra".
Ustavni sud je potom konstatovao da je drugostepeni organ u izvršenju presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet prvostepenom organu, uz obavezu da postupi na način na koji je ukazao sud. Prvostepeni organ se u ponovnom postupku, ipak, nije u potpunosti pridržavao primedaba iz pomenute presude u upravnom sporu. Poštovao je obavezujuće zahteve Upravnog suda - Odeljenje u Nišu utoliko što je, nakon komisijski sprovedenog postupka, utvrdio da je rasformiranjem VP 8977 Kraljevo ukinuto radno mesto podnositeljke i da ona nije ispunjavala uslove da u toku otkaznog roka alternativno bude raspoređena na formacijsko mesto "stomatološki tehničar" u VP 4652 Kraljevo, budući da je završila srednju medicinsku školu - smer "pedijatrijska sestra", zbog čega su i od Nacionalne službe za zapošljavanje traženi podaci upravo za to zanimanje. Međutim, isti organ je odstupio od primedbe suda da izvede druge dokaze vezane za utvrđivanje mogućnosti obezbeđivanja podnositeljki nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, već je ostao pri dokazima pribavljenim 2008. godine, smatrajući ih relevantnim, jer se odnose na činjenice koje su postojale u vreme prestanka službe podnositeljke.
Upravni sud je u osporenoj presudi odstupanje od stanovišta izraženog u presudi Upravnog suda - Odeljenje u Nišu opravdao zauzimanjem novog pravnog stava da se dokazi koje je prvostepeni organ pribavio u ponovnom postupku (u stvari se radi o dokazima koje je pribavio drugostepeni organ) ne mogu smatrati novim, jer se odnose na činjenice iz vremena kada je podnositeljki utvrđen prestanak radnog odnosa, a njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost donetog prvostepenog rešenja.
Ispitujući da li je pravni stav donosioca u osporenoj sudskoj odluci zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, Ustavni sud ukazuje na to da nije nadležan da kao instancioni sud preispituje zaključke i ocene nadležnih sudova u pogledu tumačenja odredaba merodavnog prava, iz čega proističe da njegova uloga nije da se bavi nedoslednostima sudske prakse i da interveniše kada jednostavno postoje protivrečne sudske odluke. Nije isključeno da isti sud, kao u konkretnom slučaju nadležni sud u upravnom sporu, ispitujući isti predmet, dođe do drugačijih, ali racionalnih i obrazloženih zaključaka o istom pravnom pitanju. Stoga tumačenje odredaba merodavnog prava u osporenoj sudskoj odluci, koliko god se ono podnosi teljki ustavne žalbe činilo nepravičnim u odnosu na tumačenja koj e je isti sud usvojio u ranijoj odluci , ne mora, samo po sebi, ukazivati na povredu označenog ustavnog prava.
Ustavni sud je konstatovao da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon donošenja rešenja o prestanku civilne službe u Vojsci ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava, zbog čega se izloženi stav Upravnog suda u tom delu može smatrati ustavnopravno prihvatljivim. Naime, Ustavni sud je isticao da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku) ili poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak ukoliko nađe da će on brže i ekonomičnije otkloniti nedostatke prvostepenog postupka (član 232. stav 2. istog zakona). Iz toga sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.
Za razliku od ranijeg pravnog shvatanja Upravnog suda - Odeljenje u Nišu, Ustavni sud je našao da su za Upravni sud navedene isprave postale prihvatljive i sa stanovišta vremena koje je u njima određeno. Prema stavu Upravnog suda u osporenoj presudi , naknadno pribavljenim ispravama je trebalo potvrditi činjenice "iz vremena kada je podnositeljki utvrđen prestanak radnog odnosa". Iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje proizlazi da je mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke van Vojske i Ministarstva odbrane proveravana za period od 30. juna 2007. godine, kada je podnositeljki prestala služba, do 29. septembra 2008. godine, kada ona već jednu godinu i tri meseca nije bila u službi. Iz potvrde Uprave za kadrove proizlazi da se podnositeljka nije mogla rasporediti u okviru Vojske i Ministarstva odbrane , niti je postojala mogućnost prekvalifikacije, u vreme prestanka njene službe, pri čemu nije dodatno precizirano o kom vremenu je reč. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da je prema stavu Upravnog suda bilo dovoljno da se navedenim ispravama dokazuju činjenice koje su postojale samo na dan kada je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba u Vojsci.
Vodeći računa o tome da pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci nije pokušano da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud smatra da je prilikom naknadnog utvrđivanja odlučnih činjenica bilo potrebno imati u vidu u kom periodu bi nadležni vojni organ ispitivao mogućnost ostvarivanja navedenih prava da je postupak prestanka njene službe od trenutka pokretanja bio sproveden u skladu sa zakonom. Ustavni sud je konstatovao da je navedenom odredbom Zakona propisano da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od citiranih prava. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je Zakon prestanak službe civilnog lica u Vojsci uslovljavao time da mu se sve do datuma prestanka službe nije moglo obezbediti neko od prava koja mu pripadaju. Imajući u vidu da je nadležni vojni organ mogao pokrenuti postupak za prestanak civilne službe tek nakon što mu je bila dostavljena odluka o organizacijsko-mobilizacijskim promenama, kojom je bilo predviđeno ukidanje formacijskih ili radnih mesta, odnosno smanjenje broja izvršilaca na tim mestima, Ustavni sud je našao da je period u okviru koga se moralo pokušati ostvarivanje pomenutih prava obuhvatao vreme od dostavljanja navedene odluke vojnoj jedinici do datuma kada je utvrđen prestanak službe podnositeljki ustavne žalbe. Ustavni sud, takođe, ukazuje da se bez navođenja perioda u naknadno pribavljenim ispravama u kome je ispitivana mogućnost ostvarivanja tih prava, ne može ustanoviti da je licu kome je prestala služba u Vojsci obezbeđena ista pravna zaštita koja bi mu bila pružena u slučaju da je postupak pre prestanka službe sproveden u skladu sa zakonom.
Sledom iznetog, Ustavni sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja stav Upravnog suda da je postojanje uslova za prestanak službe iz člana 144. stav 1. Zakona naknadno trebalo ceniti samo u odnosu na datum kada je utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba. Ustavni sud ističe da iz osporene presude nije jasno zbog čega je Upravni sud došao do drugačijeg stava po pitanju vremena u kome se imala vršiti provera relevantnih činjenica. Ustavni sud ne dovodi u pitanje pravo nadležnog suda da u novom upravnom sporu donese drugačiju odluku, ali to ne isključuje obavezu tog suda da svoje stavove obrazloži, navođenjem dovoljnih i jasnih razloga koji bi upućivali na ustavnopravno prihvatljivo tumačenje i primenu merodavnog prava. Posebno treba uzeti u obzir da je reč o sudu republičkog ranga, koji je poslednja instanca redovnog odlučivanja u konkretnoj pravnoj stvari i čiji pravni stav u osporenoj presudi obavezuje upravne organe i sam sud u budućim upravnim sporovima, što predstavlja dodatni razlog za preciznom i logičnom argumentovanošću odluke tog suda.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da u predmetnom upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom nije sprovedena adekvatna kontrola zakonitosti konačnog upravnog akta i da je zauzeti pravni stav suda zasnovan na proizvoljnom tumačenju i primeni merodavnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 2191/11 od 29. avgusta 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja VP 1097 Beograd UP-2 broj 143-6/07 od 2. februara 2011. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknute povrede "načela ograničenja ljudskih prava i ravnopravnosti građana" i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 20. i člana 60. st. 1, 3. i 4. Ustava, imajući u vidu da se one obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.
6. Imajući u vidu da se u ustavnoj žalb i posebno ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, da podnositeljka iznosi navode o odugovlačenju postupka od strane upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu, o radnjama koje je preduzela u cilju ubrzanja postupka, uključujući korišćenje dostupnog pravnog sredstva, kao i o ukupnom trajanju postupka, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba sadrži ustavnopravne razlog e koji mogu ukazivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku , te je imao osnova da ih ocenjuje.
Ustavni sud je utvrdio da je period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 11. aprila 2007. godine , kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 29. avgusta 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 2191/11, dakle, nešto duže od pet godina i četiri mesec a.
Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.
Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.
Ispitujući postupanje nadležnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u toku osporenog postupka doneta dva prvostepena rešenja, četiri drugostepena rešenja i tri odluke suda u upravnom sporu. Iako je početak postupka u 2007. godini obeležilo odlučivanje upravnih organa bez ikakvih dokaza u spisima predmeta o ukidanju radnog mesta podnositeljke i mogućnosti obezbeđivanja neko g od prava iz člana 144. stav 1. Zakona , Ustavni sud je našao da su se drugostepeni organ tokom 2008. godine i prvostepeni organ tokom 2010. godine aktivno bavili predmetom u smislu pribavljanja nedostajućih dokaza i dodatnog utvrđivanja činjenica, te da nisu značajnije odstupili od zakonom propisanih rokova za donošenje svojih rešenja. Ustavni sud je imao u vidu da su nadležni sudovi dva puta vraćali predmet na ponovni postupak zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ali da su, ipak, o tužbama u upravnom sporu odlučivali u rokovima koji se mogu smatrati razumnim.
Posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, a imajući u vidu da je okončan za nešto više od pet godina, Ustavni sud je ocenio da njegovo ukupno trajanje ne izlazi iz okvira razumnog roka.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 8977 Kraljevo u predmetu Int. broj 697-13, odlučujući kao u tački 3. izreke.
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.