| Osnov: | Zakon o obligacionim odnosima | ||
| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 25.12.2003 | Broj: Pž.5514/03 |
| Abstrakt: | |||
Drugostepeni sud najpre konetatuje da tužilac, kako osnovano u žalbi navodi, ne traži poništaj ugovora o razmeni nepokretnosti koji je zaključen između tuženih samo zbog toga što smatra da zaključci Vlade Republike Srbije nisu pravilni i zakoniti već je iz drugih razloga, koji su osnovi pozivanje na protivnost ugovora o razmeni imperativnim propisima.
Uzroci koji dovode do nevažnosti ugovora su različiti, pa su različite i posledice koje je proizvode. Neki su uzroci ozbiljni i energični u toj meri da dovode do apsolutne ništavosti ugovora, a drugi, kojima se povređuju interesi ugovorača daju za posledicu relativno ništavost ugovora.
Prema odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Iz ove formulacije proizlazi da je ništav ugovor koji je zaključen, on egzistira u pravnom saobraćaju, pošto su pri njegovom nastanku ispunjeni svi formalno postavljeni uslovi u pogledu saglasnosti i volja stranaka, predmet ugovora, osnova a ispoštovan je i zahtev forme, ali su pri tom povređeni i prinudni propisi, javni poredak i dobri običaji.
Na apsolutnu ništavost ugovora sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo da zahteva utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac (član 109.300).
Ugovarač apsolutno ništavog ugovora i treća zainteresovana lica kao i javni tužilac imaju pravo da zahtevaju da sud utvrdi ništavost ugovora, a ugovoračima stoji na raspolaganju i zahtev iz odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima (zahtev za restituciju i zahtev za naknadu štete).
Isticanje ništavosti pred sudom može da bude učinjeno tužbom, kojom može da se traži utvrđenje ništavosti, vraćanje onog što je u izvršenju ništavog ugovora dato, zahteva naknade štete povodom zaključenog ništavog ugovora.
Tužena strana može istaći prigovor ništavosti uprigovora povodom zahteva tužbe kojom se traži izvršenje ništavog ugovora ili ostvarenje nekih prava po osnovu takvog ugovora. Ako se izričito traži utvrđenje ništavosti ugovora sud po takvoj tužbi postupa po pravilima koji važe za tužbu za utvrđenje i donosi presudu kojom konetatuje da je ugovor ništav, jer ništav ugovor po samom zakonu ne proizvodi pravno dejstvo, tako da presuda nema konetitutivni karakter.
Za donošenje takve presude stranke imaju pravni interes, jer ništavi ugovori stvaruju privid punovažnog ugovora pa on u pravnom saobraćaju nesumnjivo postoji, njegovo je pravno dejstvo i za stranke i za treća lica sporno i u interesu je pravne sigurnosti da se ta dilema otkloni isključenjem tog ugovora iz pravnog saobraćaja, odlukom suda.
Pravo isticanje ništavosti zakon priznaje svakom zainteresovanom licu, što znači da to mogu da budu i same strane ugovornice, kao i druga lica koja imaju pravni interes da se ništavost ugovora utvrdi. Međutim, obim ovlašćenja ugovorača i trećih lica, pravno zainteresovanih lica nije identičan. Treća lica zaista mogu da traže utvrđenje ništavosti ugovora, ali se isključivo između ugovornih strana raspravlja odnos nastalog povodom poništaja - izriču se pravne posledice ništavog ugovora. Dakle, aktivna legitimacija za utvrđenje ništavosti je šire u smislu da tu legitimaciju ima širi krug lica, koja se unapred JKne znaju, od aktivne legitimacije za izricanje posledica ništavosti, koja pripada samougovoračima, jer ništavost pogađa ugovarače i njih se sudbina ugovora, ali i pravne posledice neposredno tiču. Naravno na postojanje razloga apsolutne ništavosti sud pazi po službenoj dužnosti, ali pošto se parnica kreće u okvirima dispozicije stranaka koja podrazumeva tužbu i tužbeni zahtev, ovo ovlašćenje suda se izvodi iz već postojeće tužbe.
Prema tome, očigledno je da tužbeni zahtev tužioca nije pravilno postavljen. Ukoliko se tužilac već poziva na razloge apsolutne ništavosti, on tužbom ne može tražiti poništaj takvog ugovora, već jedino može tražiti utvrđenje ništavosti ugovora, i to sa razloga što ništav ugovor po samom zakonu ne proizvodi pravno dejstvo, tako da presuda nema konetitutivni karakter.
U svakom slučaju, po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud treba da naloži tužiocu da postavi u smislu odredbe člana 186. Zakona o parničnom postupku određeni zahtev u pogledu glavne stvari. Ukoliko se tužilac već poziva na razloge apsolutne ništavosti onda može tužbom tražiti samo utvrđenje ništavosti ugovora a ne njegov poništaj, jer ništav ugovor po samom zakonu ne proizvodi pravno dejstvo, tako da prssuda nema konetitutivni karakter.
U svakom slučaju, sud, da bi mogao da izriče posledicu ništavosti, mora da identifikuje da li je u pitanju relativno ili apsolutno ništav ugovor, da li su lica koja traže uponištaj ovlašćena na zahtev, od čega zavisi i koje će pravne posledice izreći.