| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 27.11.2014 | Broj: Už-570/2012 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordan e Bjelić iz Futoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2014. godine, doneo je
1. Gordana Bjelić iz Futoga je 24. januara 2012. godine, preko punomoćnika Vere Rapajić, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1935/11 od 15. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu usvojen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i određeno je brisanje hipoteke na predmetnoj nepokretnosti i utvrđena nedopuštenost izvršenja na spornoj nepokretnosti u predmetu toga suda I. 14832/10 protiv podnositeljke kao izvršnog dužnika, dok je Apelacioni sud u Novom Sadu , kao žalbeni sud , preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan njen tužbeni zahtev. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla da je drugostepeni sud u potpunosti ignorisao činjenicu da je ona stekla pravo susvojine na spornoj nepokretnosti na osnovu presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5530/05 od 29. decembra 2005. godine koja je postala pravnosnažna 3. marta 2006. godine u smislu člana 176. stav 2. i člana 174. stav 3. Porodičnog zakona, dok je hipoteka na celoj nepokretnosti na osnovu sporazuma njenog bivšeg supružnika i tužene konstituisana 17. marta 2006. godine.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 5530/05 od 29. decembra 2005. godine, donetoj u postupku razvoda braka i izdržavanja supružnika , utvrdio da su podnositeljka ustavne žalbe i njen suprug suvlasnici u ½ dela nepokretnosti u Futogu u ulici Sonje Marinković br oj 7, na katastarskoj parceli br oj 2663/2 , upisano u zemljišne knjige br oj 5226 KO Futog (u daljem tekstu: sporna nepokretnost). Navedena prvostepena presuda je postala pravnosnažna 3. marta 2006. godine.
D.Š, bivši suprug podnositeljke ustavne žalbe, zaključio je 15. marta 2006. godine, kao vlasnik samostalne trgovinske radnje , ugovor o dinarskom kreditu sa Meridian Bank - Credit Agricole Group A.D. Novi Sad . Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem I. 864/06 od 17. marta 2006. godine odredio obezbeđenje novčanog potraživanja iz navedenog ugovora zasnivanjem založnog prava – hipoteke na spornoj nepokretnosti.
Opštinski sud u Novom Sadu je presudom na osnovu propuštanja P. 1830/07 od 10. maja 2007. godine utvrdio da je sporna nepokretnost zajednička bračna tekovina podnositeljke i njenog bivšeg supruga i da je njen bivši suprug dužan da trpi da podnositeljka upiše pravo susvojine na spornoj nepokretnosti. Nakon pravnosnažne presude podnositeljka je upisala svoje pravo susvojine u zemljišne knjige.
Meridian Bank - Credit Agricole Group A.D. Novi Sad je 14. septembra 2010. godine podnela predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv podnositeljke ustavne žalbe kao izvršnog dužnika, radi namirenja novčanog potraživanja , i to na spornoj nepokretnosti. Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 14832/10 od 16. septembra 2010. godine odredio predloženo izvršenje.
Podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv Meridian Bank - Credit Agricole Group A.D.Novi Sad radi brisanja hipoteke na spornoj nepokretnosti i utvrđenja nedopuštenosti izvršenja na spornoj nepokretnosti.
Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 58966/10 od 24. februara 2011. godine usvojio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju te presude je navedeno: da je tužbeni zahtev tužilje osnovan u smislu odredbe člana 176. stav 2. Porodičnog zakona i odredbe člana 6. stav 2. Zakona o hipoteci; da je bivši suprug podnositeljke nakon pravnosnažne presude o razvodu braka sa podnositeljkom, 17. marta 2006. godine zaključio sporazum o zasnivanju založnog prava na celoj nepokretnosti , a na kojoj je suvlasnik u ½ dela bila podnositeljka, bez njenog znanja i saglasnosti, a na osnovu kog sporazuma je doneto i pravnosnažno rešenje I. 864/06 od 17. marta 2006. godine kojim je određena uknjižba založnog prava na „zajedničkoj nepokretnosti“; da je podnositeljka saznala za upisanu hipoteku na nepokretnosti tek kada je na osnovu presude na osnovu propuštanja od 10. maja 2007. godine upisala svoje pravo na ½ dela založene nepokretnosti.
Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1935/11 od 15. decembra 2011. godine, u postupku po žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženj u osporene drugostepene presude je iskazano da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da se izvršenje na nepokretnosti ne može proglasiti nedopuštenim zbog promene vlasnika, jer je hipoteka vezana na nepokretnost a ne za ličnost; da iz činjeničnog stanja proizlazi da je hipoteka konstituisana rešenjem od 17. marta 2006. godine, a da je podnositeljka ishodovala upis prava susvojine tek naknadno, na osnovu presude koja je postala pravnosnažna 6. juna 2007. godine; da utvrđenje suvlasničkog udela podnositeljke i upis istog u zemljišne knjige nakon uknjižbe založnog prava na nepokretnosti u korist tuženog, ne može imati za posledicu gubitak prava poverioca da svoje potraživanje namiri iz celokupne vrednosti založene nepokretnosti.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe , pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.
Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja samo na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno je voditi računa o prirodi odluke i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93 od 29. maja 1997. godine, stav 43 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze drugostepenog suda da detaljnije obrazloži svoju odluku. Naime, kada žalbeni parnični sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće drugostepene presude, zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su i tada uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva bili mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu , dok je prema poslednjim novelama ZPP iz 2011. godine revizija je uvek dozvoljena protiv preinačavajuće drugostepene presude). Zato je bilo od izuzetne važnosti da obrazloženje ove vrste drugostepene presude bude takvog kvaliteta da se otklanja svaka sumnja u tačnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja na kome se zasniva takva drugostepena presuda. Navedeno se prvenstveno odnosi na procesnu situaciju kada drugostepeni sud nije otvorio glavnu raspravu.
U konkretnom slučaju je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe primenom i odredbe člana 176. stav 2. Porodičnog zakona, navodeći da je nakon pravnosnažne presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5530/05 od 29. decembra 2005. godine donete u postupku razvoda braka podnositeljke i njenog supruga, između njega i tužene banke zaključen sporazum o zasnivanju založnog prava na predmetnoj nepokretnosti , čiji je suvlasnik bila podnositeljka ustavne žalbe, a bez njenog znanja i saglasnosti , na osnovu kog sporazuma je doneto rešenje tog suda I. 864/06 od 17. marta 2006. godine o uknjižbi hipoteke na nepokretnosti u korist tužene. Ustavni sud ocenjuje da se drugostepeni sud u svojoj osporenoj preinačavajućoj presudi uopšte nije osvrnuo na pravni značaj navedene presude Opštinskog suda u Novom Sadu u konkretnom slučaju, iako je ta presuda postala pravnosnažna 3. marta 2006. godine, znači pre upisa založnog prava na nepokretnosti, a kojom je, između ostalog, utvrđeno da su podnositeljka ustavne žalbe i njen bivši muž suvlasnici po ½ iste nepokretnosti. Naime, članom 176. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) je propisano da se s matra da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima, dok je stavom 2. istog člana zakona propisano da se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud. U konkretnom slučaju, o svojinskim udelima na spornoj nepokretnosti je raspravljeno i odlučeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5530/05 od 29. decembra 2005. godine.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1935/11 od 15. decembra 2011. godine povređeno podnositeljki ustavne žalbe pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Imajući u vidu prirodu učinjene povrede navedenog ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1935/11 od 15. decembra 2011. godine i odredio da taj drugostepeni sud ponov o odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58966/10 od 24. februara 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava za sada je preuranjen. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENIK
PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić